Betonska utopija Jugoslavije u MoMi

… a trajati narednih šest meseci, do 13. januara 2019, pobudila je veliku medijsku pažnju. Pripremana je dve godine, a glavni kustosi su Martino Štirli i Vladimir Kulić. U najavi izložbe jedna od zanimljivijih Štirlijevih opaski u vezi sa konkretnom ili betonskom utopijom, u zavisnosti od toga kako će te interpretirati višeznačnost reči concrete, jeste da je arhitektura u Jugoslaviji imala snažnu društvenu ulogu, i da iako je njena misija propala, ona jeste istinski značila veru u sebe i veru u progres.

Treća utopija

Oblikovanje prostora u Jugoslaviji u velikoj meri odredila je i njena specifična pozicija, o čemu je, između ostalog, nedavno pisao slovenački autor Klemen Kordež u svom tekstu Treća utopija. On podseća da je Jugoslavija kao zemlja smeštena između dva rivala u Hladnom ratu, proizvela zapravo paralelni univerzum moderne arhitekture, izgrađen da zadovolji potrebe jedinstvenog brenda samoupravnog socijalizma u zemlji, često opisanog kao Treći put. „Odgovarajući na socijalnu i političku klimu, jugoslovenski arhitekti slobodno su reinterpretirali međunarodne tokove u dizajnu, spajajući ih sa različitim lokalnim građevinskim tradicijama. Istovremeno, Jugoslavija je postala i glavni izvoznik modernističke arhitekture postkolonijalne Afrike i Bliskog istoka. U posleratnoj socijalističkoj Jugoslaviji jeste postojalo tekuće međunarodno interesovanje u vezi sa njenim izuzetnim graditeljskim poduhvatima, ali ozbiljnijeg ispitivanja ovog složenog, ali značajnog poglavlja u istoriji arhitektonskog modernizma upravo se sada dešava po prvi put“, ističe Kordež. On skreće pažnju da su izložba i dva kataloga, koji je prate, revolucionarno bogatog obima, da sadrže neobjavljene arhivske materijale i portfolio savremenih fotografija Valentina Jeca, te da se uz njih da razumeti posleratni modernizam na globalnom nivou. A, na pitanje otkud baš sada toliko interesovanje za arhitekturu Jugoslavije, Danica Prodanović, programska direktorka Bine, kaže da je izložba u MoMi zapravo deo široko prisutnog interesovanja za ovaj period u Evropi i svetu, i pokušaja da se arhitektura druge polovine 20. veka sagleda u kontekstu društveno-političkih prilika tog vremena, valorizuje i sačuva.

Na mestu ukrštanja

„Tokom prethodnih nekoliko godina održano je više izložbi koje su se bavile ovim periodom, da pomenemo samo SOS! Brutalizam i Sovjetski modernizam 1955-1991, koje su u fokus stavljale betonske monstrume, sa namerom da širokoj publici približe njihovu grubu lepotu, iza koje se najčešće krije visoko projektantsko majstorstvo, a sve sa namerom naravno da ih sačuvaju od rušenja. Ovoj izložbi kod nas, odnosno, na ex-yu teritoriji prethodio je projekat Nedovršena modernizacija: Između utopije i pragmatizma iz 2012. godine, čiji je takođe jedan od autora bio i Vlada Kulić“, podseća Prodanović. Ona kaže da je izložba Ka betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji, rezultat dugogodišnjeg istraživanja internacionalnog kustoskog tima, a sa ovdašnje strane pre svega jednog od autora Vladimira Kulića. Prema njenim rečima, izložba ima ogroman značaj. „Ona je važna za arhitektonsko urbanistički opus na teritoriji čitave bivše zemlje, jer to naše iskustvo po prvi put stavlja kao celovit slučaj i prepoznaje njegovu izuzetnost i vrednost. A šta je to što je posebno? Pa verovatno ono što nas u svim situacijama čini takvim, a to je da se nalazimo na mestu ukrštanja, da smo multietnični, multikulturalni, da smo ni istok ni zapad, da smo brzi i talentovani, ali i plahi i neuredni, da brzo zaboravljamo i krećemo za nekim novim uzorima. Ali ako govorimo ozbiljno, ova izložba će prikazati kako se modernost i modernizam u Jugoslaviji velikom brzinom razvijao, kako su progresivni principi brzo usvajani, kako su nastajali novi gradovi, uspostavljala se saobraćajna infrastruktura, kako se razvio jedan poseban odnos prema memorijalnoj arhitekturi, ali i kako smo zahvaljujući političkoj poziciji u Pokretu nesvrstanih bili u prilici da izvozimo arhitekturu i građevinarstvo u Aziju, Afriku i Južnu Ameriku. Ova izložba verujem da prikazuje i poziciju i samosvojnost jedne sveprisutne discipline kao što je arhitektura unutar jednog društveno-političkog eksperimenta, koji smo mi doduše voleli i u kome smo se rodili, a koji je na žalost završen. Na kraju verujem da se na izložbi dotiče i stanje objekata i stambenih i spomeničkih kompleksa danas, u kojoj meri su sačuvani, funkcionalni i kakav im je status u novonastalim samostalnim državama. Pored toga što je izložba važna za pozicioniranje naše arhitekture u svetu, ona je važna za nas same, da osvestimo svoju vrednost i svoje korene i bilo bi divno kada bismo imali priliku da je vidimo na ovim našim prostorima“, zaključuje Danica Prodanović.

Manifestacija hibridnosti i idealizama

Jugoslovenska arhitektura koja je obuhvatala i nebodere građene u stilu međunarodne prakse i brutalističke društvene kondenzatore, manifestovala je radikalnu raznolikost, hibridnost i idealizam koji su karakterisali i samu jugoslovensku državu, naveo je MoMa u najavi izložbe, koja istražuje širok raspon tema – od procesa urbanizacije velikih razmera, preko upotrebe tehnologije u svakodnevnom životu, spomenika i memorijalizacije, do globalnog dometa jugoslovenske arhitekture. Od skulpturalnog enterijera Bele džamije u ruralnoj Bosni, preko rekonstrukcije Skoplja posle zemljotresa (1963), koju je osmislio japanski arhitekta Kenzo Tange, do Novog Beograda sa velikim ekspresivnim stambenim blokovima i javnim zgradama, izložba istražuje jedinstveni raspon formi i oblika produkcije jugoslovenske arhitekture i njen distinktivan, a višestruki karakter. Izložba obuhvata radove najvažnijih jugoslovenskih arhitekata, među kojima su Bogdan Bogdanović (1922-2010), Juraj Neidhardt (1901-1979), Svetlana Kana Radević (1937-2000), Edvard Ravnikar (1907-1993), Vjenceslav Richter 1917-2002) i Milica Šterić (1914-1998).

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD