Bez odgovora od generalnog direktora Sava Centra

Ne da preispita, ne da razmotri dalje mogućnosti razvoja i ulaganja, nego da baci kao da to nije postojalo. Čini nam se da je nedopustivo da jedna državna institucija bude neusklađena sa kulturnom politikom i države i grada i Evrope kojoj želimo da se pridružimo – kažu u razgovoru za Danas Zoran i Svetlana Popović, osnivači i direktori festivala Sedam veličanstvenih. NJihova manifestacija, koja postoji već 13 godina, ugrožena je jer je Sava centar odlučio da više ne učestvuje u organizaciji ovog programa. Nakon više od decenije uspešne saradnje, publika u očekivanom terminu nije mogla da pogleda najvažnije evropske dokumentarce niti da pozdravi neke od najvažnijih autora ove filmske forme. Sedam veličanstvenih postali su, prema rečima Popovića, bilo koji komercijalni klijent Sava centra, koji njihove kapacitete može da koristi samo uz plaćanje visokih cena zakupa, što je dovelo u pitanje i postojanje samog festivala.

* Kada i kako ste saznali da Sava centar više neće učestvovati u organizaciji festivala Sedam veličanstvenih?

Z: Informaciju o tome da Sava centar prekida učestvovanje u organizaciji festivala Sedam veličanstvenih dobili smo od urednice filmskog programa Sava centra Jelene Stošković, koja je i sama bila iznenađenja tom odlukom sadašnjeg rukovodstva i to u trenutku kada je bio pripremljen ugovor za potpisivanje za 2018. godinu. Nakon te prve odluke, direktoru redakcije za kulturu SC Vuku Žugiću i njoj se činilo da to verovatno neće pogoditi ovaj festival koji 13 godina uspešno sarađuje sa SC. Ostalo je da se sačeka i proveri. Neko vreme smo bili u neizvesnosti i nadi da to zaista nije tako i pokušavali smo da direktno razgovaramo sa generalnim direktorom. Naša prethodna iskustva u komunikaciji sa generalnim direktorima bila su izuzetna. Oni su smatrali da je to jedan od važnih programa u kojima učestvuje SC. Činilo nam se da to potvrđuje i povelja o saradnji i doprinosu u afirmaciji programa SC koju smo dobili prošle godine Svetlana i ja i to iz ruku sadašnjeg generalnog direktora. Uputili smo mejl, obratili se telefonom, ali s druge strane bio je betonski zid koji je postao neprobojan za nas. Nikakav odgovor nismo dobili. Nikakvu zvaničnu informaciju od generalnog direktora.

* Koliko je sve to trajalo? Kada je do vas došla ta prva informacija?

Z: Prva informacija je došla u novembru, možda i malo ranije, kada se potpisuje ugovor za naredni festival. Informacija je glasila da se uvodi to novo poslovanje. Tokom decembra su bili izrazitiji pokušaji da se dogodi potpisivanje ugovora, a krajem decembra je bilo izvesno da nema odgovora generalnog direktora. Da nema želje da se razgovora o gašenju dugogodišnje uspešne saradnje, i gašenju nečega što je značajan kulturni program Beograda i Srbije.

S: Kao da nije ni bilo razmišljanja da li će to ugasiti neki program ili ne, nego je tretman bio kao da sve što je bilo tokom 13 godina više ne postoji. Sada bi festival, ako hoće da bude u SC, morao da se ponaša kao bilo ko ko je došao da tamo prikaže neki film i morao bi da plati izuzetno visoku cena koja se kreće u hiljadama evra. Mi smo za naš festival izračunali da te hiljade i hiljade evra premašuju ukupan budžet festivala. Sve ono što je potrebno da se festival održi zakup sale bi daleko premašivao. Zato se nama činilo da je to, ne samo nemoguće, nego i apsurdno.

* Kako je ranije izgledala saradnja sa Sava centrom?

S: Jedna od osnovnih ideja festivala, u kojoj smo učestvovali Zoran i ja i naš selektor Tue Stin Miler, bila je da dokumentarni film prikažemo u najboljim mogućim tehničkim okolnostima i da gledaoci imaju mogućnost da gledaju dokumentarne filmove kao najvažnije igrane filmove. Da dožive da razlika između ta dva roda zaista ne postoji, nego da postoje samo dobri i loši filmovi. Naša prva ideja bila je da to bude Sava centar jer je to najveće bioskopsko platno na Balkanu i saradnju smo dogovorili sa tadašnjom urednicom filmskog programa Nevenom Đonlić. Saradnja je svih ovih godina postojala upravo zbog ljudi koji su tamo radili i koji su bili raspoloženi da taj festival maksimalno bude uspešan u svom predstavljanju filmova.

Z: Nevena Đonlić je prepoznala značaj festivala Sedam veličanstvenih, koji je bio prvi festival takve vrste kod nas. To je trenutak velikog uspona dokumentarnog filma u Evropi i nekako je to bio čak i poslednji trenutak da se mi povežemo sa tim. To je bila potvrda da SC učestvuje u nečemu što je izuzetno važno. Za 13 godina festival je imao vrtoglavi uspon, potpuno nemerljiv u evropskim razmerama, a o tome govori i činjenica da su kao gosti festivala u Beogradu boravili zaista najznačajniji evropski dokumentaristi, koji imaju sve najznačajnije nagrade sa evropskih i svetskih festivala – u Veneciji, Kanu, Berlinu…

* Kako se finansira festival?

Z: Uobičajno za kulturne manifestacije. Ministarstvo kulture 13 godina prepoznaje Sedam veličanstvenih kao značajnu kulturnu manifestaciju. To je osnova održavanja festivala uz dodatnu podršku Grada i manju podršku kulturnih predstavništva zemalja iz kojih autori dolaze. Ta sredstva pokrivaju dolazak gostiju, smeštaj, nabavku filmova… I od novca koji smo delili sa SC. Prihod od ulaznica. To je značajan dodatak. Nažalost, nama uvek nedostaje sredstava. Na sreću, ogromna energija koju ulaže čitav tim i ljudi koji rade u Sava centru doprinosi da taj festival bude na visokom nivou.

* Jeste li u tom smislu kontaktirali Ministarstvo kulture i Gradski sekretarijat za kulturu za pomoć, barem u komunikaciji sa SC?

S: Upoznati su sa tim, bez neke zvanične reakcije. „Sava centar više ne može da funkcioniše na način na koji je do sada funkcionisao. Stvari su takve. A vi ćete se snaći.“ To je otprilike reakcija Grada. Konkurisaćemo kod Ministarstva kulture kao i do sada sa nadom da će nas podržati. Postoje različite reakcije kroz podršku koju nam pruža publika. LJudi nas neprestano zovu. Gledaoci festivala zainteresovani su za to zašto festivala nema u uobičajenom terminu u Sava centru. Javljaju se i naše kolege i naši đaci sa osećanjem neverice i nezadovoljstva. To nam je bitno jer to znači da festival vredi da postoji i da mi treba da se izborimo da on nastavi da živi.

* Javno vas je podržala Nezavisna kulturna scena Srbije…

S: Veoma smo zahvalni za tu podršku, jer nije dobro da se čuje samo naš glas.

Direktor Evropske dokumentarističke mreže, koja broji stotine pojedinaca, filmskih kuća, instituta, pisao je pismo direktoru SC da podrži festival koji nije značajan samo za Beograd i Srbiju. Odgovor na njegovo pismo je bilo ćutanje kao i na našu želju da se sretnemo.

* Datumi su bili dogovoreni. Šta je bilo sa gostima?

Z: Kad smo shvatili da je sve dovedeno u pitanju, svi preliminarni dogovori morali su da budu odloženi. Nismo mogli da šaljemo pozive. Nastala je jedna vrlo neprijatna situacija. Međutim, rad na selekciji ne prestaje jer smo dobili to vreme do proleća da bi se ovaj problem rešio. Ali i dalje bez mogućnosti da nekog pozovemo. Dok se ne precizira vreme i mesto, mi ne možemo da funkcionišemo ozbiljno. I konkursi za podršku zahtevaju od nas da znamo vreme i mesto.

* O čemu razmišljate sada?

Z: Razmišljamo o tome kako tragično nestaju stvari kod nas. Ovo što se dešava deluje zabrinjavajuće s obzirom na neprijatnu tradiciju koju ovde postoji. Kad je otvoren Sava centar, odjednom je postao centar svih zbivanja, a prethodne elitne dvorane su polako potiskivane u senku. Dom sindikata u kome je rođen Fest i gde se održavao i naš najstariji filmski festival – Martovski… Nažalost, ta dvorana je polaka prepuštana upravo tome što se zove tržište i komercijalno. Čitav prostor je pretvaran u mračni bazar u kome ste mogli da vidite sve i svašta, a sama dvorana je degradirana vremenom. Da ne govorimo o bioskopima koji su nestali. Kozara je spaljena. Balkan je zatvoren s neizvesnom sudbinom, a mogao je da bude jedinstveni kulturni spomenik Evrope s obzirom da je bio bioskop koji je radio neprekidno 111 godina. U Evropi ne postoji takav bioskop. Taj kulturni spomenik je bačen. Kad je otvorena Arena, i kad su veliki koncerti polako počeli da prelaze tamo, čini nam se da je tada počelo opadanje onoga što je bio Sava centar. Zabrinuti smo šta će se dogoditi sa Sava centrom, tim vrhunskim, svetskim bioskopom kakav ne postoji na Balkanu, možda čak ni u Istočnoj Evropi. Čini mi se da je to alarmantno. Možda je ovo što se dešava sa festivalom znak da treba da dignemo glas povodom toga.

* Kako će festival nastaviti dalje?

S: Sava centar ne odlučuje o budućnosti festivala. Sada razmišljamo o tome kako festival da zadrži neku svoju dušu i svoj profil. On i postoji zato što nam se činilo da ovako koncipiran ima nekog smisla. Mi nećemo odustati, samo pokušavamo da to preformulišemo u neki drugi kontekst u kome bi festival mogao da postoji.

Z: Čuli smo za najave da se Dvorana sindikata vraća u život. To je sjajna vest. Nadamo se da sa tim dolazi nešto potencijalno novo i zanimljivo u odnosu prema vrednostima koje imamo. Pokušavamo da razmotrimo šta su trenutne mogućnosti. Konsultujemo se sa našim selektorom. Nadamo se da do sredine februara pronađemo rešenje, da bi festival mogao da se dogodi u aprilu, jer je to poslednji trenutak kada bi mogao da se dogodi.

Gosti

Đanfranko Rosi, dobitnik Zlatnog lava i Zlatnog medveda, Mihail Glavoger, koji je na veliku nesreću svih ljudi koji vole dokumentarni film tragično preminuo na snimanju jednog filma, Audrius Stonis, dobitnik evropskog Oskara, Arunas Matelis, koji je dobio nagradu Američkog udruženja reditelja za najbolji film, Helena Treštikova i Miroslav Janek, najveći češki dokumentaristi… To su samo neka od vrhunskih imena koja su prošla kroz Beograd zahvaljujući festivalu Sedam veličanstvenih, a bilo ih je, kako ističu Popovići, više od 70.

Očarani Velikom salom

„Nije bilo reditelja koji, kada bi izašao na binu nakon projekcije na tom velikom platnu, što je poseban kinestetički, emotivni, intelektualni doživljaj, nije bio potpuno očaran što je film prikazan pred toliko ljudi u takvoj atmosferi. Mnogi od njih su pokušavali da svojim telefonima zabeleže tu sliku, jer su se plašili da im niko neće verovati. To je pružala ta sala, a takvi izuzetni trenuci, nažalost, izgleda da su osuđeni na nestanak“, priča Svetlana Popović.

Publika i mladi autori

U trenutku kada su napravili festival, kako kažu Popovići, prosek gledalaca za dokumentarni film kod nas bio je između 30 i 100. Danas u proseku na svakoj projekciji festivala Sedam veličanstvenih bude između hiljadu i dve hiljade gledalaca, a najviše ih je bilo – više od tri hiljade, na premijeri filma „Cinema Komunisto“. Ali Sedam veličanstvenih nije učestvovao samo u stvaranju publike, već i u formiranju mladih autora, koji su prošli kroz radionice, koje su držali njihovi gosti. Ovo je važno istaći, posebno imajući u vidu da je danas srpski dokumentarni film u fokusu značajnih svetskih festivala.