„… bili smo padu skloni“: Kritičar Danas o filmu ovenčanom Zlatnom palmom, prikazanom na 52. Festu

Ko ima vremena i ambicije, trebalo bi da pre a možda još bolje posle „Anatomije pada“ pogleda prethodni rediteljkin i koscenaristin (nimalo nevažno za umetnost koju proizvode, nisu samo autorski već i privatni tandem) film iz 2019. godine, prilično osporavan od strane kritike.

Meni je, baš se čudim, prijalo i gledanje i naknadno raščlanjivanje „Sibile“, rada koji na naoko komplikovan način vodi gledaoca u raznolikim pravcima osećanja i zaključivanja.

Poveznice sa „Anatomijom pada“ su mnogostruke.

Za početak, naslovna junakinja „Sibile“ je književnica sa psihoterapeutskom praksom kao „dnevnim poslom“ koja, nespremna da uroni u suočavanje sa sopstvenim privatnim životom – katastrofom zakopanom u plitak grob – počinje da za novi roman krade ispovesti jedne od svojih pacijentkinja.

Sandra iz „Anatomije pada“ je takođe književnica, takođe i ostvarena, dok takođe u finansijskom pogledu zavisi od okolnih poduhvata – u njenom slučaju, od društveno manje cenjenog englesko/nemačkog prevođenja tekstova za portale i časopise.

„Radim to za dodatne prihode“, kaže, da bismo odmotavanjem radnje i upoznavanjem sa likovima shvatili da su joj već neko vreme to, zapravo, jedini prihodi.

Laže li sebe ili studentkinju koja je u prvoj sceni filma intervjuiše?

Sandra zna da će ono što izgovori postati javno dobro, dok Sibilina pacijentkinja (usput, glumica; Trije i Harari prave filmove o umetnicima, tj. sebi) veruje da se nalazi u bezbednim terapeutskim uslovima.

No, i Sandra pokušava da obrne pravila igre, te, pre nego što njen muž onemogući sprovođenje intervjua glasnom muzikom, pokazuje neobičnu radoznalost za studentkinjine svakodnevne navike.

Autori se, dakle, opsesivno bave umetnicima-lešinarima, čemu pristupaju kroz teme laži, istine, kao i konteksta koji okružuje izgovoreno.

Uslovnu grešku načinjenu u „Sibili“ – za mene pre svesno odabranu dramaturšku labavost kojoj se valja prilagoditi – ovaj put ispravljaju vraćajući se metodama uspešno isprobanim od strane Dostojevskog u „Braći Karamazov“.

„Anatomija pada“ je, tako, sudski triler, čime su zadovoljene sve grupe elitističkih gledalaca: „civili“ su dobili linearnu napetost kao osovinu istraživanja ljudskog ponašanja, a kritičari ugao iz kojeg mogu pametovati o dekonstrukciji žanra i ostalim postdramskim konceptima.

Dakle, nakon odlaska studentkinje, Sandrin muž gubi život ili padom sa drugog sprata njihove alpske kolibe, ili udarcem tupog predmeta u glavu, u kojem slučaju je naknadni pad Sandrin način da sakrije zlodelo.

Tragovi u snegu pomažu istražnim organima, dok i gledaoca usmeravaju ka amaterskoj dedukciji. Instrument potencijalnog ubistva nije pronađen; da li ga je Sandra vešto eliminisala? – što nije lako kada se, ponovo, uzme u obzir ostavljanje tragova u snegu; bez nađenog oružja, a sa ostalim materijalnim dokazima takvim da ih veštaci mogu tumačiti na više načina, da li je Sandra zaista u opasnosti da bude osuđena?

Sudski proces, stoga, služi kao za Sandru nepredviđeni razvoj događaja koji nasilno razotkriva sve aspekte njenog lažnog života.

Definisanje krivice za ubistvo postaje sekundarno pitanje u odnosu na to ko je kriv za nesreću u kojoj su Sandra i njen muž živeli.

Shodno tome, svi elemetni dramske strukture koji uobičajeno bivaju raspoređeni u drugoj polovini radnje (kulminacija, peripetija, rasplet) u „Anatomiji pada“ sabijeni su u audio snimak svađe supružnika prikazan od strane tužilačkog tima.

Namera je bila da se pokaže motiv za ubistvo i sudsko veće okrene protiv Sandre, no, dobijena je pre najava bilo kakve tragedije, što može biti i samoubistvo.

Sve je tu, i čin perfidne izdaje koju je muž počinio snimajući svađu, i Sandrino nadmeno optuživanje partnera za umetničku impotentnost za koju krivca traži u njoj umesto u sebi, i obostrano impulsivno nasilje koje nimalo ne liči na naknadno emotivno distancirano planiranje ubistva.

Izuzetno je to igrano od strane Sandre Hiler i Samuela Taja (zaslužuje posebnu pohvalu za ceo univerzum jada koji je nenametljivo preneo u svojoj gotovo jedinoj sceni), a mora se primetiti da likovi nose imena glumaca.

U „Sibili“ je, recimo, celina nazvana po glavnoj junakinji koja svojom invazivnom ličnošću preuzima celo delo.

Ovde je postupak dublji, teorijski, ponovo nas navodeći na pitanja o identitetu i izvorima napada: katkad likovi vrše agresiju na dramu, a katkad se fiktivno i istinito konfuzno stapaju, u životu i u drami.

Ima liberalnih osoba koje smatraju da je jedna od predivnih stvari u umetnosti to što je svako može shvatiti na svoj način, i pretpostavljam da iz takvih izvora potiču pohvale za „Anatomiju pada“ kao film koji pokazuje da uvek postoji više od jedne istine.

Ja, međutim, surovo „sandrinski“ tvrdim da je to opravdavanje nesposobnosti da se shvati umetnikova namera.

Istina je uvek jedna, dok potiče iz više povoda.

Autor uvek ima tačnu nameru, sa dvosmislenošću kao predradnjom.

Trije i Harari su, na koncu, odabrali da građenje bude važnije i univerzalno putokaznije od banalne istine koja mu je dramski ishod.