Biljana Tanurovska-Kjulavkovski: U Jugoslaviji je postojala sistemska podrška razvoju kulture i umetnosti

Otvorena u Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu u novembru, pomenuta izložba je nastala nakon četiri godine zajedničkog rada u okviru projekta (Non)Aligned Movements regionalne plesne mreže Nomad Dance Academy, čiji je koordinator Stanica Servis za savremeni ples.

Ova izložba, pored napora da da savremeni ples na prostoru bivše Jugoslavije posmatra kao zajednički kulturni prostor koji, uprkos svim političkim lomovima, i dalje opstaje, značajna je i jer predstavlja dugoročno istraživanje i stvaranje digitalne arhive savremenog plesa i izvođačkih umetnosti u našem delu Evrope.

Kustoskinja iz Severne Makedonije Biljana Tanurovska-Kjulavkovski kroz međunarodno podržane programe aktivno sarađuje sa Stanicom iz Beograda.

Sa njom razgovaramo povodom izložbe i digitalne arhive koja se nalazi u središtu saradnje plesnih scena s ovih prostora.

Nedavno otvorena izložba u Zagrebu „predstavlja napore da se savremeni ples na prostoru Jugoslavije posmatra kao zajednički kulturni prostor”. Na koji način su tadašnje plesne umetnice i umetnici bili umreženi i koliko je tadašnja državna kulturna politika podržavala ovakav vid umetnosti?

Nismo se direktno bavili istraživanjem umrežavanja ili načinima saradnje tokom vremena Jugoslavije u ovoj izložbi, ali se to spontano pojavilo u samom procesu. Prateći festivale ili same umetnike, uočili smo saradnje sa određenim festivalima ili prostorima, kao i načine na koje su pojedini umetnički radovi i (ili) umetnici bili predstavljani u regionu. Kulturne politike i ples su tema koju ćemo preuzeti za istraživanje u našem daljem radu kroz novi regionalni projekat koji planiramo da započnemo 2025. godine. Ipak, osnove kulturnih politika u umetnosti Jugoslavije ukazuju na daleko pozitivniji pristup, s obzirom na to da je postojala sistemska briga o podršci i razvoju kulture i umetnosti. U centru pažnje nalazio se umetnik, stvaralac kao glavni stub razvoja, čime je osigurana podrška umetničkom radu i uslovima stvaranja.

Pomenuli ste da “sve ono što je skriveno u tim arhivama može se pročitati s ove vremenske distance na drugi način”. Šta biste posebno izdvojili, odnosno koji aspekt plesne scene naročito možete da naglasite i tumačite iz današnje perspektive?

Svaka arhiva može se promatrati i „iščitavati“ ili „čitati“ na različite načine – od hronološke, istorijske, pa do one povezane sa određenim problemskim pitanjima. Mi smo pokušali da postavimo određene teme koje su važne za nas iz današnje perspektive i pozicije, te da na taj način povezujemo radove, situacije, ljude, prakse, kontekste, medije i ta problemska pitanja i da time produciramo i proširimo znanje o plesu.

Zanima nas ples kao šire polje – osim poetike, zanima nas praksa, (ne)rad, (umetnička) funkcija i metodologija, odnosno ono što uspostavlja i čini plesnu praksu, kako onu koja se vidi na sceni, tako i onu koja se ne vidi, a koja je šira od same scene. Smatramo umetnost sistemom umetničkog rada i posmatramo je kroz različite elemente tog sistema.

Na primer, u temi feminizma, rodnih politika i želje, neke umetničke prakse koje smo prikazali nisu bile „osvešćene“ niti su nastajale direktno u tim poljima u određenom vremenu i kontekstu. Međutim, umetnici su intuitivno želeli da promatraju pozicije žena ili identitetskih politika, kao i da se izraze van normiranih ili kanonizovanih umetničkih disciplina. Takve materijale, vizualizacije, želje i politike čitali smo kao protofeminističke ili protoqueer prakse, odnosno kao prakse koje „prelaze“ ili se „probijaju kroz“ normirano ili već uspostavljeno polje.

Takođe, bavili smo se i telom otpora. Posmatrali smo ne samo estetsko telo već i političko telo – telo u otporu i telo otpora, telo koje se opire nepravdi i otvara nove perspektive onoga što može da postane, telo koje je kolektivno i više od individualnog. Osim toga, teme poput: formacija, odnosa i intervencija, kao i granica i transgresija plesa, predstavljale su polje plesnog (ne)rada kako ga mi vidimo i razumemo – polje koje je šire, inkluzivnije, solidarno, zajedničko i prošireno.

Gde je Makedonija bila u tom umrežavanju – za vreme stare Jugoslavije, a potom i tokom devedesetih koje odlikuju ratovi i prelazak iz socijalizma u kapitalizam?

Za vreme Jugoslavije, umrežavanje u polju plesa u Makedoniji, uglavnom je postojalo u okviru baletske umetnosti kao dominantne forme, koja je uspostavljena posle rata. Druge plesne inicijative nisu postojale sve do početka 90-ih, osim onih koje su, po mom mišljenju, predstavljale neku vrstu drugačijeg rada sa telom ili na telu. Naravno, postoji i folklor koji se institucionalizovao u Jugoslaviji, gde ples takođe pripada, a postojala su i kulturno-umetnička društva (KUD-ovi). Međutim, ona nisu otišla dalje od modernizacije tradicionalnog tela ili manirizma.

U baletu 90-ih godina možemo primetiti neoklasicističke tendencije ili modernizaciju klasičnog izraza, kao i druge vrste manirističkih pojava – slično kao u Srbiji. Ipak, do tada nije došlo do uspostavljanja „drugog tela“ u plesu, tela kao subjekta. To se početkom 90-ih godina počinje „osvešćivati“ kroz prodor različitih informacija, novo povezivanje umetnika i promenu konteksta. Tada se intuitivno rađa telo „drugog izraza“ u plesu. Počinju da se kopiraju ili „citiraju“ različite tehnike, koje se reformulišu na sceni u eklektičnim oblicima. Tako su devedesete donele početak stvaranja različite umetničke prakse u plesu u Makedoniji, prakse koja nije institucionalna, već nastaje van institucija i počinje da traži svoje mesto.

Devedesete su i vreme povezivanja, kao i pojave civilnog društva, koje podstiče drugačije forme i metode rada, kao i saradnju. Makedonija je tada počela da se povezuje sa svim postjugoslovenskim državama, a od tada do danas mislim da region živi, diše i postoji kroz povezivanja i saradnju u kulturi i umetnosti, naročito na polju nezavisne scene. Upravo je to polje obeležilo postjugoslovensku savremenu plesnu scenu, ali i širu savremenu umetničku scenu.

Na otvaranju izložbe, i vi i Rok Vevar istakli ste da je ova izložba i ova digitalna arhiva tek početak rada na još temeljnijem arhiviranju plesne scene na ovim prostorima. Koja su to “buduća čitanja arhive” koja priželjkujete?

Digitalni arhiv smo tek započeli i on će nastaviti da se razvija zajedno sa razvojem scene. Na naše veliko zadovoljstvo, za njegov razvoj smo kao Nomad dobili podršku prestižnog programa Evropske Unije Horizon, u saradnji sa dvadeset različitih evropskih univerziteta, institucija i organizacija iz Evrope, koje ćemo uskoro promovisati. Za dalji razvoj digitalnog arhiva biće nam potrebna saradnja svih koji su deo scene, kako bi podelili svoje materijale i omogućili nam da izgradimo ovaj arhiv.

U okviru ovog projekta, koji će trajati do 2027. godine, osim razvoja digitalnog arhiva, bavićemo se i umetničkim i teorijskim istraživanjima, objavljivanjem radova iz oblasti plesa, kao i temama vezanim za rad pojedinih koreografa, socio-političkih pitanja, situacija, paradigmi itd. Radićemo i na razvoju kustoskih praksi u oblasti izvođačkih umetnosti (uključujući interdisciplinarne pristupe), kao i na izradi određenih predloga glosarija, planova za edukaciju i drugih resursa. U tom procesu razrađivaćemo i pojmove koji su već ušli u žargon, poput samog izraza savremeni ples, kao i raznih drugih relevantnih pojmova i tema.

Ja lično priželjkujem da se bavim temama zajedništva, rada određenih kolektiva, tela otpora, „slobodnog tela“ i „feminističke prakse“. Ono što me posebno motiviše jeste i sama mogućnost iznenađenja koja će proizaći kroz proces istraživanja i rada. Nadam se da će iz tog procesa nastati mnoge druge „moćnosti“ za buduća čitanja arhive.

U različitim državama bivše Jugoslavije, različita je i sistemska podrška institucija scenama savremenog plesa. Koja su to dobra iskustva (u Sloveniji, Hrvatskoj), a koji su glavni problemi, s kojima se suočavamo (verovatno) u Srbiji, a sigurno i vi u Makedoniji?

U Hrvatskoj i Sloveniji se sistemski pristupa savremenom plesu, ali i potrebama nezavisne scene. Počevši od radničkih prava umetnika i kulturnih radnika, pa do obezbeđivanja prostora i izgradnje institucija, kao i nesrazmerno većih budžeta za produkciju i „hladni pogon“, što, nažalost, kod nas ne postoji. Svuda je teško raditi kao freelancer, ali u ovim zemljama uslovi su neuporedivo bolji nego u Srbiji i Makedoniji.

U Makedoniji situacija nije bolja, a stiče se utisak da je čak i retrogradna. Ove godine smo dobili godišnji konkurs sa „limitom“ budžeta. Na primer, aplicirali smo za program festivala koji postoji drugu godinu, kroz koji želimo da uspostavimo prvu makedonsku koreografsku i plesnu platformu u saradnji sa delom plesne scene. Nažalost, nigde nisu postojali kriterijumi za apliciranje za ovakve aktivnosti. Odnosno, konkurs ne nudi razvojne mogućnosti, već je osmišljen prema veoma tradicionalnim čitanjima scene, koja je više ograničavaju nego što omogućavaju novine i razvoj. Tako smo, nažalost, mogli da apliciramo za maksimalni iznos od 5.000 evra.

Ova činjenica, koja ograničava budžet i ne prati potrebe scene, osim što je pokazatelj nerazvijene politike, direktno govori o marginalizaciji scene i svojevrsnoj periferijalizaciji. Sa tako niskim, recimo skromnim finansijskim ulaganjem, ne možete omogućiti ozbiljan umetnički proces i razvoj, niti se možete pozicionirati na mapi sa drugim scenama. Ovakvo tretiranje zapravo vas čini nevidljivima. Takve politike sistemski periferijalizuju umetničke, kreativne, kritičke i druge snage koje postoje u našim sredinama, a istovremeno odbacuju radni, kreativni i kriticko reflektivni misaoni kapital. Posledično, umetnici i kulturni radnici odlaze izvan granica naših zemalja kako bi stvarali znanje, umetničke i druge radove. Ovo traje godinama kod nas – finansiranje muzike i pozorišta je značajno veće (iako i dalje nedovoljno), dok je ples konstantno stavljen u ćoškak. Kada će ples izaći iz tog „ćoška“, nije pitanje za nas, radnice i radnike na sceni. Mi ga uvek stavljamo u centar i činimo ga vidljivijim, ali to radimo u izuzetno prekarnim uslovima rada. Da bi se situacija promenila, potrebna je politička volja i odlučnost da se ples konačno postavi tamo gde mu je mesto – u centar kulturnih politika i sistema podrške.

U Makedoniji postoje dve katedre za savremeni ples (jedna za pedagogiju, druga za savremeni ples/izvedbu), ali, nažalost, kada studenti završe studije, nemaju gde da nastave sa radom. Razlog leži u nedostatku osnovnih uslova rada – institucija, prostora, strukturne podrške za slobodne umetnike i kulturne radnike, kao i u odsustvu osnovnih radničkih prava i uslova. Neophodno je hitno promeniti ove politike i omogućiti istraživanje, produkciju, predstavljanje radova umetnika i kritičku refleksiju. Samo tako možemo prekinuti marginalizaciju i periferijalizaciju savremenog plesa u Makedoniji i Srbiji.

U Srbiji sada postoji studentska sila, za koju verujem da će promeniti ove prakse koje ne pogađaju samo savremeni ples, već i sve što predstavlja progresivnu misao, kao i antihegemonističke i antiautoritarne perspektive. Pozitivne promene dogodile su se u Sloveniji i lokalno u Zagrebu, gde je ples dobio značajnije mesto u kulturnim politikama. Verujem da ćemo i mi uskoro svedočiti sličnim promenama.