Beskućnici su vrlo blizu smislu života

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Priča o Momi i Emi, skitnicama koji žive u šahtu i napuštenim fabričkim pogonima, zapravo je posveta Srbiji i njenoj zaboravljenoj radničkoj klasi koja napuštena od svih danas kopa po kontejnerima, verujući u svoj bajkoviti hepiend. Reditelj i scenarista Miroslav Momčilović („Čekaj me, ja sigurno neću doći“, „Sedam i po“, „Smrt čoveka na Balkanu“) u razgovoru za Danas govori o duhovnim beskućnicima koji žive u medijskom šahtu Srbije, potpunoj slobodi i Žarku Lauševiću.

* Iako film ima festivalski potencijal, niste hteli da čekate festivale. Odlučili ste se da film odmah prikažete domaćoj publici…

– Mi ćemo čekati i festivale, ali nismo hteli da srpska premijera čeka. Ovaj film je neka vrsta posvete Srbiji i onom što smo preživeli. Svim tim propalim fabrikama i radničkoj klasi koja je u dobroj meri ostala bez posla. Te napuštene fabrike u kojima žive moji junaci i koje su poslužile kao scenografija za naš film, danas su poput spomenika propaloj državi. Često mi pada na pamet da neki procenat, nadam se jako mali, od tih propalih radnika iz tih napuštenih fabrika, danas živi kao junaci „Smrdljive bajke“. To je bio glavni razlog što smo žurili sa srpskom premijerom. To i povratak Žarka Lauševića, koji je imao želju da ga što pre vidi domaća publika. Za velike festivale domaća premijera nije prepreka.

* Početni impuls za svaki vaš film je gotovo uvek neki istinit događaj, susret, scena…

– U ovom slučaju to nije bio neki istiniti događaj. Ja sam video dvoje beskućnika koji se drže za ruke. To mi je zaista bio jedan od najdirljivijih momenata u životu. NJih dvoje zajedno. Obično su beskućnici sami. Ili, ako su zajedno, obično se ili greju ili je tu neki alkohol, a pogotovo je retko muško-žensko društvo. Ona je bila u pocepanim borosanama, a on sa sombrerom na glavi… držali su se za ruke. Taj trenutak je bio fenomenalan. Šta se posle desilo sa njima, ne znam. NJih teško drži mesto. Ali mi je bilo zanimljivo saznanje da su to dvoje ljudi koji su ostali bez svega, koji nemaju ništa – hranu, gde da spavaju, a kojima je isto tako bitna ljubav. Mislim da većina ljudi nije ni svesna koliko je malo potrebno za sreću. Rad na ovom filmu me je jako promenio. Postao sam mnogo opušteniji, smireniji, mnogo se manje nerviram, jer sam bio u prisustvu tih ljudi koji su vrlo blizu smislu života. Ta pitanja – što ja radim, što se mučim…? Smisao života nije u tome. Oni su potpuno slobodni.

*Petar Božović kaže u filmu: „Ako želiš da imaš sve, ne smeš da imaš ništa“…

– Postoji i replika: „Sloboda smrdi“. Da, zaista su jedino oni slobodni u društvu. Oni su slobodni do kraja. Nisu sluge kapitalizma, a svako ko radi negde, nije slobodan.

*Zanimljivo je da ste se i ranije bavili temom beskućništva, u nekim sporednim likovima. Petar Božović je igrao beskućnika u „Čekaj me, ja sigurno neću doći“, a Drago Čumić u „Kad porastem, biću Kengur“. Otkud fascinacija takvim načinom života?

– Postojao je lik beskućnika i u filmu „Sedam i po“, ali sam tu scenu kasnije izbacio u montaži. Kajao sam se zbog toga. Ja sam lepljiv za takve ljude. Imam potrebu da priđem nekom ko šeta psa pored reke, a ne nekom ko izlazi iz friziranog BMW-a. Ali reći da sam napravio film o beskućnicima nije tačno, a i pretenciozno je. To je isto kao reći da sam napravio film o ljudima. Ima raznih beskućnika – zlih, dobrih, plemenitih, škrtica… Meni je bio zanimljiv jedan čovek. Tražili smo što više autentičnih kostima i rekvizita, a on je imao neku vrstu magacina neobičnih stvari. Ali ništa nije hteo da nam da. Sve mu je bilo potrebno. Treba mu raspali kišobran, raspali plug… ne želi ni da naplati. Sve mu treba a ništa mu ne treba. Vidi se da je taj čovek i u beskućništvu nastavio da živi kao i ranije. Zanimljivo mi je bilo i to da je zapravo predrasuda da su beskućnici uvek čupavi i neobrijani. Ako je neko imao tu naviku i ranije, trudiće se da je nastavi i dalje.

* Mislite li da će film pomoći da se ti nevidljivi ljudi ponovo vide?

– Mislim da smo skrenuli pažnju javnosti na ovu temu. Ali nemam iluziju da filmovi mogu da promene svet. Niti da će neko iz državne uprave pokrenuti ne znam kakvu akciju. Ima suviše nebitnih, glupih stvari, suviše nebrige, da bih očekivao da se nešto na državom nivou reši. Ono što mi možemo da uradimo jeste da obratimo malo više pažnje na te ljude. Ne moramo baš hranu da bacamo u kontejner, nego možemo da je ostavimo pored. U Helsinkiju sam video kako ljudi ostavljaju sofe ispred zgrade da imaju gde da spavaju. Svi se mi zapravo ponašamo kao onaj beskućnik koji ne želi nikome ništa da da. Kada su bile poplave, shvatio sam tek koliko stvari ne nosim, a koje kao čuvam. Za šta ih čuvam? Za zagrobni život. To su sitnice koje će pomoći nekom da se ugreje, obuče… Postoji taj „sindrom Novog Beograda“ da na svakom spratu stoji jedna veš mašina ili neka polica. Žao im je da je bace a nikada je više neće vratiti u kuću. To nekom može mnogo da znači.

* Zanimljivo je da Žarko Laušević, koji je rekao za sebe da nikada više neće biti slobodan, u ovom filmu igra najslobodnijeg čoveka na svetu. Kako je došlo do saradnje sa njim?

– Zato je on glumac. Do Žarka sam došao kao što bih došao do bilo kog drugog glumca. Nisam ga poznavao ranije. Znam šta se desilo, ali nisam bio previše upućen u celu priču. To me nije interesovalo. Dobio sam njegov imejl preko prijatelja. Poslao sam mu scenario i rekao da bih želeo da igra u ovom filmu. On mi je odgovorio sutradan da prihvata. Počeli smo neku vrstu pretpriprema na Skajpu. I već tokom te komunikacije krenula je vrlo prijatna saradnja. On je bio veoma posvećen filmu. Čitao je scenario 15 puta. Razgovarali smo o biografiji junaka koja se ne vidi u filmu, ali koja je temelj za njegov lik. Film je sniman u jako teškim uslovima. Na hladnoći, na deponiji, gde ne smeš da zapališ cigaretu, jer zbog gasova može sve da ode u vazduh. Ta dobra priprema i probe doveli su nas kasnije do toga da dosta brzo idemo kroz proces snimanja.

* Kako publika reaguje?

– Publika dosta dobro reaguje na film. Žarko izaziva veliku pažnju kada ode negde na gostovanje. On strpljivo svima izlazi u susret, mada nije neki ljubitelj slikanja. Doživljava ovacije, sredovečne žene se obično rasplaču, one ga podržavaju i jako im je drago što je ponovo tu. Jako je dobro za srpsku kinematografiju što se on vratio. Nadam se da je zaista tako. Da će dobijati još uloga. Da li se zaista i za stalno vratio, to ne znam.

* Pomenuli ste da je ovaj film posveta državi čiji su simbol današnje propale fabrike koje su deo vaše scenografije. Da li danas živimo u šahtu kao vaši junaci?

– Figurativno rečeno – da. Moj utisak je da su već godinama unazad ljudi koji nešto vrede, koji su talentovani i vredni, u šahtu. Tačnije u nekoj vrsti medijskog šahta. Mislim da nikada nije bilo toliko ljudi koji nemaju šta da kažu, a imaju priliku. Stalno neke osobe koje, po mom ličnom mišljenju, nisu vredne i važne dobijaju javnu reč.

* A šta vas u takvom svetu sprečava da postanete duhovni beskućnik?

– Rad. LJubav prema ćerci. Ali nije isključeno da neću to postati.

* Ako imamo u vidu da je odlazak u beskućništvo dobrovoljna odluka, a ne samo posledica ekonomskih ili zdravstvenih problema…

– Ima ljudi koji su se razboleli, nervno oboleli, nisu svi otišli dobrovoljno. To su uglavnom ljudi tananih osećanja. Neko dobije otkaz pa se nervira. Izgubi živce. To ne znači da je on lenj ili da je manje vredan zbog toga. Već da je nežniji, krhkiji… Naravno da je borba dobra ljudska osobina, ali ne znači da su oni koji nisu spremni da se bore zbog toga manje vredni. Nekog takve stvari mogu da slome, a nekog ne.

* Da li je domaća kinematografija u šahtu?

– Mislim da nije. Mislim da je domaća kinematografija mnogo bolja nego što su okolnosti, da je mnogo bolja nego što je situacija u finansiranju kulture. Film je u jednom trenutku, po mom mišljenju, bio na dosta niskim granama, ali se poslednjih godina vraća i publika u bioskope, naši filmovi se pojavljuju na značajnim filmskim festivalima. Naša kinematografija je sada jako dobra.