Biblijska priča preneta u Holokaust

Ponovo je dirigent Kiril Petrenko zajedno sa gostom režiserom Kžištofom Varlikovskim sarađivao i na ovoj produkciji. Prethodni put ta saradnja bila je takođe u Štrausovoj operi ”Žena bez senki” (2013).

U naslovnoj ulozi je pevala sopranistkinja Marliz Petersen sa Vofgangom Kohom kao Jovanom Pretečom, Mihaelom Šusterom kao Irodijadom, Volfgangom Ablinger-Šperhake kao Irodom.

U svojoj inscenaciji „Salome“ Varlikovski ispituje kako se stvarala slika o drugome, stranom, o Jevrejinu, ali i čulnom, dekadentnom i perverznom. On priču smešta u toku jedne gozbe u nekoj vrsti iznuđene zajednice za vreme Drugog svetskog rata.

Jedna grupa ljudi u skrovištu nada se da će izbeći pretećoj hajci. Pod senkom neprestane opasnosti ona preispituje šta je život i smrt, kakvu ulogu ima greh, praštanje, laž i integritet. U ovoj ekstremnoj situaciji u jednoj mladoj ženi, u konfrontaciji sa Jovanom i njegovim moralom bez milosti, raste želja za razaranjem kao svojevrsni vid pravde.

”Vrlo mi je žao što je Rihard Štraus komponovao tu ‘Salome’. Ja ga inače volim, ali time je samom sebi naneo štetu”, veli car Vilhelm II o Štrausovoj „Salome“ koja je 1905. praizvedena u Drezdenu. To je bio namerni skandal koji je Štraus izazavao svojom trećom operom. Već libreto ove drame u jednom činu po tekstu Oskara Vajlda bio je na meti cenzure.

Čak su se i solisti tada opirali ovom muzički izuzetnom projektu i neuobičajenoj fabuli. Mlada princeza na dvoru svoga očuha Iroda želi zatočenog Jovana koji će je odbiti. Na jednom piru Irod nudi Salome da joj, za jedan ples, usliši šta god bude želela. Salome pristaje i nakon plesa traži glavu i time smrt zatočenika. Tako će poljubiti usta odrubljene Jovanove glave.

Tadašnje praizvođenje kao da je pogodilo nerv vremena – opera je postala uspešna i Štraus je od prihoda mogao sebi da sagradi vilu u Garmišu.

U centru dela stoji ples Salome oko kojeg je strukturalno komponovana opera sa egzotičnim zvukom. Literarna podloga preuzeta je iz proznog Vajldovog teksta, a muzika mestimično psihološki porodubljuje karaktere. Ali ova u holkaust preneta istorija ostaje bez ikakavog spoja sa erotskom opsesijom o kojojoj opera pripoveda.

Šta u želji Salome za ubistvom Jovana asocira na ubijanje evropskih Jevreja ostaje nerešeno i mimo svh asocijativnih suptilnosti. Poruka režije gađa u prazo. Publika je odušeljvljeno pozdravila ovu predstavu kojom se Opernfestšpile primiču svom kraju.

Pre svih frenetično je aplaudirala Marliz Petersen, kao i muzičkoj pratnji na čelu sa bivšim generalnim muzičkim direktorom Kirilom Petrenkom, sada šefom-dirigentom Berlinskih filharmoničara.

Nakon predstave je ministar kulture Bavarske  sa celokupnim ansamblom na bini uručio dva unapređenja protagonistima: Marliz Petersen i Volfgang Albinger-Šperhake su bili unapređeni u „Bayerischer Kammersängerin/Bayerische Kammersänger“, što je najviše odlikovanje za vokalne soliste, koje se dodeljuje počev od 1955. a intendant Klaus Bahler i bivši generalni muzički direktor Bavarske državne opere Kiril Petrenko su bili odlikovani za zasluge u muzičkom životu Minhena.