Bio je čaroban umetnik s muzikom pod kožom

Pozorišni reditelj Nebojša Bradić, koji je režirao mjuzikl „Jadnici“ u kome je Zafir Hadžimanov igrao Valžana, kaže za Danas da je za postavku ovog komada bila neophodna prava podela.

– Tragali smo za ljudima koji mogu da podjednako dobro pevaju i igraju ove zemljane, siromašne, neobične ljude. Neki od izabranih glumaca bili su veoma dobrih glumačkih mogućnosti, dok su neki od njih bili sjajni pevači. Zafir Hadžimanov je imao oba dara u velikim količinama: bio je suveren u glumačkom izrazu i dominantan u muzičkoj interpretaciji. Uz to, imao je i veliko iskustvo u muzičkom teatru. Zafir je umeo da uđe pod kožu likova koje je igrao, ali on je ulazio pod kožu muzike i to ne samo kao pevač već i kao muzičar – ističe Bradić. Prema njegovim rečima, Zafir Hadžimanov je izabran ne samo zbog glasa, nego i zbog umeća da se snažno poistoveti sa sudbinom lika koji igra. – Izabrali smo čoveka sa najboljim glasom u Beogradu da igra ulogu najjačeg čoveka u Francuske. Zafir je imao duboku empatiju prema velikoj ljudskoj tragediji i sudbini malog čoveka. On je osećao intenzitet muzike i dozvolio da ga ona inspiriše, a tu inspiraciju je prenosio na čitav ansambl predstave. Bez njega, beogradski „Jadnici“ ne bi bili mogući, a on sam je ulogu Valžana obeležio svojom nesvakidašnjom personalnošću. Ulogu Valžana je igrao kao najstariji glumac-pevač koji je ikada nastupio u jednoj od najznačajnijih uloga u svetskom mjuziklu – kaže Nebojša Bradić.

U RTS emisiji „Autoportret“ je, između ostalog, navedeno da je razumljivo što je Zafir Hadžimanov od malena zavoleo muziku.

„Od ranog detinjstva dnevna soba njegove porodice u Skoplju u Madžir mahali je bila koncertni podijum. Prvo za njegovog oca Vasila, hit izvođača stare makedonske muzike još u Kraljevini Jugoslaviji, a onda i za njih dvojicu. Nekoliko hiljada očevih zapisa izvornih narodnih pesama Zafir je poklonio Makedonskoj akademiji nauka i umetnosti. Iako su mu prognozirali da će se baviti muzikom znao je da će biti glumac. Završio je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Mate Miloševića. Gluma i muzika su vodili stalnu borbu u duši Zafira Hadžimanova. Taman bi odglumio u nekom od filmova ‘Krvava makedonska svadba’ ili ‘Nož’ da bi odmah odmah dobio poziv da peva na muzičkim turnejama. Bio je neprikosnoven u izvođenju šansona i zato je, kako je sam govorio, najsjajnija titula koju je dobio, zapravo ‘imperator šansone’.“

Muzičarka Biljana Krstić kaže za Danas da ju je veoma rastužila vest o odlasku kolege s kojim je često razmenjivala ideje i stavove u vezi sa tradicionalnom muzikom.

– Bio je divan kolega, odličan pevač ali isto tako i odličan pozorišni umetnik, pesnik, pisac. Pamtiću ga po prelepom glasu i po susretima, zanimljivim pričama, dok smo razmenjivali ideje i stavove, posebno u vezi sa za muzikom, a poslednjih 20 godina i za sve što se tiče rada Bistrika i tradicionalne muzike – ističe Bilja Krstić dodajući da je Zafir upravo bio „sjajan poznavalac tradicionalne muzike Balkana“.

– Njegovi saveti su mi puno značili u karijeri. Sećam se, još dok sam bila dete, da je moja najstarija sestra Mira, koja me je, inače, učila da pevam, bila oduševljena pesmama koje su izvodili na našim festivalima Zafir i Senka. Slušali smo i čitavu sjajnu generaciju pevača kojoj pripadaju i Ljilja Petrović, Anica Zubović, Gabi Novak i Arsen… U našoj kući su se često, pored stranih hitova (Rite Pavone, Djiolje Cinkveti, Domenika Modunja) slušali domaći pevači – priseća se Bilja Krstić. Prema njenim rečima, Zafir Hadžimanov će zauvek ostati u njenom srcu a pamtiće ga po pesmama, posebno šansonama koje su obeležile važan deo njenog života.

Branka Radović, muzički kritičar i bivši generalni direktor Madlenianuma, kaže za Danas da će Zafira Hadžimanova pamtiti po njegovom plemenitom baritonu i kao jedinstvenog autora.

– Odlazak Zafira Hadžimanova teško mi je pao jer smo dugogodišnji saradnici. On je čaroban umetnik – i peva i glumi. I to kako fenomenalno peva. To je trebalo slušati u „Violinisti na krovu“. Taj plemeniti bariton, mekan, koji dopire do srca. To je njegova vrhunska predstava i to više nema ko da radi. On je bio jedini takav i jedinstven i u svojoj generaciji – ističe Branka Radović. Prema njenim rečima, Zafir Hadžimanov je najviše voleo mjuzikle, gde se i peva i glumi, što može samo mali broj glumaca. – Bio je tip čoveka koji se davao do kraja i jedno se dobro osećao na sceni. Bio je pravi pozorišni čovek. Do skoro je igrao u Srpskom narodnom pozorištu i Madleninumu i može se reći da je svoj pozorišni život živeo do kraja. Bio je divno biće, drug i prijatelj, uvek spreman da čuje i razmisli o svakoj sugestiji, posluša čak i mlađe kolege, koje je terao da rade na pevanju i igranju – svemu što glumac mora da ima u svojoj edukaciji – kaže Branka Radović

Andreja Rackov, generalni direktor i direktor Opere i baleta Madlenianuma, priseća se da su za mjuzikl „Jadnici“ za sve uloge imali audiciju osim za Žana Valžana.

– Zafir Hadžimanov bio je jedan, jedinstven i neponovljiv. U prvoj Madlenijanovoj produkciji mjuzikla „Jadnici“ od 2007. i 2014. za sve uloge smo imali audiciju osim za Žana Valžana jer smo znali da je to on. Zafir je bio najstariji glumac u ovoj ulozi u svim produkcijama ikad. Ovacije koje dobijao na sceni za tu rolu teško da će bilo ko ponoviti – kaže Rackov dodajući da mu je žao što u ovoj kući nisu mogli još više da sarađuju s Zafirom. – Kod nas je pevao još i u mjuziklu „Rebeka“. Njegovim odlaskom izgubili smo još jednog glumačkog barda i velikog muzičkog umetnika. Njegovo pevačko umeće bilo je bez premca, a gluma puna energije i harizme koju je prenosio na publiku. Kod nas je i do sada bilo malo umetnika koji svojim pevanjem i glumom ispunjavaju zahteve mjuzikla. Bojim se da se ni u budućnosti neće skoro pojaviti takav umetnik kakav je bio Zafir Hadžimanov – zaključuje Andreja Rackov.

Od Zafira Hadžimanova na Fejsbuku oprostio se i njegov sin, džez muzičar Vasil Hadžimanov, zahvalivši se brojnim prijateljima na rečima podrške.

– Danas je preminuo moj otac Zafir. Njegovo veliko srce nije uspelo da pobedi bitku sa ovom groznom bolešću. Za sobom je ostavio pravo bogatstvo, od pesama koje je tako majstorski lako pevao, preko svojih mnogobrojnih i raznovrsnih kompozicija, knjiga poezije i proze, pa sve do nenadmašivih uloga u pozorištu i na filmu. Tevije nad Tevijama!

No, pre i iznad svega toga svojoj porodici i najbližima uvek je nesebično davao svoju ogromnu ljubav, pažnju i podršku.

Senka i on bili su jedan od najtalentovanijih i najlepših parova u istoriji ovih prostora. Nenadmašivi!

Njegov nesavladiv duh, sposobnost da se u svakoj situaciji snađe i nađe na nogama, energija, da sve što radi uvek radi celim svojim bićem, a da dok sve to radi bude istovremeno najveći šmeker… to mora da se pamti. Da se pamti i poštuje! Volimo te tata i nedostajaćeš nam zauvek! – napisao je juče Vasil Hadžimanov.

Omiljena reč Zafira Hažimanova je bila ljubav, heroj njegovog života, supruga Senka a najveće razočaranje politika. Zafir Hadžimanov je rođen 25. decembra 1943. u Kavadarcima (Makedonija), od oca Vasila i majke Vere.

Upisuje FDU u Beogradu i 1967. sa odličnim uspehom diplomira u klasi profesora Mate Miloševića. Još kao student, postiže izvanredne uspehe u teatru, u svetu filma i šou-biznisa. Osvaja nagrade na svim tadašnjim festivalima: Beograd, Zagreb, Opatija, Split, Skoplje, ali i na internacionalnim festivalima u Sopotu (Poljska) i Varaderu (Kuba). Igra glavne uloge u filmovima Ž. Mitrovića „Nož“ i T. Popova „Makedonska krvava svadba“, kao i u još nekoliko filmova i na pozorišnim scenama u Beogradu (Pozorište na Terazijama, Atelje 212), Skoplju (Dramski teatar), Novom Sadu (SNP) i Bostonu (Forum Theatre).

U narodu poznatiji kao kantautor dominantan u svetu šansona, kako na stihove svojih pesama tako i mnogih drugih vrhunskih poeta. Kao niko drugi u Srbiji i Makedoniji komponovao je desetine šansona i balada na stihove antologijskih pesnika od Konstantina Miladinova, Koste Racina, Blažeta Koneskog, Ace Šopova i Radovana Pavlovskog do Miloša Crnjanskog, Duška Radovića, Desanke Maksimović, Brane Crnčevića… Nagrađivan od Struških večeri poezije 1975. do Internacionalnog festivala šansone u Zagrebu 2002. i 2003. godine. Sam, ili sa suprugom Senkom Veletanlić-Hadžimanov, snimio je desetine tonskih nosača, TV programa. Nastupao je na scenama poput Olimpije (Pariz), Opera haus (Sidnej), Baljšoj teatar (Moskva)…

Dobitnik je godišnje glumačke nagrade SNP i specijalne povelje za visok domet u svetu glume Udruženja dramskih umetnika Srbije, jugoslovenske estradne nagrade Istaknuti umetnik Srbije, Nagrade za životno delo skopskog Radija Buba mara (2002), Nagrade za životno delo u glasanju na TV Jesenjin (2003), kao i Zlatne maske za širenje makedonske kulture po svetu (2006).

Zafir Hadžimanov pisao je poeziju na dva jezika: srpskom i makedonskom: „Šansone na papiru“, „Pas pevačica“ (povelja Stražilovo), „Azil“, „Naroden pejač“, „Brat“, kao i knjigu kratkih priča „Kiselo-veselo“. Godine 2007. objavio je CD „Bio je maj“ sa svojim najvećim festivalskim uspesima.