Biser dodekafonske muzike kao pakleni cirkus

Ova nova produkcija je spektakularni vatromet sa izvanrednom dodekafonskom muzikom, bez ambicije dubljeg tumačenja. Otuda lepe slike sa baletskim numerama dominiraju nad tumačenjem istorijskog sižea. Baletska trupa igra i izvan proscenijuma, te se vere i skače od stolice do stolice gledalaca, kao nekakva gmižuća zver, da bi se na najzad, frontalno pred binom, postrojila mrkih lica i zapevala „Plus ultra“. Ovde je režija još držala konce u rukama, potom je sve bilo nizanje epizoda sa šarenim slikama koje je Carlus Padrissa sa svojom katalonskom trupom La Fura dels Baus izvodio u ovoj inscenaciji Krenekove opere.

Krenek je svoju operu označio kao „delo za binu sa muzikom“, što je nekakav pokušaj da se rigoroznost Vagnerove „muzičke drame“ i belkantističkog stila opere izbegnu ili na novi način kodiraju i to u duhu dvanaestotonske muzike Šenberga i Berga. Ova opera je imala svoje novo scensko otkriće 2008. na Bregenzer Festspielen. Reč je o neobjašnjivo zapostavljenom raritetu. Libreto je složen iz niza istorijskih epizoda o caru Svetog rimskog carstva koji je rano sagledao ujedinjenu Evropu, što, povukavši se u manastir, pripoveda ispovedajući se mladom monahu. Ali pod sve dubljim verskim borbama i nacionalizmima, ova imperija će se raspasti kao kugla koja implodira. Za Kreneka je ovaj motiv 30-ih godina prošlog veka bio ogledalo svog vremena. Današnja situacija u Evropi govori o tome da se iz istorijskih događanja onoga vremena nije ništa naučilo.

Kroz tonski jezik dodekafonije sve sija i gori, čak i rečitativi ispunjavaju centralni smisao u dramaturškom i psihološkom smislu.

Govorna uloga monaha kome se car ispoveda pripovedajući epizode postaje „dozivalo modernog slušaoca“, kao što sam Krenek kaže. Ovo stilističko sredstvo epskog teatra u Brehtovom smislu je poznati metod. Ulogu monaha je u Minhenu izgovarao Januš Torp. Ovde treba istaći inventivnu kostimografkinju Litu Kabelut koja je soliste odenula u nekakve kostime između pankera i vanzemaljaca. Ova „kosmička nota“ treba da nas podseti da car ovde vojuje za svoj veltanšauung. Dok statisti u vazduhu svojim telima od gume izvode akrobatske numere od kojih zastaje dah, formirajući globus odnosno kuglu sveta, koja se prethodno, za početak opere, rasprsla i svu vodu na pod teatra (bine) rasula. Otuda se ovo svetsko carstvo u izvesnom smislu „kupa“, a protagonisti pljuskaju ili živahno brčkaju u vodi iznad članaka. Sve ovo je garnirano i pirotehničkim efektima kako bi se Strašni sud, kao što je želeo Krenek, što uverljivije dočarao. U ovom paklenom cirkusu sve je prepušteno solistima izvanrednog Bavarskog državnog orkestra, kojima je još jednom pošla za rukom ova začuđujuća inscenacija. Dirigovao je Erik Nilsen, režirao je Esteban Munjos, video-koncept i kostime je uradila Lita Kabelut, horom je dirigovao Stelario Fagone, ulogu Lutera je pevao Mihael Kraus, Volfgang Albinger je pevao ulogu francuskog kralja Fransua, Oka von der Damerau je bila Huana, majka cara, Gun-Grit Barkman je pevala ulogu njene sestre Eleonore, Ane Švanevils ulogu carice. Sve uloge i vokalni kvaliteti protagonista su bili besprekorni. Plastičnost vajanja uloga je ostala tu i tamo nedorečena, što je trebalo da bude primarna uloga režije. Odlični Bo Skovus (Bo Skovhus) je pevao naslovnu ulogu. Ovaj bariton iz Danske je inače superstar na svetskim operskim binama. I njemu i celokupnom ansamblu je bio posvećen dugi aplauz publike i posle dugo, dugo vremena u Minhenu bez i jednog bu-uzvika protesta. Još jedan smeo i nadasve uspeli potez intendanture Državne opere u Minhenu da postavi jedan neosnovano zapostavljeni raritet dodekafonske muzike. Otuda naše čestitke i najviši respekt za ovu spektakularnu inscenaciju.