Istorija smeštena u tri veka

Predstavljena su i dva nova prigodna naslova: “Biblioteka SANU: 1841–2021”, čiji su autori Sanja Stepanović Todorović i Marina Ninić i “Tribina Biblioteke SANU : 1991–2021”, koji su priredili Danka Kuželj i Dragoslav Boro.

Skup su pozdravili potpredsednik SANU akademik Ljubomir Maksimović i ministarka kulture i informisanja Maja Gojković. Povodom Dana Biblioteke SANU govorili su: njen upravnik akademik Miro Vuksanović, viša bibliotekarka Sanja Stepanović Todorović, a pročitano je i obraćanje akademika Vasilija Krestića, recenzenta monografije o Biblioteci SANU.

Ukazujući da je „pisana reč imala ključnu ulogu u opstanku srpskog naroda“, a da „dužina postojanja Biblioteke SANU izaziva strahopoštovanje“, Maja Gojković je ocenila da je „ova biblioteka DNK SANU i njenih institucionalnih prethodnica“. Ona je naglasila da SANU i njena biblioteka ne treba da budu samo „čuvari slavne prošlosti nego da sve tragove naše kulurne baštine prenose novim generacijama“.

Akademik Vuksanović ukazao je na probleme srpskog bibliotekarstva, ali i ugroženost knjige u klasičnom – štampanom obliku, srpskog jezika i ćiriličnog pisma.

– Kada izdavačima knjiga, intelektualcima raznih sklonosti i sposobnosti, smireno kažete da je preterana upotreba stranih reči u knjigama kao i drugde nešto doista preterano, da je štednja u štampanju zbog navodne širine ćiriličkih slova sićušna, da bi trebalo svi u zajedničko dobro čovečanstva da unosimo svoje, ono što je posebno i originalno, da je to opšte bogatstvo a ne samo pojedinačno, da treba da nabavljamo i čuvamo knjige na raznim jezicima, kao što kroz tri veka radi Biblioteka Srpske akademije, na to sa svih strana kao kiša pljušte prigovori – da se moramo prilagođavati regionu i vodećem svetskom jeziku, da je region ime za ostatke raspadnute zemlje, da ih treba povezati na način koji je evropski i severnoamerički… – rekao je, između ostalog, Miro Vuksanović.

Na tu temu je dodao: „Kada se ljudi iz vodećih srpskih biblioteka osmele i kažu da imaju zajedničku, i regionsku i višejezičnu, elektronsku bazu podataka o knjigama i drugim publikacijama, da tu bazu naši stručnjaci stvaraju tridesetak godina, u sistemu uzajamne katalogizacije, da su srpske biblioteke umrežene, njih više od dve stotine, da poslom rukovodi nacionalna državna biblioteka, da je osnova milionskog bibliografskog sistema najstarija srpska nacionalna biblioteka, da su u tome i SANU i univerziteti, kao što traži zakon o jedinstvenom informacionom i bibliotečkom sistemu, na sve to neki delovi državne uprave i stručnjaci koji im pomažu govore da će to bolje urediti lokalne knjižnice koje razvijaju softver ‘srpske pameti’ i u taj paralelni sistem, metaforično nazvan ‘u oblacima’, ulažu novac da bismo se oslobodili ‘neprijateljskog’ uticaja instituta koji je posao dobio na jugoslovenskom konkursu osamdesetih godina prošlog veka, da su tada u isti projekat pristupile sve republike i pokrajine osim Hrvatske, da su tu i danas, ali kažu da taj okean iz kuće pretraživih podataka treba ‘isušiti’ i voziti ‘jugo’ umesto ‘mercedesa’…

Sanja Stepanović Todorović predstavila je monografiju posvećenu Biblioteci SANU, koja je temeljno pripremana od 2016. godine. Prema njenim rečima, „okosnica istraživačkog rada na ovoj knjizi bio je rad u Arhivu SANU, koji je prava riznica građe za proučavanje istorije Akademije“, a cilj je bio da se „na osnovu pouzdanih izvora dođe do izoštrene slike o istoriji, fondu i delatnostima Biblioteke – jedne celovite, obuhvatne slike o Biblioteci i uravnoteženog preseka njenih 180 godina u tri veka“.

„Tekst ove monografije bogat je raznovrsnim podacima koji se tiču nastanka i razvoja ustanove i mnoštva znamenitih ljudi koji su tokom više od 170 godina brinuli o Biblioteci, njenom opstanku i bogaćenju. Sve što je u rukopisu rečeno zasnovano je na proverenim podacima prvorazrednog značaja bez improvizacija. Bogato dokumentovan i sadržajno sveobuhvatan tekst prevazilazi sve što je dosad napisano o Biblioteci, a prigodnih tekstova o toj ustanovi, manjeg obima i skromnijih pretenzija od ovog rukopisa, nije malo“, naveo je u recenziji akademik Vasilije Krestić.

Višak knjiga i manjak učenosti

– Knjiga u klasičnom obliku u savremenom društvu višestruko je ugrožena: odavno nije jedini izvor znanja, što i ne treba da bude jer razne prečice vode u nauku gde je nagrada za članak bezmalo ista kao za monografiju. Knjige su prve stvari koje naslednici iseljavaju iz stanova i kuća, nacionalne biblioteke i srodne ustanove zatrpane su duplikatima u poklonima koje nisu mogle odbiti. Svak može da objavi knjigu bez recenzije, urednika, lektora, korektora, likovnog i tehničkog ulepšavanja, pa su takva izdanja ružni širitelji nepismenosti. Debljina lepenke određuje vrednost štiva, rodoslovne ispovesti takmiče se u lažnom veličanju prošlosti kao što se primitivni udari na najbolje tragove u tradiciji ističu kao primeri za ulazak u bolji svet. Perjana, pornografska, prostoproširena i tome slična literatura postaje zamena lektiri i dobrom ukusu, a estradni zabavljači dolaze na mesta ranije određena za umetnike višeg reda. Knjige su postale višak svuda gde je učenost postala manjak – istakao je u govoru akademik Vuksanović.