Bez slobode nema dobrog pozorišta

Gledaćemo život na sceni, a ne pozorište u životu i to sa osmehom, a taj osmeh može da bude i sladak i kiseo. Sve to na pokrenuće na razmišljanje i rasprave, jer bez mogućnosti da se slobodno govori o svemu nema ni dobrog pozorišta – kaže Zoran Stamatović, koselektor i direktor Jugoslovenskog pozorišnog festivala „Bez prevoda“ u Užicu, i direktor „Narodnog pozorišta“ Užice.

* Festival je opstao zahvaljujući entuzijazmu i posvećenosti zaposlenih u NP Užice, ali i velikoj podršci publike. Kako objašnjavate to što Užičani, unapred, nekoliko meseci pre objavljene selekcije, kupuju karte za festival?

– Ne umem da objasnim ali, praktično, publika je izgradila užički festival. Da od početka nije pokazivala ogromno interesovanje, da mu je okrenula leđa, on bi postao besmislen. Bio bi skup teatrologa, manjine koja se isključivo bavi pozorištem, ili bi pokušavao da se dopadne publici. Međutim, publika ga je učinila dugovečnim, jer pokušavamo da menjamo ono što nam se ne dopada, da ukažemo na probleme koje naše društvo prolazi i da, kroz predstave i lepotu sa scene, pokažemo bar tračak nade i to su premise koje nas stalno vode.

* Predstave koje su izabrane potvrđuju da se festival i ove godine dopisuje sa našim vremenom, odnosno da ne odustaje od svog angažovanog i aktivističkog viđenja sadašnjice?

– Uvek je pitanje biti ili ne biti. Kad se opredelimo za biti, onda se moramo i smejati i plakati, jer je i život takav. Smejemo se i plačemo i borimo se sa dnevnostima kako bismo nastavili da živimo. Nemamo unapred nekakve teorijske postavke, ali predstave svakako moraju da budu u skladu sa našim vremenom. Nekad nas dešavanja preteknu i budemo aktuelni, iako nismo znali da ćemo biti aktuelni, a to ko potkazuje – život pozorište ili pozorište život staro je pitanje i stalno se ponavlja. Ne želimo nikakvu vrstu kalkulacija sa sopstvenim ubeđenjima i biramo ono što nam se u tom trenutku, po našim kriterijumima, čini prikladnim, mogućim i zasad u tome uspevamo. Uz kvalitet, jedan od osnovnih kriterijuma je i aktuelnost predstava, jer ne možemo da selektujemo komad koji se nikoga ne tiče.

* Osim prikazivanja reprezentativne regionalne produkcije, festival ima i širi značaj, koji se ogleda u pokušajima da se uspostavi komunikacija u regionu i da se obnove nekadašnje veze na prostoru bivše Jugoslavije. Uspeva li da ostvari i tu ulogu?

– On je to već učinio do neke mere. Nisam zadovoljan tom merom i ne treba biti zadovoljan postignutim, jer se uvek može više i bolje. Dokle god postoje nerazumevanja i trzavice na ovom prostoru Balkana, a one postoje i to se svakodnevno dokazuje u medijima, mi ćemo imati posla. To je donekle i inspirativno. U društvima u kojima nam se čini da postoji apsolutna harmonija, a koje nigde ne postoji, to je mnogo teže. Pisci u takvim društvima nemaju dovoljno motiva da pišu dela kojima bi ukazivali na probleme i potrebu promena i često bivaju larpurlartisti, ali mi imamo potrebu da ukazujemo na naše probleme. I svi nam rado dolaze, a ove godine prvi put će učestvovati „HNK“ iz Splita. Naš planinski grad, u novembru, koji je tako daleko od neba i većih centara, postaje srce pozorišnog života.

* Budžet od sedam miliona dinara (od kojih je Ministarstvo kulture obezbedilo tri, odnosno 400.000 manje nego prošle godine, a Grad Užice je sa prošlogodišnjeg iznosa od 3,3 miliona povećalo podršku na četiri miliona) izuzetno je mali za tako ambiciozan i značajan festival. Kako sa tako malo novca uspevate da organizujete festival?

– Najveći dobrotvori festivala su gledaoci koji kupuju ulaznice, a one nisu baš jeftine, i time na najbolji način podržavaju festival. I dalje ćemo pokušavati da objašnjavamo i državi i Gradu zbog čega je on značajan. Ipak, uspeli smo da privučemo publiku iz drugih gradova, pa će nam svake večeri dolaziti grupa od 30 ljudi iz Kraljeva koji su takođe kupili karte, zatim iz Pljevalja i drugih gradova. Sve je to moguće dok postoji entuzijazam, koji jeste osnova svega, ali nije garancija kvaliteta. S druge strane, uljuljkanost koju bi obezbedila država ili Grad obavezuje na to da morate da budete na nekoj liniji koja neće nikoga ljutiti, ali mi nemamo nikakvu obavezu da nekoga ne ljutimo, niti iko to od nas traži. Naša obaveza je pokušamo da promenimo nešto što nam se učini da nije dobro u kulturi i društvu, a da pri tome ostanemo na zavidnom estetskom nivou.

* Zašto nema predstava iz pozorišta južno od Dunava iz Save?

– Žao mi je što sa tog prostora nije bilo relevantnih predstava da se prikažu na festivalu. Pokušamo da u Užice dovedemo festival „Joakim Vujić“, na kome se prikazuju te predstave, a organizuje ga „Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije“, kako bismo mogli da se uporedimo sa drugima. Najvažnije je da mi iz pozorišta budemo svesni toga šta ne znamo, kako da učimo od boljih i kako da im se približimo, a ponekad u nekim stvarima i uspevamo.

Dešavanja u NP Beograd

* Kako komentarišete dešavanja i protest u NP Beograd, koji ukazuju ne samo na stanje u toj ustanovi, nego i na širi problem u funkcionisanju naših institucija?

– Moram da priznam da nemam dovoljno informacija o tome šta se tačno dešava. „Narodno pozorište“ je pionir i perjanica pozorišnog života u Srbiji, ali stalno se u njemu bune, stalno je u nekim promenama i stalno očekuju nekog novog. Nadam se da će, nakon svega, nastaviti da budu perjanica pozorišnog života u Srbiji i da će doći na festival, jer me je zatekla vest da će možda štrajkovati. Ne bih voleo to da se desi, jer glumci često vole da kažu da se predstave ne otkazuju ni onda kad neko od njih ima smrtni slučaj u porodici. Narodno pozorište procenjujem po odličnim predstavama koje se dešavaju, ne samo poslednje tri, nego čak desetak godina. Te trzavice nisu od danas i ne razumem ih. Znam da postoji pobuna glumaca među kojima su i oni koji godinama ne igraju. To su sve ozbiljna pitanja koja moraju da se rešavaju, a nije ih lako rešiti. Sličnih problema ima i u drugim pozorištima, ali „NP“ je najistaknutije pozorište i njegovi problemi su vidljiviji i glasniji u javnosti.