„Zimska bašta“, sajt specifik instalacija umetnice Dušice Dražić, izdvaja se u odnosu na ostale radove 51. Oktobarskog salona, ne samo zbog toga što predstavlja jedino ostvarenje koje nije iz domena pokretnih slika, već i po tome što je njegova pozicija izmeštena u odnosu na celu postavku. „Bašta“ se nalazi u samom predvorju bivše Vojne akademije na jednom od dva simetrična stepeništa i u neposrednoj blizini pulta na kojem se prodaju karte za izložbu Oktobarca.
Pošto je zgrada tek delimično renovirana elementi iz kojih je sastavljen Dušičin rad, odnosno, biljke, mahovina, trava, ponegde i manje drvo, prisutni su i ostalim delovima objekta, ali su ovi u Bašti, čini se, raspoloženiji jer im se umetnica posvetila. Ovo nije lirska opaska, već realno stanje stvari, s obzirom na to da je neposredno pred razgovor sa Dušicom Dražić primećen jedan čičak koji samo što nije procvetao. Iako ne pripadaju radovima u vidu pokretnih slika, prizori u „Zimskoj bašti“ se u stvari neprekidno menjaju, a uz to su i vrlo živi. To je bio jedan od povoda za razgovor sa Dušicom Dražić, koji je vođen na dan njenog leta za Njujork gde će boraviti šest nedelja kao ovogodišnja dobitnica Mangelos nagrade za ukupan umetnički doprinos.
* Kako je nastala „Zimska bašta“?
– Kao direktna provokacija na sam prostor, zgradu, lokalitet i čitav kompleks. Koristeći elemente zatečene u tom prostoru, korov i druge samonikle biljke, prevodila sam ih, najpre, iz institucije vojske u sistem kulture koji je sad po prvi put uveden jer zgrada bivše Vojne akademije prelazi u vlasništvo grada Beograda i namena joj se menja. Sami korovi zauzimaju ambivalentnu poziciju u tom nedefinisanom periodu tranzicije, to jest, između ta dva sistema i oni su bili jedini živi organizmi koji su nastanjivali celu zgradu.
* Reklo bi se, kontroverzne biljke.
– Upravo je zanimljiva ta kontradiktorna uloga korova, koji istovremeno uništava prostor i akcentuje ljudsku nebrigu prema objektu, ali je i jedini elemenat koji ga štiti od daljeg raspadanja. Krov na zgradi je recimo propao usled uobičajene nebrige, nisu na vreme zamenjivani crepovi, pa je samim tim postao pogodno tlo za nastanjivanje biljaka. Razvojem korenja one su uspele da održe taj sistem da se ne raspadne. Korov koji se širio istovremeno je uništavao, ali i povezivao raspale delove krova praveći svojim korenjem neku vrstu prirodne armature.
* Postoji li još neka paralela, koja može da se povuče iz te kontradiktorne uloge korova?
– Paralela može da se povuče između eko i društvenog sistema. Meni je posebno bio zanimljiv i važan nivo čitanja rada i kroz taj simboličan narativ u kome korovi predstavljaju marginu ekosistema, biljke koje samoinicijativno izrastaju, nisu planski sađene, a radi se na njihovom sistematskom odstranjivanju. S druge strane, one su neophodne. Sve može da se razume i kao kretanje unutar samog društva u kojem postoji centar na političkom, ekonomskom i bilo kom drugom nivou i margina koja zadržava slobodu, kreiranje paralelnih tokova podjednako neophodnih i važnih radi kompleksnog i potpunijeg funkcionisanja čitavog društva.
* Šta vam je privlačno u zapuštenim mestima?
Prostori u gradu, koji su nedefinisani, nemaju upotrebnu vrednost, privlače me pošto je potrebna velika doza slobode da se u njih uđe i da se u njima na taj način deluje. Za mene su to moguće mini utopije, ostvarive u kratkom periodu, ali jesu prostori u kojima sloboda može da se osvoji, makar i kao ilustracija.
Prevazilaženje sigurne propasti
„Korov je agresivno uništavan. Najpre je košen a potom je bačen i otrov u prednjem dvorištu da se korov ne bi vratio“, kaže Dušica Dražić i dodaje da su nakon samo mesec dana biljke samoinicijativno ponovo nikle. „Ta snaga prirode bila mi je fascinantna, da može da prevaziđe planiranu i sigurnu propast“, ukazuje ona.
Stanje privremenosti
Sajt specifik instalacija kao medij odgovara Dušici Dražić zbog stanja privremenosti koje inače potencira u svom radu. Njoj ne smeta kada neki posetioci prolazeći pored njenog rada prokomentarišu „kako je zgrada zapuštena, šta je sve izraslo u njoj“. Ta vrsta mimikrije koju nosi njena instalacije joj, kako kaže, odgovara.
Ilegalni upadi
Proces rada na instalaciji je bio kompleksan. Pored toga što je za nju trebalo uneti 18 tona zemlje i skinuti veliku količinu korova, najveću akciju predstavljao je ilegalan ulazak u kompleks Generalštaba. Dušica Dražić priča da je pretpostavila da u nedelju nema bitnijih ljudi iz vojske, pa se tog dana obrela bez dozvole ka svom cilju. Najpre je preskočila jedan od polomljenih prozora, potom prošla kroz bombardovanu zgradu i ušla u prednje dvorište, kad su je dva vojnika primetila i zatražila joj dozvolu za pristup. Iskreno je objasnila šta namerava pa su joj dozvolili ulazak.
Istorijat zgrade
Istorijat Vojne akademije obeležila su oštećenja i sanacije koje su brzo napuštane. Zgradu je realizovao Dimitrije T. Leko 1899. a 1941. godine ona je pretrpela ozbiljna oštećenja, pa je predstavljala opasnost za prolaznike od urušavanja. Bila je balast i srpskoj straži i nemačkim vlastima pa je prepuštena Ministarstvu građevine, koje je saniralo krov 1942. i 1943. godine. Potom je po naredbi nemačke komande zgrada renovirana za potrebe suda, a suteren je poslužio za zatvorske ćelije. Posle Drugog svetskog rata objekat je obnovljen i u njemu je smeštena vojna štamparija. Tokom NATO bombardovanja 1999. zgrada je ponovo oštećena. Sanacija koja je potom započeta ubrzo je napuštena, a 2006. vojska je ustupila ovaj prostor gradu, a on Muzeju grada Beograda. Prostor ima 10.000 kvadratnih metara a za izložbu Oktobarca renovirano je 3.000.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
