Bilo bi šteta kad bi Kinezi istisnuli sve ostale rase

Kad se sve raščistilo oko devet sati, ispostavilo se da smo blizu luke. Jedan mornar približio nam se u čamcu s veslima, pa smo ubrzo pristali pored drugog japanskog prekookeanskog broda.

Ovde smo prvi put videli starijeg Indijca lepog, prefinjenog lica sa sivom bradom, koji nam je doneo dva telegrama i – zamolio nas za bakšiš.

Videli smo i druge Indijce, smeđe do tamne boje kože i žilave građe, s izražajnim licima i telima i skromnim držanjem. Izgledaju kao plemići prerušeni u prosjake. Spaja se tu mnogo neizrecivog ponosa i poniženosti.

28. oktobar, 1922: Jutros u sedam ujutru prešli smo na kopno, te zajedno s Diplaterovima razgledali hinduistički kvart u Kolombu i budistički hram. Vozili smo se u odvojenim kolicima koje su ubrzano vukli mišićavi, a ipak tako rafinirani ljudi.

Stideo sam se samog sebe što saučestvujem u tako bednom tretiranju ljudskih bića, ali nisam bio u mogućnosti da išta promenim. Zato što se ovi prosjaci u obličju kraljeva obrušavaju u jatima na bilo kog stranca, sve dok im se on ne preda.

Oni znaju kako da umoljavaju i da prose dok se ljudima srce ne uzdrma. Na ulicama starosedelačkog kvarta može se videti kako ovi fini ljudi provode svoje primitivne živote. Uprkos svoj njihovoj rafiniranosti, stiče se utisak da ih klima sprečava da razmišljaju unazad ili unapred više od četvrt sata. Žive u velikoj prljavštini i znatnom smradu, po zemlji, rade malo, a i treba im malo.

Jednostavan ekonomski životni ciklus. Suviše skučen da bi omogućio bilo kakvu raznovrsnost postojanja pojedinca. Polugoli, otkrivaju svoja prefinjena, a opet moćna tela, kao i svoja lepa, strpljiva lica. Nigde nema vike kao kod Levantinaca u Port Sajdu.

Nema brutalnosti, nema tavorenja među pijačnom vriskom – samo tihi, skoro lebdeći tok života, premda ne nedostaje određene lakoće postojanja. Jednom kad dobro pogledate ove ljude, teško da ćete opet moći da uživate u Evropljanima, jer su izveštačeniji i brutalniji, a i izgledaju mnogo grublje i pohlepnije – i u tome, nažalost, leži njihova pragmatična superiornost, u sposobnosti da preuzmu velike poduhvate i ostvare ih. Ne bismo li i mi u ovakvoj klimi postali poput Indijaca? (…)

2. novembar: Sedam ujutru, prolazimo kroz uski prolaz između malih zelenih ostrva. Dolazak u luku ?Kolombo? u Singapuru.

Tamo su nas čekali cionisti, koji su nas srdačno primili. Gospodin i gospođa Montor (on je brat hamburškog glumca, takođe dramski talentovan, a ona je prava Bečlijka, odrasla u Singapuru) odveli su nas u svoju prostranu kuću.

Vozili smo se kroz divnu zoološku baštu i razne delove grada, po ne preterano sparnom vremenu.

Otkrio sam da je neuništivi Vajcman odlučio da iskoristi moje putovanje za cionističku stvar. Stigavši u kuću, odmah sam morao sastaviti odgovor na pozdravno slovo koje je gospodin Montor napisao zajedno s prijateljem, na zahtev Udruženja cionista u Singapuru.

Taj govor, koji je trebalo da mi se svečano preda na svili i u dragocenoj srebrnoj kutiji (sijamski ukrasni reljef), bio je prilično vispren po sadržaju, ali prenaglašeno oduševljen, i – kako je i sam njegov tvorac uz osmeh priznao – sačinjen pomoću Leksikona Mejerovih konverz(acija).

U jedanaest nam se pridružio novinar, a ja sam morao ispričati gospodinu Montoru, njegovom prijatelju i vlasniku novina, priču o bubi i sferičnom prostoru, između ostalog. Nakon sjajnog podnevnog obroka, ljubazni domaćini odveli su nas do gostinske sobe, u kojoj nam je bilo omogućeno da spavamo pod mrežom protiv komaraca. Iza susednih vrata bio je toalet s nokširima i velikim koritom.

Elza je bila prestravljena, a i ja pomalo, u svetlu tako neuobičajenih instalacija. Odmorni, odvezli smo se Montorovim automobilom u četiri po podne do Mejera, jevrejskog Kreza Singapura. Njegova palata, s dvoranama u mavarskom stilu, nalazi se na vrhu brda s pogledom na grad i more; odmah ispod nje je raskošna sinagoga, koja, u suštini, služi isključivo za Krezovo uspostavljanje odnosa s Jehovom, a koju je izgradio ovaj prvi.

Krez je i dalje prilično uspravan, vitak; 81-godišnja starina jake volje.

Siva bradica, usko rumeno lice s tankim jevrejskim kukastim nosom i pametnim, pomalo lukavim očima; na glavi crna jarmulka, iznad istaknutih obrva. Sličan je Lorencu, s tim što mu oči nisu blistavo dobroćudne, nego oprezno pronicljive, a njegovo ponašanje ukazuje na šematski poredak i rad, umesto – kao u Lorencovom slučaju – na ljudsku dobrotu i duh zajedništva.

Ovo je bila tvrđava koju bi, prema Vajcmanovim namerama, trebalo da osvojim u korist jerusalimskog univerziteta.

Njegova ćerka, usko ?tamno? bledo i plemenito lice, jedna je od najfinijih jevrejskih žena koje sam ikad video. ?Dokazuje?. Posmatrajući je, čovek skoro ozbiljno shvata šalu o „najstarijem plemstvu“.

Kad smo tamo stigli, prvo smo obavili fotografisanje. Krez pored mene, okružen porodicom i brojnim jevrejskim bračnim parovima – grupna fotografija.

Nakon ovog izuzetno važnog čina, prešli smo u prostranu orijentalnu salu s osveženjima. Malajski bend svirao je bečku i crnačku muziku u sladunjavom kafanskom stilu. Sedeo sam s Krezom i – nadbiskupom (sa suprugom), jednim tankim, lukavim, nosatim engleskim plemićem, koji isključivo priča na engleskom jeziku, i koji, ne bez razloga, čezne za Krezovim novcem, pritom ni najmanje ne brinući za njegovu dušu.

Neuspešna lingvistička ujdurma s ukusnim kolačima. Potom nas je Montor – Kreza i mene – doveo do dve izdignute stolice s podijumom, postavljene na kraju sale, seo pored nas, održao svoj govor sigurnim glasom, dok je moj odgovor, odlično preveden, ležao bezbedno udenut u njegovom džepu.

Slobodno sam pričao, dok je on simulirao pravljenje beležaka da bi potom mogao pročitati odgovor koji sam sastavio tog jutra, a koji su preveli on i njegovi prijatelji, što je kasnije predstavljeno kao improvizacija mog improvizovanog govora, maherski.

Potom beskrajno rukovanje, što podseća na Ameriku. Iskrena srdačnost među Jevrejima svuda. Već mi je prilično muka od čitave priče; i sunce je već zašlo. Brzo smo se odvezli kući, gde sam morao davati autograme za malu gomilu albuma.

Zatim smo se provozali kroz kinesku četvrt da bismo otišli na Krezovu večeru (ogromna gužva, ali nije bilo dovoljno vremena da se stvari vide – mogli smo ih samo omirisati), pompezni banket u otvorenoj sali za osamdesetak ljudi. Obrok je bio obiman i beskrajan.

Morao sam konačno ustati, jer više nisam mogao ni pogledati hranu, a kamoli nešto pojesti. Potom se odlučni orkestar vratio i veselo zasvirao crnačku muziku ?Starci? – i svi su plesali.

Ni Krez nije odbio ples, pošto nam je pokazao kako i dalje, sa svojih 80 godina, ima snažan trbuh. Napokon je došlo vreme dobro isplaniranog Vajcmanovog atentata na Kreza (u vezi s prilogom Hebrejskom univerzitetu); iako sam u to uložio velike napore, ne znam je li i jedna od mojih raketa prodrla kroz Krezov debeli epiderm.

Zatim smo se odvezli kući i – pošto sam prešao još nekoliko albuma – ušli u zasluženi kavez za komarce. Tokom noći, obilan pljusak s grmljavinom. Brzo sam učvrstio sve prozorske kapke, što je, međutim, samo delimično pomoglo u borbi s tolikom vodom.

Tokom boravka, temperatura nije bila posebno povišena, ali velika vlažnost podseća na staklenik. Ima u tome nečeg orijentalno opojnog.

3. novembar: Nakon doručka, predivna vožnja preko brežuljaka plantaža kaučuka do luke. Sjajna vegetacija; kineske vile veselog izgleda.

Pogled na more s ostrvcima. Još jedna fina gomila religioznih Jevreja ukrcava se na brod. Polazak tek oko jedanaest pre podne, uz živopisan prolazak pored zelenih ostrva.

Kinezi bi mogli istisnuti svaku drugu naciju svojom marljivošću, štedljivošću i obiljem potomstva. Singapur je skoro u potpunosti u njihovim rukama. Veoma ih poštuju kao trgovce, mnogo više nego Japance, koji se smatraju nepouzdanim.

Možda ih je teško razumeti psihološki; oklevam da uopšte to i pokušam, otkad mi je japansko pevanje ostalo tako nedokučivo.

Juče sam opet čuo jednog kako peva – zavrtelo mi se u glavi.

7. novembar: U međuvremenu, kišovito vreme s temperaturama staklene bašte. U Singapuru, društvo na brodu obogaćeno je dvojicom starih veselih švajcarskih oficira i jednim mladim nemačkim biznismenom.

Od večeri petog do večeri šestog, tajfun s ogromnim talasima, vetrom i obilnom kišom. Brod se moćno ljuljao naokolo. Predivan prizor na pramcu. Veliki broj letećih riba prestrašenih parobrodom; snažno vertikalno kretanje. I danas more ostavlja tragove u pokretu. Umor od stalnog čina balansiranja.

Žene mnogo bolesnije od muškaraca.

10. novembar: U jutro devetog stigli smo u Hongkong. Najlepši pejzaž koji sam dosad video na putovanju. Planinsko izduženo ostrvo pored sličnog planinskog kopna. Između njih – luka. Mnogo malih strmih ostrvaca.

Ceo prizor podseća na polupotopljeno područje u podnožju Alpa. Grad leži poput terasa ispod planine blagih kosina, visoke otprilike 500 metara. Vazduh prijatno hladan.

Uz zahvalnost, nisam prihvatio prijem koji mi je ponudila Jevrejska zajednica.

Međutim, dvojica jevrejskih biznismena proveli su ceo dan s nama. Ujutro smo automobilom započeli obilazak ostrva. Pogled na more, uvale poput fjordova i planinske padine neiscrpne raznolikosti i veličanstvenosti.

Putem smo ručali u luksuznom hotelu, naizgled američkog stila, gde su obojica vodiča živo razgovarali sa mnom o zemlji i nauci, a uz to nam i otkrili svoj veliki afinitet prema životnim užicima.

U povratku smo videli kinesko ribarsko naselje sačinjeno od jedrenjaka, naizgled vrlo veselu kinesku sahranu i – mučenike, muškarace i žene, koji svakodnevno tucaju kamenje i prenose ga za po pet centi dnevno.

Na taj način, Kineze zbog njihove plodnosti strogo kažnjava neosetljiva ekonomska mašina. Mislim da oni to u svojoj tuposti uopšte ne primećuju, ali žalosno je videti takvo nešto. Uzgred, navodno su pre nekog vremena izveli uspešan štrajk, uz izuzetno dobru organizaciju.

Po podne smo posetili Jevrejski klub – smešten u bujnoj bašti na prilično velikoj nadmorskoj visini – s veličanstvenim pogledom na grad i luku.

Tamo, navodno, ima samo sto dvadeset Jevreja, uglavnom Arapa, čija je religioznost, izgleda, više okoštala u formalnosti nego u slučaju naših Ruso-Evropljana. U klubu su se družile s nama dve žene, supruga jednog od naših domaćina i njena sestra. Sad sam ubeđen u to da je jevrejska rasa zadržala svoju čistoću u poslednjih 1.500 godina, pošto su Jevreji iz zemalja Eufrata i Tigrisa vrlo slični našima.

Osećaj pripadnosti zajednici takođe je prilično jak. Svi smo se odvezli do vrha planine s gradom u podnožju (žičarom; segregacija Kineza i Evropljana). Na vrhu, veličanstven pogled na luku, ostrvske planine i more.

Prizor mnogo malih ostrvaca što strmo izviru iz mora podseća na more izmaglice u podnožju Alpa. Uveče mi je iznenadna oluja oduvala šešir na ulicu, tako da sam svom snagom morao trčati za njim, da ga stignem.

Jutros sam s Elzom posetio kinesku četvrt s kopnene strane. Marljivi, prljavi, letargični ljudi. Kuće vrlo jednolične, balkoni poput ćelija košnice, sve izgrađeno jedno do drugog – i monotono.

Iza luke nema ništa osim kantina, ispred kojih Kinezi ne sede na klupama dok jedu, već čuče kao što to rade Evropljani kad vrše nuždu u šumi. Sve se to odvija tiho i stidljivo.

Čak su i deca bez duha, i izgledaju letargično. Bilo bi šteta kad bi ti Kinezi istisnuli sve ostale rase. Za ljude poput nas, i sama ta pomisao neizrecivo je sumorna. Sinoć su me posetila tri portugalska srednjoškolska nastavnika, tvrdeći da su Kinezi nesposobni da se obuče za logično razmišljanje, te da su posebno netalentovani za matematiku.

Primetio sam koliko je mala razlika između muškaraca i žena. Ne razumem kakvu to fatalnu privlačnost Kineskinje poseduju, pa su njihovi muškarci do te mere očarani da nisu u stanju da se odbrane od mogućnosti zastrašujućeg blagoslova potomstva.

U jedanaest sati (S. S), Kitano Maru isplovio je kroz blistavo zeleno more, između zelenih ostrvskih planina divnih oblika i boja – ali golih, bez drveća. Postojeću bujnu floru u Hongkongu navodno su zasadili Englezi.

Oni imaju izuzetan talenat za upravljanje. Policijske poslove obavljaju uvezeni Indijci tamne puti i ogromnog stasa; nikad ne zapošljavaju Kineze. Za njih su Englezi osnovali pristojan univerzitet kako bi vezali uspešne Kineze i privukli ih što bliže ka sebi.

Ko im u tome može parirati? Vi, siroti kontinentalni Evropljani, ne razumete kako da tolerancijom uklonite opasnost što preti od nacionalističkih opozicionih pokreta.

11. novembar: Noću, prekrasna morska fosforescencija. Krune morskih talasa svetlucale su plavkasto koliko se daleko moglo videti.

14. novembar: Dana trinaestog, oko deset ujutru, dolazak u Šangaj.

Putovanje uzvodno ravnim, živopisnim, žućkastozelenim osvetljenim obalama. Zbogom dvojici švajcarskih oficira, onom iz Berna koji mi je tako ljubazno popravio malu lulu, kao i šovinistički nastrojenom, a inače srdačnom mladom nemačkom oficiru.

U Šangaju su nas na brodu dočekali Inagaki i supruga, naši dragi Šangaj-Kobe pratioci i nemački konzul, (i) gospodin i gospođa Pfister.

Najpre, novinari, pristojna gomila Japanaca i Amerikanaca koji su postavljali svoja uobičajena pitanja. Potom, s Inagakijevima i dvojicom Kineza (novinar i sekretar Hrišćanskih kineskih udruženja) odlazimo u kineski restoran.

Tokom obroka, kroz prozor smo primetili bučnu, šarenu kinesku sahranu, ?donekle? za naš ukus – varvarski, gotovo komičan prizor. Hrana, izuzetno sofisticirana, kojoj nema kraja.

Moj trbuh reagovao je prilično temperamentno, tako da sam u pet po podne, u poslednji čas, našao sigurno utočište (razumeti bukvalno) kod prijateljski nastrojenih Pfisterovih.

Nakon obroka, šetnja kroz kinesku četvrt po sjajnom vremenu. Ulice postaju sve uže, vrve od pešaka, rikši… natopljene prljavštinom svake vrste, u vazduhu smrad neprestane kompleksne raznolikosti.

Utisak grozne borbe za opstanak koju vode krotki, po izgledu uglavnom letargični, mahom zanemareni ljudi. Iza ulica, glasne otvorene radionice i prodavnice, velika buka, ali nigde svađe. Posetili smo pozorište, na svakom spratu druga komična predstava. Publika je uvek zahvalna, izuzetno oduševljena.

Najrazličitiji ljudi s malom decom. Pozamašna prljavština svuda. Unutra i spolja, u grozničavoj stisci, prilično zadovoljna lica. Čak ni oni svedeni na rad poput konja nikad ne ostavljaju utisak svesne patnje.

Neobična nacija koja nalikuje stadu, neretko uglednih stomačića, uvek staloženi, često više automati no ljudi. Ponekad radoznalost, uz osmeh. S evropskim posetiocima, poput nas, komično uzajamno zurenje – Elza je posebno impozantna, sa svojom naizgled agresivnom lornjetom.

Zatim vožnja do prostrane seoske kuće Pfisterovih, već pomenutim cenjenim sigurnim utočištem. Ugodno provedeno vreme za čaj. Potom nas je posetila delegacija od otprilike osam jevrejskih dostojanstvenika, s časnim rabinom i vrlo teškom komunikacijom.

Onda vožnja s Inagakijevima, kroz tamne uličice, do bogatog kineskog slikara na kinesku večeru. Kuća spolja tamna, sa sumornim visokim zidinama.

Unutra, svečano osvetljene dvorane uz romantično dvorište sa slatkim jezercem i vrtom. Dvorane krase veličanstvene autentične kineske slike domaćina, kao i kolekcija starih umetničkih predmeta, sakupljenih s ljubavlju.

Pre večere, tu su svi gosti, uključujući domaćine, nas, Inagakijeve, Pfistere, Kineza koji govori nemački, par koji je u rodu sa domaćinom, a čija lepa ćerkica, stara desetak godina, s poverenjem, uglavnom, slatko recituje na nemačkom i kineskom… Tu je i rektor Univerziteta u Šangaju i nekoliko nastavnika iz te institucije.

Beskonačan, izuzetno luksuzan događaj, nezamisliv za Evropljanina, sasvim poročno prepuštanje slatkorečivim govorancijama koje Inagaki simultano prevodi na dva jezika, a među kojima je bio i moj govor.

O knjizi

Zajedno s tadašnjom ženom, Elzom Ajnštajn, kasne 1922. Albert Ajnštajn krenuo je na putovanje po Dalekom i Bliskom istoku koje je trajalo pet i po meseci; bili su to delovi sveta koje slavni fizičar nikad ranije nije posetio.

Ajnštajnov zgusnut raspored činile su posete Hongkongu i Singapuru, dva kratka zadržavanja u Kini, šestonedeljna tura predavanja u Japanu, dvanaestodnevni obilazak Palestine i tronedeljna poseta Španiji.

U knjizi „Putni dnevnici Alberta Ajnšajna: Daleki istok, Palestina i Španija 1922-1923“ (urednik i priređivač Ze’ev Rozenkranc), koju je nedavno objavila Akademska knjiga u prevodu s engleskog Milane Vujkov, nalazi se kompletan dnevnik koji je Ajnštajn vodio tokom ovog važnog putovanja.

U dnevničkim beleškama telegrafskog stila sadržana su Ajnštajnova razmišljanja o nauci, filozofiji, umetnosti i politici, njegovi utisci i detaljnije refleksije o događajima kao što je nastupno predavanje na mestu budućeg Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, prijemu u vrtu čija je domaćica bila japanska carica, audijenciji kod španskog kralja i susretima s istaknutim kolegama i državnicima.

Dnevničke beleške sadrže i mesta koja razotkrivaju Ajnštajnove stereotipe o pripadnicima različitih nacija, ali i pokreću pitanja o njegovom stavu prema rasama.

Danas, u dogovoru sa izdavačem, objavljuje odlomak iz te knjige. Oprema teksta je redakcijska.