Biti umetnik nikada nije bila pozicija komfora 1

Foto: Milica Kolarić

Dezavuisana. Scena je u popriličnom raspadu, pa i raskolu. I tu se vidi refleksija društva. Polarizacija opet. Ili si za tradicionalne vrednosti ili za digitalnu umetnost.

A nije tako teško pomiriti ukuse. Ja sam za pomirenje! Moramo da naučimo da živimo i sa Stefanom Nemanjom i sa Johnnyjem Rackovićem. Dok i kod nas ne stigne cancel culture, za koju godinicu – to za Danas primećuje post-disciplinarni umetnik Izvanredni Bob, upitan da opiše umetničku scenu u Srbiji.

Njega na tom polju raduju promene u ULUS-u jer vidi da idu u dobrom smeru, ali dodaje da i umetnici snose veliku odgovornost za poziciju u kojoj se nalaze.

– Neki su baš gadljivi na keš, pa hoće pare od Ministarstva kulture, ali neće od Srbija stvara. Može od Filipa Ceptera, ali ne od Saše Marčete. Biti umetnik nikada nije bila pozicija komfora. Meni je trebalo 15 godina da dođem do nivoa da mogu da živim samo od video arta i dizajna svetla. Ako sam ja u tome uspeo, bez ičije podrške, onda mogu i drugi, neću više da slušam žalopojke, fućka mi se – kaže on i dodaje da u Americi ne postoji Ministarstvo kulture, ali kad odete u La Mama teatar na poleđini programa piše koja porodica je donirala 50.000, koji bračni par 20.000, a koji pojedinci su donirali 100 plus dolara. Prema njegovim rečima, kod nas se sve svodi na čekanje da država „odobri sredstva“.

– Od Kolarca do Ceptera, pa sve do Marčete, mi nemamo velike mecene. To mora da se promeni, edukacijom, motivacijom. Moramo naći nove modele finansiranja kulture. Ne očekujem ništa i niko mi ne duguje – ističe on.

Izvanredni Bob je pre par godina radio dance-tech performans Buffer, koji se sa uspehom igrao u Bitef teatru. Pre toga i live cinema performans Piplmetar, koji je radio sa gitaristom WoO-om, a koji su izvodili uživo u Meksiko Sitiju, Atini, Kaselu, Zagrebu, Ljubljani, Mariboru… Pored performansa radio je i svetlosne instalacije na zgradi Muzeja 25. maj, na otvaranju distrikta kulture u Novom Sadu, itd. Povremeno radi dizajn svetla za pozorište. Niz godina je rezident kluba Drugstore i festivala Apgrade, kao i festivala Sajeta u Sloveniji.

Sa beogradskim trijom Roza objavio je muzički film za pesmu „Novi noj“, a tim povodom pravi i plejlistu za Mikstejp.

* Film za pesmu „Novi noj“ je poprilično vizualno apstraktan, o čemu govori?

– Film je koncipiran kao tech-noire basna i govori o odnosu čoveka i tehnologije i o često katastrofalnom uticaju tog odnosa na prirodu. Protagonista je robot Srećko koji je priredio žurku za svoje drugare – male kućne aparate, dok su mu šefovi bili u samoizolaciji, jer nisu imali antivirus. Kada sam čuo numeru „Novi noj“, odmah sam znao da je taj noj – Srećko, koji ne zabada glavu u pesak kada je ugrožen, što je u stvari mit plasiran kroz crtane filmove, već se hvata ukoštac sa džinovskom plastičnom kesom koja pokušava da ga zadavi. Koristili smo optičke old school trikove i nešto malo post produkcije.

* Tekst filma tera na razmišljanje, na šta ste hteli njime da ukažete?

– Na sve veću polarizaciju sveta u kojem živimo, gde više ništa nije jasno. Da li pričamo sa ljudima ili botovima. Plastična riža i malverzacije sa malvazijom. Ništa više nije sveto. Poznato je da smeh razoružava, pa sam te gorke istine i postistine umotao u sardonični humor. Danas se tehnološke kompanije posmatraju kao monarhije (famozni GAFAM), a mi smo postali zastrašujuće nepokretni, dok su mašine uznemirujuće živahne, kako kaže Dona Haravej. Velika Britanija ima ministarku usamljenosti. Po jednom istraživanju biti usamljen je gore po zdravlje od pušenja 15 cigareta dnevno. A na cigaretama York je svojevremeno pisalo „s cigaretom nikad nisi sam“.

* „Čovek je izvor greške“ stoji u tekstu, u čemu ljudi najviše greše?

– Deset procenata telefonskih poziva je pogrešno zbog ljudskog faktora. Čovek je sklon umoru, lako je njim manipulisati. Polomiš nogu i više ne možeš da hodaš. Zato se već razmišlja o transplantaciji svesti u mašinu, jer onda više telesna ograničenja neće postojati. Naši podaci se prodaju, telefoni nas snimaju i prate. Postali smo proizvod. A mislili smo da su društvene mreže besplatne. Prodali smo privatnost reklamnoj industriji. Iako mašine ostvaruju autonomiju, za održavanje i upravljanje jednom bespilotnom letelicom potrebno je 70 ljudi. Da se jedan pilot ne bi izlagao opasnosti. Uopšte me ne čudi što se pojavljuju pokreti kao The Voluntary Human Extinction Movement koji se zalažu za suspenziju reprodukcije kako bi ljudska rasa postepeno izumrla, jer je čovek glavni krivac za katastrofalno stanje u kom se planeta nalazi, i jedino izumiranje ljudi može da je regeneriše. Treba da pričamo i o pravima mašina. I roboti imaju pravo na odmor i održavanje. Pravda za robota!

* Čeka li nas, kao pri kraju pesme, i u realnom svetu „društvo debakla“?

– Uh, bojim se da smo taj stadijum već dostigli. Dogodio se kraj budućnosti kao koncepta koji je nekada predstavljao utopiju, i sad živimo u post future eri. Moramo napraviti progres u saniranju grešaka iz prošlosti. Reka Gang u Indiji je dobila svoja prava, slična ljudskim pravima. I sada reka može da tuži fabriku koja je zagađuje. Vazduh Londona je već nekoliko puta dobio na sudu državu zbog zagađenja. Razmišljam o tome kako smo na neki način i bili pripremani za sve ovo. U mom kraju je bilo atomsko sklonište, tu sam svirao sa bendom. Imali smo u školi gas maske, odbranu i zaštitu. Znali smo da postoji mogućnost da se ovako nešto dogodi.

* Na koji način je pandemija korone uticala na umetnike u našoj zemlji, s obzirom da su kulturni radnici bili među najpogođenijim branšama, što je čak i razotkrilo određene probleme u društvu?

– Znali smo i ranije da kultura ovde nije prioritet, i da se bez nje može. Shvatili smo i koliko je krhak prekarijat. Kolege su pokazale solidarnosti i pomagali se međusobno, to je za svaku pohvalu. Neko je uspeo da se adaptira i prilagodi okolnostima, neko se nije snašao, ili je upao u disocijativnu fugu. Nisam fatalista. Vrlo brzo sam krenuo da režiram striminge koncerata i DJ nastupa, i u decembru sam morao da odbijam ponude, jer nisam mogao da postignem sve. Ali mislim da je ova situacija bila i veliki izazov, i da su se pojavile razne dobre i uzbudljive stvari. Hibridni formati, neke inovacije u digitalnoj umetnosti, XR – extended reality. Ne mora sve da bude amaterski TV prenos. Iako je nekoliko velikih festivala ponovo otkazano, nakon pojave vakcine akcije u muzičkoj industriji su porasle za 20 odsto na berzi. Biće sve ok, opet. Napravićemo novu „novu realnost“. Ovog puta pazite šta radite.

Elegantno, a ekstravagantno
Ovaj umetnik se primarno bavi video-artom i instalacijama. Često su u te radove uključeni laseri, inteligentna rasveta, elektronika. Sarađuje i sa drugim umetnicima. Kako kaže, video je zahvalan medij jer se podjednako dobro uklapa u muzičku, likovnu i filmsku scenu.
– Nastupam kao post disciplinarni umetnik, ili, među nama rečeno – preletač. Inspirišu me tehnologija, determinizam, objektivizam, logički pozitivizam, i ini izmi. Trudim se da svojim radovima udahnem karakterističan šik-šmek. Elegantno, a ekstravagantno – ističe Izvanredni Bob.
Roza – bend kakav je nedostajao na sceni
Za saradnju sa bendom Roza Izvanredni Bob kaže da se odvila spontano i da je tako i najbolje.
– Od kad sam čuo njihov EP, ne mogu da prestanem da ih slušam. Zaraza. Kišobran i Pop depresija su nedavno organizovali sešn snimanje par bendova, među kojima je bila i Roza, pa smo Nino Filipović, jedan od najboljih tonaca u gradu, i ja podržali celu stvar. Znam i prethodne grupe u kojima su svirali – Mnjenje i Vvhile. Odličan bend kakav je nedostajao na sceni. Čuje se posvećen rad, iskustvo i seriozno aranžiranje – zapaža Izvanredni Bob. On zaključuje da nezavisna muzička scena počiva na entuzijazmu pojedinaca i kolektiva koji je guraju i ne dopuštaju da odumre, i da nema Pop depresije, Kišobrana i kluba Drugstore, verovatno bi i dalje slušao „stranu muziku“.