Bez improvizacije nema džeza

 Umetnik o kojem govorimo jeste američki pijanista Aron Goldberg (1974), a njegovo umeće amalgamisanja celokupne svetske muzike sa voljenim afroameričkim muzičkim nasleđem smatra se posebnom poslasticom na savremenom džez podijumu. Nakon svojih domaćih kolega Bisere Veletanlić, Bojane Stamenov, Vasil Hadžimanov Benda i Big Benda RTS, te gostiju koncerta Braće Teofilović i Miroslava Tadića, Aron Goldber nastupa u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine u 21 čas.

Gospodine Goldberg, ono što u startu najviše impresionira u vezi sa vama, pre bilo kakvog zvuka, jeste vaše ogromno obrazovanje, i to ne samo ono muzičko, potvrđeno na umetničkim fakultetima, već i ono filozofsko – da li biste nam pojasnili tu svoju neizrecivu glad za sveobuhvatnim znanjem u današnjici kojoj pripadamo?

– Studiranje filozofije vas uči kako da razmišljate bolje, kako da postavljate dobra pitanja – i, nadamo se, nađete iste takve odgovore – a zatim i kako da razdvojite činjenice od đubreta. To su korisne veštine u bilo kom vremenu i na bilo kom mestu. Takođe vas ohrabruje da ponirete u najveće tajne života, što je verovatno izuzetno vredno za svakog umetnika u ma kojoj oblasti.

Da li se sećate nekih prvih iskustava sa muzikom u detinjstvu, kod kuće ili nekud napolju? Koje su vas to ploče, radio-stanice, muzičari i bendovi, najpre privukli da se i sami oprobate u muzičkom izražavanju?

– Moji roditelji su slušali klasičnu muziku, u kojoj sam i ja uživao, a slušao sam i razne vrste pop muzike kao tinejdžer. Ali tek kad sam otkrio džez u srednjoj školi, počeo sam da se zaljubljujem u muziku uopšte. Majls Dejvis je bio moja prva ljubav, ali uskoro sam otkrio Arta Blejkija, Horasa Silvera, Džona Koltrejna, Čarlija Parkera, Ahmada Džamala ….

Jeste li sami odabrali klavir ili vam je neko to predložio? Kako se sećate svojih prvih mentora i pamtite li neke ključne savete koje ste dobili još tada, kao sedmogodišnjak?

– Imali smo klavir u kući i moji roditelji su mi u nekom trenutku sugerisali da krenem na časove klavira kod lokalnog profesora. Kasnije sam sreo svoje prve džez mentore, u srednjoj školi: bio je to najpre kontrabasista Bob Sinikrop, a potom saksofonista Džeri Bergonci.

Kako ste doživeli prelazak iz rodnog Bostona u Njujork, koje su vam bile najomiljenije kolege i profesori na „New School for Jazz and Contemporary Music“ tamo? Po čemu se ovaj konzervatorijum razlikuje od „Berklee College of Music“ u vašem Bostonu recimo?

– Bio sam veoma uzbuđen kad sam se preselio u Njujork u svojoj sedamnaestoj godini, da živim i učim u glavnom gradu sveta, kada je u pitanju muzika koju sam voleo. The New School for Jazz bila je osnovana sa idejom da se stvori manje formalna akademska atmosfera za studiranje džeza, koja bi stavljala naglasak na učenje po sluhu i šegrtovanje kod majstora … bliže dakle načinu na koji su učili svi džez velikani tridesetih, četrdesetih, pedesetih, šezdesetih. Setite se da Djuk Elington, Luj Armstrong, Čarli Parker ili Džon Koltrejn, nisu učili džez u učionicama. Naučili su ga slušajući, i to sa snimaka, sa albuma, ili na bini, svirajući sa drugim muzičarima.

Nakon školovanja u Njujorku vratili ste se u Boston, da studirate na obližnjem Harvardu, pa potom opet u Njujork? Šta je to sa gradom Njujorkom što ga čini izuzetnim za džez imaginaciju i mestom ogromnog kapaciteta za unapređenje ovog žanra? Neki od najhrabrijih i najizuzetnijih mislilaca u džezu, danas i oduvek, zapravo su potekli sa ove scene?

– Glavni razlog zašto Njujork i dalje ostaje centar i srce džeza jeste to što konstantno privlači najbolje džez muzičare iz svih delova SAD i iz zaista svih krajeva sveta. Nju Orleans je bio mesto rođenja džeza i još uvek ima veoma jaku džez scenu; taj predivni grad živi i diše kroz muziku. Ali Njujork je od 1930/1940-ih bio dom hiljada džez muzičara koji su svi došli u njega da se nadahnu od strane starijih, ali i svojih vršnjaka, da uče i popravljaju svoje veštine… i da „nađu svoj sopstveni glas“. To je najveći „ribnjak“, pa zato i privlači i odgaja najveće ribe. Svake godine, Njujork primamljuje novi naraštaj ambicioznih mladih ljudi u svim oblastima, od nauke preko umetnosti i politike do biznisa, tako da pulsira energijom koja te tera da „činiš“ i „rasteš“. Manje je bitno ovde ko si i odakle dolaziš, a mnogo je bitnije šta radiš i koliko si dobar u tome.

Sa kojim ličnostima ste najradije svirali, a koje su ličnosti najviše uticale na razvoj vašeg sopstvenog stila? Da li su to obavezno pijanisti?

– Veoma sam uživao u mogućnostima koje sam imao da idem na turneje i nastupam sa majstorima ove muzike kao što su Beti Karter i Al Foster. Nikad neću zaboraviti nekoliko izuzetnih prilika da sviram sa mojim herojima, trenutaka koji ostaju za ceo život, kao što su oni sa Ronom Karterom i Rojem Hejnsom, Majklom Brekerom i Kenijem Garetom. Ali, naravno, više me je oblikovalo sviranje na stalnoj osnovi sa umetnicima kao što su Džošua Redman, Vinton Marsalis, Kurt Rozenvinkel i Mark Tarner, te sa mojim vršnjacima i dragim prijateljima: Omerom Avitalom, Erikom Harlandom, Giljermom Klajnom. Što se tiče moje sabraće pijanista, bio sam pod uticajem toliko njih da je teško odabrati tek samo par imena – ali sam uvek voleo Vintona Kelija, Herbija Henkoka, Mekoja Tajnera, Sedara Voltona, Malgrua Millera… a to je samo početak.

Šta je po vašem mišljenju džez, a zatim, koji tačno i koliki njegov deo pripada improvizaciji?

– Bez improvizacije nema džeza. Improvizacija je neophodni – ali ne i dovoljni – element džeza, da kažemo to na način na koji bi rekli filozofi. Ali džez je takođe i mnogo bliže određen kao afroamerička improvizovana umetnička forma i muzički jezik. Džez naravno sviraju i u njemu uživaju ljudi svakog mogućeg porekla, širom sveta, i kao i svaka muzika, on je univerzalni jezik – ali svejedno on ima specifičan koren i istorijsku osnovu. Zbog toga njegov tako specijalni „swing“ (zamah, njihanje) ima poseban afroamerički ritmički akcent, i zato su njegovi osećajni koreni u bluzu, u vapaju za slobodom i humanošću potlačenih.

Sutra na Kolarcu

Beogradska publika vas željno iščekuje sutra na Kolarcu, šta je ono što ćete joj svirati u našem gradu?

– Sviraću mešavinu svojih autorskih kompozicija i nekih klasičnih džez standarda, i pokušaću da pokažem kako ja shvatam umetnost improvizacije.

Dobra i „ona druga“ muzika

Slušate li još šta osim džeza – klasiku, hip-hop, klupsku elektroniku, rock’n’roll, pop …? Kako vidite pomake u tim stilovima danas?

– Moja prva ljubav je džez, ali uživam kao slušalac i u svim drugim stilovima. Potpuno se slažem sa Djukom Elingtonom da postoje samo dve vrste muzike: dobra muzika i „ona druga vrsta“. Muzika se stalno menja i to je sjajno. Međutim, naravno, to ne znači da je rezultat tih promena uvek dobar. Ali džez te uči da prepoznaš dobru muziku gde god da je nađeš, u svakom žanru, u bilo kom delu sveta.