INTERVJU Bilja Krstić: Muzika je moja ljubav i strast, znala sam da će me voditi kroz život

„Radujem se jer sa Banjalučanima imamo divnu saradnju već 20 godina. Publika nas obožava i to je uzajamna ljubav koja traje više od 20 godina“, kaže Bilja.

Muzičarka povodom proslave Julijanske Nove godine za naše čitaoce pravi plej-listu njoj dragih pesama, kojim zvučno obogaćuje intervju.

– „Tebe Pojem“ meni najlepša duhovna pesma, koju volim da pevam. Ovo je pevana verzija – kaže Bilja Krstić.

Kako ste zavoleli muziku?

– U kući moje mnogobrojne porodice Krstić puno se pevalo, uz muziku se radilo, učilo i uživalo. Kažu da sam od mame nasledila muzički talenat a da su sestre kreirale moj muzički ukus, one su me i upoznale sa muzikom 60-ih i uticale da zavolim muziku. Tako sam, ustvari, zahvaljujući mojoj porodici zavolela različite muzičke žanrove i pevala pesme velikih svetskih izvođača kao što su: Paul Anka, Pat Boone, Gigliola Cinquetti, Creedence Clearwater Revival, The Animals, The Rolling Stones, The Beatles… i pesme domaćih pevača, Lole Novaković, Senke Veletanlić, a sa mamom pesme Mare Đorđević, Ksenije Cicvarić, Cuneta Gojkovića… Muzika je još uvek moja velika ljubav i strast. Znala sam, još onog trenutka kada sam upisala srednju muzičku školu u Nišu, da će me voditi kroz život.

Prilika je da se vratimo na početke – Rani mraz i Suncokrete, koja vam sećanja naviru iz tog perioda, kako je izgledalo druženje i stvaranje sa Đorđem Balaševićem, Goricom Popović, Borom Đorđevićem?

– Obožavam 70-te. Iznedrile su sjajne autore poput Bore i Đoleta, koji su beskrajno talentovani, svoji. Suncokret je moja muzička porodica. Bili smo jedna od vodećih akustičarskih grupa tog vremena. Pored Bore u Suncokretu su bili Gorica Popović, Snežana Jandrlić, Nenad Božić, Bata Sokić i ja. Imali smo kasnije još neke članove, a svakako bih izdvojila Duška Nikodijevića koji je bio odličan klavijaturista. U ono vreme naša druženja su bila na probama u pozorištu Dadov, voleli smo da svratimo u čuveni Šumatovac posle koncerata i tu smo razmenjivali informacije o dešavanjima na sceni u gradu, često smo odlazili u Atelje 212, gledali sjajnog Zorana Radmilovića, obavezno išli na pozorišni festival Bitef, na Fest i na koncerte kada su gostovale velike svetske zvezde u Beogradu. Puno se družili u kafanama, ali išli redovno na predavanja i završavali fakultete.

A što se tiče muzike Suncokreta, koje biste karakteristike izdvojili?

– Pored divnih Borinih tekstova i melodija, karakteristika grupe su bili i ženski vokali. I danas volim da čujem te naše vokalne aranžmane i moram reći da to zvuči svetski kada zapevamo Sneška, Gorica i ja. Pesme Suncokreta se i danas pevaju i rado slušaju. „Dolazi zima“ (Pada prvi sneg) – napisao je čuveni Dr. Spira, ova pesma je jedna od retkih koje je Suncokret izvodio, a da nije iz Borinog opusa. „Moje bube“, „Oj nevene“, „Moj đerdane“, „Uspavanka“… i danas se mogu čuti na programima raznih radio stanica. Ono na šta sam veoma ponosna su naša prijateljstva koja traju evo više od četrdeset godina… Često smo na mrežama, imamo ustvari našu Viber grupu i u kontaktu smo svakog dana.

Uspavanka – grupa Suncokret

Kako se doživljavala, da ne kažem konzumirala, muzika i kultura u tom periodu, u poređenju sa današnjim vremenom?

– Sedamdesete su bile zaista posebne po svemu, živeli smo u velikoj zemlji. Odlazili smo redovno u pozorišta, na izložbe, u bioskopske sale, na koncerte, postojala su dva TV kanala, bilo je nekoliko popularnih časopisa, sve je bilo ušuškano, bili smo zanesenjaci, a pogled u svet su nam bile i kultne radio emisije koje su nam obeležile mladost. Danas se svet preselio na internet. Koncerte i predstave gledamo na raznim platformama, i čitamo knjige na telefonu, a druženja, susreti, razgovori su uglavnom preko poruka i istim i čestitamo rođendane i praznike. Novo vreme, nova tehnologija imaju naravno i dobrih strana, ali ja negde iskreno patim za onim godinama kada se živelo mirnije.

Prilika je da se prisetimo i Balaševića – koje su to muzičke i ljudske osobine koje je on nosio sa sobom, pa je njegov odlazak duboko rastužio ne samo Srbiju, već i region.

– Đole je bio veliki pesnik sa velikim temama. Umeo je majstorski da ih spakuje u obične priče o trošnosti ljudskih godina. Bio je izuzetno darovit, duhovit, mudar, ostavio nam je pesme o večnom pripadanju, prvoj ljubavi i vremenu. Srećna sam što sam prisustvovala stvaranju pesama i što sam u vreme Ranog mraza puno vremena provodila sa njim na probama, gostovanjima, snimanjima, što smo delili muziku i scenu. Jugoslavija je bila velika zemlja, trebalo je dosta vremena da se obiđu sva mesta, a turneje su trajale dugo, bilo je puno koncerata, i ostale su divne uspomene.

Neki novi klinci – Rani Mraz

Nastupali ste i sa još jednim divnim izvođačem koji nas je na žalost prerano napustio – Tošetom Proeskim, pa bih vas zamolila da podelite uspomene i na mladog i sjajnog muzičara. Kako ga pamtite?

– Tošu sam upoznala 2001. godine na koncertu Bistrika u Skoplju. Momak anđeoskog glasa, skroman, topao, odmeren, obožavala ga je publika, kolege su ga poštovale, a on je voleo ljude. Često sam bila gost na njegovim koncertima u Makedoniji. Bio je neverovatan na sceni, strastven, njegove interpretacije vrhunske, volela sam sa njim da nastupam. Na njegovu inicijativu i njegove menadžerke LJilje bila sam gost na albumu Božilak. Teški su odlasci dragih ljudi i još uvek ne mogu da verujem da se jedan takav mlad život ugasio.

Jovano Jovanke / Toše Proeski i Bilja Krstić, Skoplje stadion Vardar

Izvorna muzika koju izvodite uvezuje Balkan, šta vi lično osećate kao najplemenitije u njenoj melodiji i pesmama, kako biste približili „dušu“ balkanske muzike i zašto je značajno očuvati tu tradiciju kao što vi to činite sa Vokalnom radionicom Bistrik“, učeći mlade talente o našoj izvornoj muzici?

– Važno je da je prenosimo novim generacijama pesme koje smo i mi od drugih naučili i zavoleli, ili otkrili, pesme koje je neko zabeležio i pronašao u arhivskim snimcima, ili privatnim zbirkama muzičara sakupljača, etnomuzikologa, jer tradicionalna pesma samo tako može da preživi. Folklorna muzička tradicija je najveće bogatstvo jednog naroda, ona je njegov život i njegova istorija, zvučni kod. Ponosna sam na Vokalnu radionicu sa kojom radim već 10 godina u Kolarcu uz nesebičnu pomoć Nataše i Ruže. Posebno me veseli što ti vanserijski mladi talentovani pevači poštuju i vole tradicionalnu muziku.

Sintezis – Vo nase selo / Makedonija

A Orkestar Bistrik i njegov rad?

– Proslavili smo 20 godina, iza nas su nagrade i priznanja za najbolji album, najbolji album filmske muzike, Bravos nagrada Trad Magazina iz Francuske, Songlines-a iz Londona Top of the World, mnogo koncerata širom sveta i gostovanja u prestižnim salama poput Kennedy Center-u Washington-u, učešće i aktivnosti i u narednim godinama. Ovih dana izlazi nam WM festivali, spisak je dugačak a nameravamo da bude još lepih koncertnih, a i šesti album, „Biljur“, na kome se nalaze poznate i zaboravljene pesme koje su pravi izazov za izvođenje i aranžiranje u stilu koji je karakterističan za naš rad. Potpisali smo ugovor sa Croatia Records i sa velikom radošću čekamo da se album objavi.

Uživo iz studia 6 Radio Beograda, april 2017, gosti u emisiji Pop karusel, voditelj Kaća Epštajn, Bilja Krstić i Bistrik Orkestar, prateći vokali Vokalna radionica Bistrik. „Od pole idat babo“

Šta vas čini najponosnijom kada je rad Bistrika u pitanju?

– Ponosna sam i srećna zbog Bistrika jer je obogatio svetsku kulturu za još jedan poseban sadržajni trend, satkan od srpske duše i jezika. Neko je napisao… slušati Bistrik „znači žedan popiti čašu bistre vode i zagrliti sopstvenu dušu, a Srbiju i Balkan sa čitavim svetom“.

Richard Bona – Muntula Moto / Kamerun

Kako je biti žena u svetu muzike, ili je u ovoj oblasti jednakost postignuta?

– Da krenem od svog primera. Nisam imala problema u poslu, imala sam uvek snažnu podršku. Danas je sasvim normalno da žena bude i šef orkestra. Bistrik Orkestar uspešno vodim već mnogo godina, u našem orkestru su žene u ritam sekciji, nekada se podrazumevalo da je to muški posao. Danas je sasvim normalno da na mestu šefa orkestra bude žena.

Oratnitza – Trunka Todorke / Bugarska

Interesantno je kako se etno ili ti world music sve češće provlači kroz moderne žanrove, kako gledate na to mešanje?

– Etnomuzikološko nasleđe je veoma zanimljivo i inspirativno za stilizaciju u različitim žanrovima i oduvek je bilo velika inspiracija muzičarima da tradicionalnu pesmu, napev, obrade na način koji je njima blizak. To su radili i veliki kompozitori umetničke muzike, primera ima puno. Uopšte, najlepše igre slovenskog folklora izašle su iz pera najpoznatjih kompozitora umetničke muzike: Dvoržak – „Slovenske igre“, Brams – „Mađarske igre“, Franc List – „Mađarske rapsodije“, ruski kompozitori Glinka, Čajkovski… i mislim da ne postoji kompozitor koji u to vreme nije našao inspiraciju u tradicionalnoj muzici. Tako je i danas, meni se veoma dopada kada se nekom motivu tradicionalnom ili celoj pesmi doda neki novi izraz i kada se pesma prevede u ovo novo vreme. Ovaj muzički trend pruža raznovrsnost i mogućnost spajanja muzike bez obzira na žanr i to daje svežinu i neku vrstu slobode u izražavanju.

Buika – Se me hizo fácil (con la colaboracion de Chucho Valdés)

Takođe mi je interesantna terminologija žanra, koristi se reč etno – narod, a strani termin koji obuhvata sve narodne pesme je world music. Pa me zanima šta je vama prva asocijacija kada je u pitanju termin world music, da li biste izdvojili nešto zajedničko što uvezuje sve izvorne pesme celog sveta?

– World music, Sono mondiale, Musique metisse, neki su od naziva za tradicionalne muzike sveta. World music je karakterističan po tome što na svetskoj muzičkoj pozornici promoviše folklorne tradicije sveta u različitim muzičkim stilovima. Upravo ta mešanja i obogaćuju međusobno folklorne tradicije, u tome i jeste lepota stila i izraza, u tom prožimanju ritmova i melodija, gde svaka tradicija čuva ono sto je njegova karakteristika. Upravo folklorna melodija je ta koja u sebi nosi tradiciju jednog prostora, kroz vreme, i to je ono što je zajedničko za izvorne pesme celog sveta.

Next time – Ja izlezi Gjurgjo