Bitka na Ebru

Legionari Strelci bili su odabrani da izvrše taj zadatak jer, pored toga što su se navikli na najriskantnije operacije, oni su se međusobno dopunjavali, zbog čega su se često borili zajedno.

Zato su oko pola deset, pošto su frankistička artiljerija i avijacija sat vremena tukle po republikancima i oni potom još dva sata popravljali koordinate, krenuli u napad. Strelci su počeli da se veru uzbrdo, šunjajući se oprezno, priljubljeni uz tlo i napredujući mic po mic između zdrobljenih stena i stabala, ugljenisanih krošnji i žbunja od bombardovanja, kroz kao testo gust oblak prašine i dima i uz zaglušujuću buku, jer su brigadisti odozgo pucali po njima iz sveg raspoloživog oružja, a Legionari su ih šćućureni iza njih sledili. Bombardovanje po koti nije prestalo ni dok su se oni uspinjali, pa su u nekoliko navrata Strelci i Legionari zadobili udarce od vatre sopstvenih saboraca, zbog čega su morali preko radioveze da zatraže da artiljerci iz njihove divizije prebace udare odnosno da podese koordinate.

Ne znamo kad je tačno krenuo napad na prvu liniju republikanskih rovova, ali nema nikakve sumnje da su to izveli Legionari, ili su ga u najmanju ruku oni započeli; to je bila njihova specijalnost: izveli bi direktan juriš na neprijateljske položaje s dvadeset ili trideset metara udaljenosti i tako vrlo efikasno okončali svaki otpor. Oko pola dvanaest objavili su da je kota osvojena.

Ali to još nije značilo kraj bitke; zapravo, najgore se tek spremalo. Strelci i Legionari su to znali, jer su republikanci u poslednjih nekoliko nedelja skovali geslo od kojeg nikako nisu nameravali da odstupe – „Izgubljena kota, vraćena kota“ – zbog čega su bili sigurni da ni tada neće biti izuzetka: jer, pomiriti se s porazom značilo bi napustiti jedan od glavnih bastiona čitave bitke na Ebru.

Zato su Strelci i Legionari, čim su osvojili vrh Kukuta, počeli brže-bolje da popravljaju ostatke republikanskih rovova kako bi se odbranili od očekivanog neprijateljskog protivnapada podižući na zaklonjenoj strani brda improvizovane bedeme od kamenja, granja i svega što im se našlo pri ruci. Republikanski protivnapad usledio je u sumrak; dolazio je s kote 450, gde su republikanci potražili utočište posle privremenog poraza.

Odatle su krenuli da se penju uz zaklonjenu stranu Kukuta urličući, pucajući iz automatskog oružja i bacajući granate, pokriveni mitraljeskom i minobacačkom vatrom, u žestokoj apoteozi besa i očaja koju su frankisti sasekli žestokom apoteozom besa i očaja. Ishod je bio nesaglediv broj mrtvih i ranjenih na obe strane.
Ono što se dalje događalo prilično je zbrkano i naše znanje o tome je nepotpuno, jer je sećanje još manje pouzdano od dokumenata pa ono što znamo o poslednjim satima Manuela Mene zavisi ne toliko od dokumenata koliko od sećanja ađutanta Manuela Mene (ili, tačnije, od sećanja koje je ađutant Manuela Mene preneo majci i braći i sestrama Manuela Mene i koje su majka i braća i sestre Manuela Mene preneli bratancima i sestrićima Manuela Mene i koje su oni preneli nama, mnogo decenija nakon događaja).

Neću se pitati kakva je bila reakcija Manuela Mene kad je osetio da ga je metak pogodio. Neću sebi postavljati ta pitanja jer ne mogu da odgovorim na njih, jer nisam pisac i nije mi dopušteno da fantaziram, jer moram da se držim pouzdanih činjenica, pa makar priča koja se razvija iz njih bila mutna i nepotpuna. Ova to jeste. Ali je isto tako i istinita. Bilo kako bilo, ne mogu ići dalje: u najboljem slučaju, mogu da se usudim da iznesem neku bojažljivu pretpostavku, neku razumnu hipotezu.

Ništa više. Ostalo je legenda.

Prevod sa španskog: Biljana Isailović

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. NJegov roman „Kralj senki“ objavljen je na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.