Bez ljubavi nalik smo senkama koje besciljno tumaraju po ovom svetu

U intervjuu za Danas Snežana Savičić Sekulić govori o univerzalnosti i neprolaznosti teme Glukovog dela, operskim izazovima u doba pandemije, budućnosti opere, granici između umetnosti i zabave.

– Uloga Euridike se poklopila sa datumom mog debija u pomenutoj ulozi na sceni Narodnog pozorišta, iako moja karijera traje već punih 25 godina. To sam doživela kao znak da se ništa ne dešava slučajno, pa je tako i ovaj nastup nekako skrenuo pažnju na dugogodišnji rad i mnoge do sada otpevane uloge na daskama koje život znače – najpre umetnicima, a onda i uvaženoj publici. Najčešće se dešavalo da sam kao heroina umirala na sceni kroz brojne uloge, počev od Đilde, pa preko Lučije, Travijate, Mimi, Antonije…, ali nikada nisam umirala dva puta kao što se to dogodilo Euridici. No, zanimljivo je pomenuti i to da predstavu završavam živa – jer me LJubav vaskrsava. Nadam se da će biti prilika da se jubilej zvanično obeleži čim se za to steknu odgovarajući uslovi, mada sve ovo smatram velikim uspehom, a nadasve blagoslovom – kaže Snežana Savičić Sekulić.

Koliko je ova uloga bila zahtevna ne samo pevački, jer je u prvom delu predstave Euridika prisutna samo pojavno, što ne umanjuje njen značaj na sceni?

– Ovogodišnja sezona je, zahvaljujući sjajnoj ekipi koja je realizovala ovu predstavu, uspešno završena posle niza koncerata i tematskih večeri koje su priređene na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Imala sam zadovoljstvo da pevam prvu opersku predstavu u kostimima posle više od godinu dana vanrednog stanja i to je bila meni omiljena “Travijata”. Nova predstava „Orfej i Euridika“ je probudila veru da ćemo se uskoro vratiti „staroj“ normalnosti. Lik Euridike po obimu notnog materijala je znatno kraći od uloga koje inače pevam, ali je njena važnost izuzetna bez obzira na to. Euridika je prisutna na sceni od početka predstave. NJena dramska uloga pretače se u pevačku tek u trećem činu, što je na poseban način čini zahtevnom.

Snaga ljubavi i lepota Orfejeve muzike u Glukovoj operi teraju bogove da promene pravila, pomeraju granicu života i smrti, pobeđuju smrt. Koliko ove teme koje su inspirisale Gluka pre 259 godina dotiču današnju publiku?

– LJubav pokreće čovečanstvo od njegovog nastanka. Ona je ne samo neprolazna tema, već je srž života. Vreme se kroz svoju tajnu promenljivosti ubrzalo, ljudi sve manje obraćaju pažnju jedni na druge, materijalna korist potiskuje duhovne vrednosti… Deluje da smo bez ljubavi nalik senkama koje besciljno tumaraju po ovom svetu. Predstava šalje jasnu poruku o tome da ćemo uspeti i opstati samo ako nam je čisto srce, ispunjeno ljubavlju, požrtvovanjem i nesebičnošću što u stvari uvek ide zajedno. Čovečanstvo izražava svoju veru i pre antičkih vremena, takođe kao i danas da je ljubav jača od smrti.

Koliko pevač, bez obzira na kvalitet i snagu glasa, scensko iskustvo, mora u svakoj prilici da bude spreman na različite spoljašnje izazove i šta je pandemija sve promenila u pristupu scenskim umetnostima, pre svega operi?

– Pevači su u izvesnoj meri spremni da pevaju u različitim uslovima, ali niko na svetu nije bio u dovoljnoj meri pripremljen da nastavi svoj život i rad jer su životi određenog broja ljudi bili ugroženi, a u velikoj meri i ugašeni. Gubici su nešto što je nenadoknadivo. Pandemija je zaključala i najmoćnije kuće poput Metropolitena, čije rukovodstvo je slalo poruke i molbe za pomoć kako se ta institucija svetskog renomea ne bi u poslovnom smislu ugasila.

Koliko, prema Vašem mišljenju, pandemijom iznuđena digitalna operska izvođenja mogu da utiču na budućnost opere i njene publike?

– Smatram da je ključna reč u Vašem pitanju – reč „iznuđena“. Digitalna sfera je surogat stvarnosti i nikada se ne može uporediti sa realnošću. Gledanje pripremanja najukusnijeg jela vas sigurno ne može zasititi, ne može pružiti užitak koji osećamo zbog njegovog ukusa… U najboljem slučaju, može vam samo pojačati apetit. Tako je i sa digitalnom operom koja je samo „povećala glad“ svih umetnika, ali i publike za živim nastupima. Date okolnosti su učinile da smo sa radošću pratili i taj oblik stvaralaštva, ali se nadamo da se ono neće u budućnosti ponavljati.

Pre dve decenije dobili ste nagradu Udruženja muzičkih umetnosti za najuspešnijeg mladog umetnika, potom Nagradu Fonda “Biserka Cvejić”, bili ste stipendista Fonda Kraljevskog doma Karađorđević i bečkog Muzičkog teatra. Koliko je takva vrsta podrške operskom pevaču potrebna, čak i neophodna u stvaranju uspešne karijere?

– Sve nagrade motivišu, kako mlade tako i zrele umetnike. Dragocene su, možda i da kažemo neprocenjive u onim trenucima kada tražite svoj put, svoj izraz, svoje mesto pod umetničkim nebom. Nagrade tada potvrđuju važnost i vrednost vašeg predanog rada, ulivaju nadu i daju nadahnuće za nove uloge i dodaju snagu za dalji rad na nepreglednim poljima umetničkog razvoja.

Radite i kao pedagog na Akademiji umetnosti u Banjaluci. Na koji način pripremate studente na ono što ih očekuje u karijeri i na sceni?

– Na banjalučkoj Akademiji umjetnosti sam radila punih deset godina. Sada sam gostujući profesor na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Kako tada, tako i sada, svojim studentima pored redovne nastave koja je predviđena planom i programom njihovog obrazovanja, trudim se da prenesem svoje životno iskustvo i na taj način predupredim neka njihova moguća lutanja tokom traženja sopstvenog puta. Rad u umetnosti je povezan sa mnogim iskušenjima, počevši od toga da li ćemo sačuvati naše zdravlje, da li ćemo naučiti pravilnu tehniku kojom ćemo dugo trajati na sceni, da li ćemo objektivno biti zadovoljni postignutim rezultatima…

Koliko je za pevača važno međunarodno iskustvo?

– Smatram da je međunarodno iskustvo značajno u onoj meri u kojoj sagledamo sopstveno znanje, kvalitet stranih izvođača, ukoliko ostvarimo lične kontakte radi buduće saradnje i doživimo nezaboravne trenutke sa ljudima koji govore istim jezikom – a to je jezik umetnosti. Razmena iskustava pomaže u našem razvoju i čini da napredujemo. Svako inostrano gostovanje predstavlja lakmus-papir naše celokupne karijere, koja se time obogaćuje.

Poznato je da negujete i koncertnu karijeru, a prošle godine kao specijalni gost nastupili ste sa gitaristom Nemanjom Bogunovićem na njegovom koncertu u Karnegi holu u NJujorku. Da li nastavljate saradnju?

– Koncertnu karijeru sam započela pre operske. Imala sam sreću da nastupam na mnogim značajnim svetskim koncertnim scenama. Jedna od njih je velika dvorana Karnegi hola, 3. marta 2020. godine. To je bilo svega nekoliko dana pred opšte zatvaranje uslovljeno pandemijom. Nemanja i ja sarađujemo još od studentskih dana. Ove godine, 29. maja, na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, on je bio gost na solističkom koncertu koji sam priredila sa koleginicom Aleksandrom Stamenković, sopranom. Početkom ovog meseca, započinjemo snimanje našeg zajedničkog nosača zvuka, a krajem meseca nastupamo na festivalu „Splitsko ljeto“, u gradu u kome sam već nastupala na sceni HNK u operskoj predstavi “Boemi”.

Iskustvo u mjuziklu

Oprobali ste se i u mjuziklu. Da li je “Fantom iz opere” u Pozorištu na Terazijama bio presedan u Vašoj karijeri ili uvod u nove takve uloge?

– Mjuzikl „Fantom iz opere“ je meni omiljen. Svakako, nova žanrovska uloga je predstavljala za mene izazov, ali u mnogo većoj meri uživanje. Takvo delo iziskuje sjajne glumce koji moraju biti odlični pevači i obrnuto. Priželjkujem da se pomenuta predstava što pre vrati na repertoar jer je bila izuzetno prihvaćena od strane beogradske publike i uvek se tražila karta više.

Ne samo u ovom mjuziklu, čini se da se operski pevači bolje snalaze u glumi nego glumci u pevanju. Koliko su reditelji uopšte spremni da “rizikuju” sa operskim pevačima u drugim muzičkim žanrovima?

– Audicije rešavaju sve nedoumice. Reditelji smeju u izvesnoj meri da rizikuju, ali svakako ne nauštrb kvaliteta svetski poznatih naslova, koji su licencirani. To znači da stručna lica imaju obavezu da isprate svaki nastup i utvrde da li je on izveden upravo onako kako je predviđeno strogim protokolom.

„Obesvećivanje“ hramova umetnosti

Šta mislite o sve češćem ustupanju pozorišnog prostora estradi i da li je insistiranje na jasnim granicama između umetnosti i estrade elitizam, ili nepristajanje na relativizaciju kulture?

– Poštovanje te granice je od izuzetnog značaja. Zabava je jedno i najčešće prolazna, a vrhunska umetnost je nešto sasvim drugačije i uvek neprolazna. Put jednog umetnika neuporediv je sa putem „zabavnjaka“. Godine rada i marljivog učenja, odricanja, vežbanja, gotovo podvižničkog života se prisustvom raznih estradnih lica u umetničkim ustanovama na žalostan način pokušava da devalvira, ali ipak neuspešno zato što prave vrednosti nikada ne gube svoje mesto i ulogu u društvu. Pevati jednu opersku ulogu bez ozvučenja na velikoj sceni ili otpevati jednu pesmu ili snimiti album u studiju, uz doradu i pomoć mnoštva elektronskih pomagala, nije i nikada neće moći da se uporedi. Svirati jedan violinski koncert koji se priprema mesecima i odsvirati neke „lake note“, svakako da nije ni približno isto. Tumačiti Šekspirova dela ili predstavljati savremene autobiografske dogodovštine, ne može biti u istoj ravni poštovanja, niti njihovi protagonisti mogu deliti pozorišni ambijent sa pravim umetnicima. Mislim da ukoliko pozorišta uslovno nazivamo hramovima umetnosti, onda se kroz diskutabilne nastupe neumetnika, vrši potpuno „obesvećivanje“ tih istih hramova i smatram da to vređa svakog umetnika ponaosob i verujem da moje kolege dele ovo mišljenje.