Biljana Willimon: Neću valjda da pravim žurke s članovima SNS

U razgovoru za Danas Willimon priča o tome šta ju je inspirisalo da napiše knjigu, zašto predsednika naziva Dobročiniteljem, zašto je svoj najnoviji roman posvetila Frederiku Begbedeu…

* Šta vas je podstaklo da napišete knjigu „Nismo na istom brodu“, koja je svojevrstan dnevnik iz karantina usled pandemije korona virusom?

– Isključivo potreba da osmislim vreme u izolaciji. Kad vam neko preko noći prebroji godine, o kojima do tada niste razmišljali, imate izbor – da legnete u krevet i očajavate, shvatajući, da ste u ovom životu odradili svoje, ili da mu kažete, ma nosi se… I da kreativno osmislite vreme, dajući mu na znanje, da na vas, barem kad se tiče penzionog fonda, nažalost, mora još da računa.

* Da li vam je pisanje bilo oslonac, pred bujicom oprečnih informacija kojima smo svakodnevno zastrašivani, ili je bila potreba da komunicirate sa voljenim čovekom koga više nema?

– I jedno i drugo. Kad sa nekim delite život, vi ne delite samo lepe trenutke, nego i brige. Već prvog dana u izolaciji, shvatila sam koliko mi taj čovek fali. Samoća uveličava, kao lupa, pa tuga za izgubljenim postaje veća… Samo uz njegovu podršku mogla sam da preživim. Zamolila sam ga da dođe, da podelimo moj karantin… I moji dani opet su bili vedri, puni lepih sećanja na prošlo vreme, na zajednička putovanja, prijatelje, događaje… Sadašnjost mi je postala manje bitna i delovala je beznačajno i smešno.

* Za naslov romana inspirisao vas je potez italijanske umetnice Mikaele Karlote Tumiati, koja je sintagmu „Svi smo na istom brodu“, s plakata Marine Abramović povodom 50. regate u Trstu, upotrebila u novom kontekstu. Vi ste otišli korak dalje, reagujući iz kontre s porukom, „Nismo na istom brodu“?

– O mladoj italijanskoj umetnici ne znam mnogo. Ali o Marini Abramović znam. Beskrajno je poštujem i divim joj se. Zato – ne bih se usudila da se sa Marinom takmičim u broju koraka, bilo bi to krajnje prepotentno s moje strane. Pustimo Marinu da kao nesumnjiva planetarna kraljica performansa, vodi razgovore sa ličnošću koja je njen svetski pandan, književnicom Elenom Ferante. A čitaocima prepuštam da otkriju, u kom kontekstu sam se usudila da je parafraziram.

* Glavna nit vaše priče je čežnja za voljenim, zaodenuta vašim neospornim humorom, autoironijom i bekstvom u svet fantazije. Zašto ste mi predočili da to nije ljubavni roman?

– Da svoju slikarsku, a posebno televizijsku karijeru – nisam pravila sa puno provokacija i prolazaka kroz crveno, ne bih morala da vam se pravdam da to nije herc roman. Kroz moju ljubavnu priču, oslikano je sadašnje stanje Srbije i celog sveta – ludilo koje zajednički delimo. A posebno ovo u kojem mi živimo poslednjih desetak godina. Korona je samo omogućila da se bolje prepoznamo. Moja priča voljenom čoveku, bila je način da sve podelim sa njim – kako ne bih pričala sama sa sobom. A to je bio cilj – da odlepimo zaključani u svojim gajbama, jer se takvima lakše manipuliše i vlada.

* U knjizi ste sa dosta poznatog sveta – pravite „žurku“ sa DŽeremijem Ajronsom, DŽordžom Klunijem… vodite mentalne rasprave s Bilom Gejtsom, telefonirate Angeli Merkel?

– Pa, neću valjda da pravim žurke s članovima SNS!? Zbog njihove politike kojom nas udaraju u glavu – kako smo najbolji, najuspešniji, najlepši… bila sam primorana da pozovem omiljene svetske glumce, reditelje, pisce… Što se Gejtsa tiče, on mi je pomagao materijalno, znajući da od povremene Vučićeve pomoći penzionerima, nema šanse da preživim. Zauzvrat, udelila sam mu po koji savet, kako da svoje bogatstvo uveća preko noći, što je provereni srpski recept. Sa Angelom Merkel sam sve to komentarisala, uz kinesku klopu, tursku kafu i poneki arapski slatkiš.

* Ta sloboda i spontanost krasila je i vaše televizijske emisije. Da li je bilo situacija u kojima vas je ta lakoća u obraćanju koštala?

– Nije. A koštala bi me svakako, da sam ono što sam jasno i javno govorila – od nekog naplaćivala. Nije problem misliti drugačije, nije problem ni iskazati taj svoj stav, ali treba misliti svojom glavom. U protivnom nam ta glava služi samo za ukras.

* U vašem romanu sve vreme figurira Dobročinitelj, tako ste cinično nazvali predsednika Vučića. Mislite li da danas u Srbiji ima više onih, koji kao vi ne veruju u njegove dobre namere?

– Nisam ga tako nazvala cinično, već iz milošte! Neko ko vas iz straha da se ne zarazite, zatvori u kuću, ukine vam svež vazduh i društveni život… pa vam još s vremena na vreme udeli po koju kintu, zar to nije Čovek koji vam čini dobro!? A to što ta NJegova briga ima i nuspojava, u vidu umiranja ljudi u izolaciji, to nije NJegov problem. To je problem onih, koji se u toj NJegovoj dobroti nisu snašli, ili su imali alergiju na nju. Ili su u krajnjoj liniji, riknuli od korone, koja je kroz ključaonicu ušla u njihove gajbe. I ko kaže da posle svega izrečenog, ne verujem u Vučićeve dobre namere!? Izraženo u brojkama, ne znam tačno koliko je nas koji mu slepo verujemo… Pitaću nekog od ovih što su rušili Savamalu, ili još bolje, ove što na tom mestu grade Beograd na vodi, oni imaju tačnu evidenciju.

* Prošle godine u vreme zaključavanja, brojke zaraženih i preminulih bile su neuporedivo manje nego sada. Kako vidite nedavno uvedene kovid propusnice od 22 sata, koje bi trebalo da doprinesu suzbijanju epidemije?

– Ne dotiču me, pošto i inače ne izlazim u to vreme. Ako me pitate, da li je logično, jeste. Jer u zemlji u kojoj su svi preko noći – po pitanju korone – postali doktori, sve je logično. Kako bi inače, odluke o opasnom virusu donosili bezopasni političari, umesto jedino ovlašćenih – ljudi iz struke!? Toliko o tome, da mi na ulici neistomišljenici ne prebiju prste. A potrebni su mi – da slikam, crtam i pišem.

* Vaš roman „Nismo na istom brodu“ ima jak odjek među čitaocima, a naredne godine izlazi vaša knjiga, koja se trenutno prevodi na francuski jezik. Posvetili ste je vašem omiljenom piscu Frederiku Begbedeu. Šta vas fascinira kod njega?

– Pošto sam se aktuelnom knjigom overila, za narednu smem bez pravdanja da kažem – to jeste ljubavna priča! Begbdeov autobiografski roman ima naslov Francuski roman, pa bi ovaj moj, u glavnoj ulozi sa njim, mogao da bude, neka vrsta Srpskog romana. A fasciniralo me, što je čuveni francuski pisac i zavodnik zgodnih devojaka, pristao da zarad ljubavi izanđale babe od 70+, dođe na neko vreme u Beograd… Pogađate ko je ta baba!?