Bili smo djeca crnog vala, prije nego novog vala: Vid Jeraj, jedan od onih koji ide saksom kroz zid

Jeraj je ovih dana istraživao beogradske hostele u svrhu rada na novom romanu o migrantima, a prilikom boravka u prestonici otkrio nam je da pre svog nastupa učestvuje na masterklasu Zlatka Pakovića, takođe u Briselu.

Masterklas, kako pojašnjava, okuplja umetnike sa Balkana i dosta Belgijanaca, a tema mu je – udruživanje, povezivanje radi vrednijeg društva.

– Paković mobilizira narative koji su prisutni oko nas, dok se bavi teatrom savjesti – primećuje on. Potom priču nadovezuje na aktuelno društveno stanje, zapažajući da je sukob Ukrajine i Rusije ujedno i rat odozgo, jer rat postaje sredstvo borbe ukrajinskih elita protiv radništva.

Provrh toga, Vid zaključuje da živimo u društvu nakon korone, periodu u kojem su teorije zavere moćno mobilišuće sredstvo ideološkog spektra, koje lako manipuliše ljude na put ukidanja ljudskih prava.

Uprkos teškim temama, u zadimljenom beogradskom baru, ubrzo smo priču skrenuli na umetnost koja je nekada snažno uvezivala regionalnu kulturnu scenu.

– Mnoge su knjige napisane o džezu. Džez je emancipacijska ideja, glazba koja se dešava uprkos svemu – usprkos onima koji ti prigovaraju da si glazbeni proleter; Dođeš na probu, pukne ti žica, ali ideš dalje i radiš sve dok ne isteraš oslobađanje. Sviraš u prostoru vlasnika koji je odigrao neku lošu kartu na društvenom planu, ispada da si njegov pijun, da nemaš stav. Odsviraš svoju nepravdu da je nekako izbaciš iz sebe. To se kao ideja dopalo raznim književnicima, s obzirom na tu političku priču, jer su džez u biti svirali big bandovi u SSSR-u, kao i u Južnoafričkoj Republici, gdje su samim svojim postojanjem bili aktivisti protiv apartheida. Uvek postoji mali, ali konzistentni broj fanova kojima je džez vezivno tkivo i velika metafora društva – zapaža Vid za Danas.

Saksofonista i pesnik nastupao je sa sastavima Fish in oil, Mimika… svirao čak sa Davidom Yowom, pevačem kultne grupe The Jesus Lizard, gde mu se na turneji punk-benda Flipper pridružio na intrumentalu „Sex Bomb“.

– Ja sam izjahao uši svojih komšija odrastajući u neboderu na raznorazne načine, jedan od kojih je i saksom kroza zid. Sva svoja scenska iskustva, nakon sudjelovanja na festivalu ImproCon već od 2015., stavila su moje „skillse“ na mapu, tako da sporadično uspijevam zasvirati i s etabliranim kolegama, baš kao i svojim idolima… – kaže Vid za svoje nastupe.

Sa Bratislavom Radovanovićem Bracom, beogradskim slikarom i gitaristaom benda Fish in oil upoznao se preko portala Jazzin.rs i RingRinga, koji su pratili beogradski muzičari „svih fela“, a u šali, Vid dodaje – i kutija! Braca potom organizuje kasting na kome Vidov brat postaje njegov stalni model, a Vid poezijom kreće da nastupa na Fish in oil koncertima.

– U tom periodu bio sam povezan sa beogradskim slam pjesnicima. Družili smo se i pravili suradnje. Slam poezija je kod nas prisutna već dvadeset godina, a kroz klub Močvara obrazovala se jaka balkanska slam scena. Recimo, Kralj Čačka sa kojim je Braca svirao prije, bio je stalni dio tih postava. Organizovale su se turneje po srpskim selima, – totalni road movie, budući da smo svi djeca neke pop-kulture, te tamne strane američkog, evropskog, japanskog sna… Svi mi smo prije djeca crnog vala, nego novog vala. Čovjek primeti te podudarnosti vremena. Tako se pojavio „flow“ u pjesmama. Naša sreća u Močvari je bila ta da nas je vodio kazališni reditelj Mario Kovač, koji je i sam počinjao na avangardnoj sceni. Nama je dao usmerenje da nikada ne odemo u „entertainment“ i da nikada rečima ne pristupamo klasično – priseća se Vid.

Pesnik se pribojava da je veliki deo današnje slam scene otišao u neko mahanje rukama: „pljis, pljas, bum, bljas…“ što, kako kaže, više ne spada u poeziju.

– Poezija danas ima veliki problem identiteta. Ljudima koji trenutno rade slam poeziju nije drago kada ih nazivaju slam pesnicima. S druge strane, pojavila se nova generacija kojoj je nekadašnja debata apsolutno nepoznata. Mi smo bili kolektiv, a milenijalci su danas uglavnom individualci. Imaju te referentne točke, dok smo mi delovali kao ansambl, makar dosta fleksibilan – pojašnjava Jeraj.

On podseća na „etikete“ koje je tadašnja balkanska slam poetska scena nosila.

– U jednom trenutku slovenački kolega nas je nazvao „Ljubavno – politički kabare“, u drugoj inkarnaciji bili smo „Drumski pjesnici“, a kulminacija svega desila se kada je Žarko Jovanovski naše turneje opisao u romanu „Pizzeria Europa“, kao i krizu ovih prostora u kome Beč postaje centar novog Balkana. Delo je dobitnik nagrade V.B.Z. koja je neki pandan NIN-ovoj nagradi… To je naš doprinos kulturnoj dinamici, netko bi rekao supkulturnoj, jer, u situaciji u kojoj si kao alternativni pjesnik, ostaviti bilo kakvu impresiju u širem kontekstu izraza gdje je djelovao tandem Dežulović-Lucić ili jedan Damir Avdić, mislim da ljestvica ipak postavlja dosta visoko. Ali ne i – nedostižno! – zaključuje Vid Jeraj.

„Kao da gledaš eksperimentalni animirani film, pa si zaboravio da čitaš poeziju“

„Nepretenciozan i talentiran, više egzibicionist nego buntovan, Vid Jeraj piše poeziju kakvu mu se svidi pisati taj dan, punu šala pripadnika generacije X koji je odrastao uz repere i markirao pušenje trave na klupici iza zgrade da potajno ide u glazbenu školu. Kad počne pisati o ljubavi, napiše društveno-kritičku ili egzistencijalističku pjesmu, a kad krene pisati o društvu, ispadne ljubavna ili o kakvom zanimljivom predmetu. Poezija Vida Jeraja je ready-made, ali ne po nastanku, nego po recepciji. Vidiš njegovu pjesmu i pomisliš „wow, ovo bi bila izvrsna pjesma!”. Činilo ti se da gledaš neki eksperimentalni animirani film, pa si zaboravio da čitaš poeziju.“ – napisala je Marija Dejanović povodom Jerajove zbirke „Honesty International“.