Biljana Srbljanović o kolumni Teofila Pančića: I Pančićev, kao i Rambov tekst, banalizuje inicijalno delo

Ona je tamo napisala tekst pod nazivom „Etički imperativ vatanja za dupe“, koji u celosti prenosimo u nastavku:

Tekst Teofila Pančića pod naslovom „Leva ruka, desni…“ u vikend izdanju „Danasa“, o krivičnom delu seksualnog uznemiravanja, koje je javno priznao Rambo Amadeus, čita se kao neka vrsta drugog toma muzičareve višestruko problematične ispovesti.

I Pančićev, kao i Rambov tekst, banalizuje inicijalno delo, insistirajući da je u pitanju samo jedno obično „vatanje za dupe“. U tom opisu Pančić, kao i Amadeus, ne poštuje odluku oštećene žene da način uznemiravanja ne opisuje javno, jer je to dodatno ponižava, on naprotiv ide korak dalje od počinioca, namernim ponavljanjem te prostačke floskule. Ovo je posebno interesano jer Pančič inače veoma retko koristi vulgarnosti, tako da odluka da toliko puta u jednom kratkom tekstu napiše reč „dupe“, govori da je u pitanju projektovani prkos.

Iako je Rambov tekst pre svega ličan i gotovo nesvestan autoinkriminacije, a Teofil nastupa kao komentator komentarisanja komentara, obojica svojim rečima demonstriraju nešto veoma slično: jedno duboko nerazumevanja značaja teme i jedno suštinsko nesnalaženje u polju o kome odbijaju da nešto nauče.

Zarad istine, moram da naglasim da je Pančić u svom članku kritikovao mene, mada me nije imenovao, citirao je deo moje objave o ovom slučaju, implicitno me nazivajući džukelom okrivivši za ejdžizam, zbog moje uvrede kože ruke izgrednika (rekla sam da ima „staračke pege“).

Neću lagati da mi je to potpuno nerelevantno, uostalom njegov tekst sam uopšte i pročitala jer su mi prijatelji zato skrenuli pažnju na njega, ali ova vrsta degradacije nije mi nova, ni drugačija od ostalih, pa nije presudna. Pišem da kažem nešto sasvim drugo.

Mišljenja sam da je tekst pod nazivom „Leva ruka, desni…“ gotovo parodijski primer svega što moja generacija ne može da razume oko promene paradigme u odnosu prema rodno zasnovanom nasilju, a koju na svojim ledjima poslednjih godina iznose naše mlade žene.
On svoje razmatranje započinje neoriginalnim tropom, da će „uskoro“ morati da se ima potpisano odobrenje ( „overen ugovor“, Teofil kaže) pre nego što se posegne za tudjim telom. Da ne budemo bukvalni pred ovom izlizanom dosetkom (jer nije poenta u radu notara i pečatu na zamišljenom ugovoru, već na je suština u PRISTAJANJU i ODOBRENJU koje bi svako morao da ima, a da bi dodirivao nekog drugog) želim da pitam: a šta je tu loše? Još gore, šta je u tome smešno? Ja mislim, ništa i u ovom posprdnom pristupu vidim isključivo sredstvo nipodaštavanja svakog razgovora o autonomiji tela i pristanku na seksualni dodir, kontakt ili odnos. I to je zabrinjavajuće.

U nastavku teksta, Pančić izjednačava one koji „brane“ Rambov nezakonit čin sa nama koji o tome pišemo sa aspekta seksualnog nasilja, generacijskog jaza i rodne dinamike u patrijarhatu. Za njega smo iste mi i oni kojima je Rambo „mega-car“ i koji je zapravo „učinio čast“ ženi što ju je seksualno uznemirio. Mi smo, za Teofila, dva jednaka ekstrema u društvenoj diskusiji, oba bezvredna, mudrost je, po njemu – srednji put.

A nije.

Odobravanje krivičnog dela nije isto što i njegova kritika i tu nema sredine.

U tom kontekstu, Pančić iznosi svoju tezu da on zapravo ne brani Ramba. On slučaj osudjuje, mada ga trivijalizuje, ali se ne javlja zbog toga: više od svega, Teofila revoltira PRETERANA kritika u javnosti, koje je Rambo zapravo žrtva.

Pisac to argumentuje na iznenadjujuće otvoren način: on kaže da je Rambo zaslužuje drugačiji tretman, jer je veliki umetnik, značajan za društvo (slažem se) koji je do sada bio, citiram – “ bez estetske, a bogami ni etičke mrlje“. Drugim rečima, ne samo da mu je umetnost besprekorna, nego mu je i moral apsolutan.

To je moguće, a moguće i da nije.

Ono što je jasno je da, kada bi Rambo imao, po mišljenju Pančića, umrljanu estetiku, a savršen moral, da ne kažemo – da je neki običan „džukac“ iz Zvezdi Granda, jasno je da Teofil ne bi ni razmišljao o njemu, a kamoli se potresao zbog „preterane“ kritike minijaturnog dela javnosti.

S druge strane, da je kao umetnik besprekoran (to ne postoji, ali da uprostim i ja), ali da, prema Teofilu Pančiću ipak IMA etičke mrlje, da na primer, šta znam, radi spomenik Djindjiću u državi koju vodi Vučić (i pritom ne mislim na sebe, nego na vajara), ovaj kritičar društvenih anomalija, TEK ne bi NI REČ rekao da ga odbrani od prave hajke, sve i da je potpuno nevin.

Ovaj argument je, takodje, i jedan o temeljnih faktora relativizacije seksualnog nasilja, jer ako je napasnik uvažen u svojoj sredini (za neke je to domaćin čovek, otac porodice, dobar komšija, vernik, patriota i odan drug, za druge je to umetnik „bez estetske, a bogami ni etičke mrlje“) za njega se mora imati većeg razumevanja, čak i kad prizna čin. Da čovek pomisli da je Rambu najteže što je to uradio, i da mu je ta muka već dovoljna kazna, što bi, paradoksalno, bilo tačno – da zaista jeste.

Ovde moram da kažem da ja isto cenim Ramba, i to veoma. I sama sam priznala da bih, samo da je izašao i iskreno se izvinio, da je u svom stilu rekao: zajebao sam stvar, reci kako da popravim, šta da naučim – prva bih oprostila i to bi bilo pristrasno od mene.

Ali, on to nije uradio.

Jer, ne radi se samo o inicijalnom činu, radi se i o njegovom iskazu, o PROPUŠTENOJ PRILICI da ljude kao što je Teofil, čiji se glas sluša, a koji arogantno odbijaju da barem probaju da shvate šta se to kod duplo i troduplo mladjih žena promenilo, pa su počele da se bune, OBJASNI NEŠTO.

Da je Rambo Amadeus izašao i rekao, ispao sam dripac, uradio sam odvratnu stvar, ali ne razumem zašto to nazivate „seksualnim“ kad sam samo želeo da je kaznim, kako sam navodi. Da kaže: objasnite mi. Pa da sasluša i da shvati da naravno nije „seksualno“ u smislu seksa, već da je seksualno uznemiravanja bilo SREDSTVO PONIŽENJA, kako je sam priznao za motiv i da je to bilo oduvek i kad smo generacijski ćutale.

I tu stižemo do centralne gnose Teofilovog diskursa: on duboko u sebi veruje da se ljudi dele na dobre i loše, na nasilnike i one koji to nisu, na oficire i nedžentlmene, na džukele i intelo-elitu i da je to jedini razlog neprihvatljivog ponašanja.

Loši momci su prosto loši i zato vrše seksualno nasilje, a dobri su dobri pa zato ne vrše i to je sve. Istina je da se i „dobrima“ ponekad dogodi da naprave ispad, kao u ovom slučaju, ali to nije presudno u kontekstu etičkog imperativa, jer je samo jedno „vatanje za dupe“.
U toj gotovo dirljivoj, dečaki naivnoj binarnoj slici sveta, razlika u godinama, jaz u sistemima vrednosti izmedju generacija, biološka starost/mladost napasnika i žrtve, rodna dominacija i dinamika moći, za Teofila nemaju nikakav značaj. On prosto kaže da nasilinici postoje u svim uzrastima, da je to oduvek tako i šta tu ima dalje da „probudjeno“ tupi.

Kao i svaka banalnost, i ova je zasnovana na istini: uopšteno je tačno je da seksualno nasilje vrše muškarci svih generacija, kao i da su u pitanju ljudi lošiji od ljudi koji su dobri i mir u svetu.

Ali je istovremeno i mnogo tačnije da je seksualno nasilje ogromnom većinom delo starijih muškaraca nad mladjim, čak veoma mladim ženama. Šta više, ta razlika u godinama koju podržava patrijarhalni namet da poštujemo starije SAMO ZATO ŠTO SU STARIJI, jedan je od razloga zbog kojeg se žrtve ustručavaju da uopšte i prijave zlostavljača, posebno kad znamo da je u ogromnoj većini slučajeva u pitanju neko ko im nije stran.

Sumnja žrtve u sebe i pomisao da joj okolina neće verovati kako jedan „ozbiljan“, „mator čovek“, sa „visokim pritiskom“, „odstranjene prostate“, u „dostojanstvenim godinama“ koji „nije neki balavac tamo“ uopšte može da „uradi neku takvu stvar“, zasniva se upravo na ovoj razlici u godinama.

Da je suštinski bitna i generacijska smena, kako to u odličnom tekstu u Vremenu objašnjava Jovana Gligorijević, Teofil odbija i da razmotri. Da je ono što je bilo normalno u njegovoj, Rambovoj i mojoj generaciji, apsolutno neprihvatljivo danas, za 30 godina mladje žene koje dižu svoj glas. I to ne zbog toga što mi u „ono vreme“ nismo ZNALE da je uznemiravanje nedopustivo i odvratno, već zato što smo uveravane da je snaga žene u tome koliko može da izdrži, a da se je požaliti se na nešto – znak nedopustive slabosti.

Moja (naša) generacija žena za sebe itekako veruje da je oduvek bila jaka. Da nam osnaživanje i feminizam nisu potrebni, jer smo se mi odavno, za razliku od ovih balavica danas, same izborile za sebe.

Moja generacija žene najglasnije i najviše vredja žrtve koje prijave uznemiravanje. Mi smo te koje im drže vakelu kako se, u naše vreme, rešavala stvar: šamarom na napasnika, jačom psovkom na uvredu, a osmehom na „udvaranje“ koje nam je zapravo čini čast.

Mojoj generaciji (i muškaraca i žena) retko pada na pamet da je čoveka od 60 godina patrijarhat ubedio da uopšte može da pridje devojci od 25, a kamoli da je „štipne, pljesne, uhvati za dupe“ makar i „drugarski“ kako se Rambo pravda. Moj ispisnik Teofil smatra da je ejdžizam ako se pitam – šta može biti „drugarski“ izmedju žene koja je 35 godina mladja od muškarca, koji je „rukom sa staračkim pegama“ dodiruje za intimni deo tela?

I šta bi ova javnost, koju Teofil ubedjuje da su godine nebitne, rekla kada bi biološka dinamika bila obrnuta? Kada bi šezdesetogodišnja žena seksualno uznemiravala momka od 25? Da se ne lažemo, ta razlika u godinama ne samo da bi bila dovoljan argument za bezuslovnu osudu i verovanje žrtvi, već i centralna tema svake diskusije.

Da evo ja krenem na dečka od 20, onako „drugarski“, da ga „nenamerno“ „uhvatim za dupe“ kako Amadeus i Pančić kažu, pa da ga onda javno izvredjam i objasnim da je sam kriv za moje krivično delo, da li bi i tada moje godine godine bile samo broj? Ja mislim da ne bi, jer za ženu ni ta, kao ni jedna druga, muška privilegija ne važi.

Zato je bitna razlika u uzrastu, zato je bitan generacijski jaz i rodna identifikacija nasilnika i žrtve. I zato je važno razumeti zašto ovakva reduktivna trivijalizacija u oba teksta, otkriva mnogo više od pojedinačnog slučaja i samo još jedne konzervativne misli.

Jer, govoriti kako je napastvovanje žene krivično delo kao i svako drugo (kao džeparenje, na primer, što implicira naslov Pančićevog teksta) temelj je državnog narativa koji uporno odbija da nasilje nad ženama prepozna kao zasebnu kategoriju.

Za ovu državu i njeno pravosudje, žena, kada je žrtva nasilja, ni tada nema pravo na svoj identitet: da joj se prizna da je preživela nasilje BAŠ ZATO ŠTO JE ŽENA. Da rodni identitet i uzrast žrtve odnosno napasnika, ne samo da nisu nebitni, nego su u srži krivičnog dela protiv dostojanstva, ličnosti, ljudskog biča oštećene žene.

To je ono što su „zumerke“ i „milenijalke“ razumele, a što mi, nikad sazreli „ikseri“ nikako da im priznamo. Nismo svi isti i nismo sve iste. Ali nas ne definiše binarna podela i samo jedna vertikala. Ako ništa drugo, uzmimo onaj čuveni „fuck around and find out“ koordinatni sistem i, za početak, pronadjimo svoj zlatni presek osa u njemu.