Bitniji je život u uređenom društvu nego plata od 500 evra

Zanima me kako će domaća publika reagovati na „Pijavice“ jer moji filmovi uglavnom bolje prolaze u inostranstvu. Iskreno, ne znam razlog za to, ali je moguće da sam se posle filmova „Vizantijsko plavo“ i „Bumerang“ okrenuo ostvarenjima koji imaju priču a čini mi se da je ona napolju, pogotovu u Americi veoma bitna.

Ne mora da vam se dopadne, ali mora da postoji – kaže reditelj Dragan Marinković na početku razgovora za Danas. NJegov novi i nagrađivani film „Pijavice“ je stigao na bioskopske repertoare širom Srbije, a sinoć je imao projekciju na Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije „LIFFE“. Reč je o političkom trileru, kaže Marinković, dodajući da inače nije pobornik definisanja filmova po žanrovima. U „Pijavicama“ je u jednom momentu, kako kaže, video i „ljubavno-politički“ film. U njemu je okupljena sjajna glumačka ekipa:

– Mislim da su glumci napravili dobre uloge, čekao sam da dobijem tu ekipu. Nikola Đuričko u glavnoj ulozi, pored njega Lazar Ristovski, Tihomir Stanić, Petar Božović a glumice su Marijana Janković, koja živi u Kopenhagenu i tamo je zvezda, i Iva Mihalić iz Zagreba. Tu su i Toni Mihajlovski, Ana Sakić i drugi, podseća Dragan Marinković.

* Da li biste mogli da nam približite radnju „Pijavica“?

– On je odraz mojih osećaja. Živeo sam pet godina u Hamburgu, dve godine u Cirihu i tamo vas niko ništa ne pita. Od kako sam se vratio ljudi me stalno nešto ispituju, gde si bio, šta si radio? Počeo sam o tome da razmišljam, jer sam ušao u paranoju. To je logika postojanja – bile one realne ili ne, uslovno rečeno – tajnih službi. U filmu svi rade za neku tajnu službu, ali nigde nije definisano za koju, niti da li one međusobno sarađuju ili ne. Dešavanje se odvija u Beogradu, tokom noći koja je predstavljena kao jedna, a traje par meseci.

* Film je rađen po motivima istoimenog romana Davida Albaharija. Kako je došlo do saradnje, šta je vama bila glavna tematska okosnica u filmu?

– Dosta filmova sam radio po romanima, tu su Milorad Pavić, Svetislav Basara, Radoje Domanović. U to vreme sam živeo u Cirihu, a David u Kanadi, razmenili smo mejl: „zašto ti i ja ne bismo napravili film“? Tako je to počelo. Polazim od knjige, ali je onda napuštam. U srži radnje su problemi intelektualca koji se našao u vrtlu nekih neprijatnih stvari od kojih želi da pobegne, ali uviđa da ne može. Onda pobegne daleko iz svoje sredine. Međutim, jako je teško pobeći, jer ne možemo da pobegnemo od sebe. Tog bekstva nema, a ako neko hoće da vas nađe, on vas nađe.

* Glavni lik filma Petar (Nikola Đuričko) prihvata ulogu „špijuna“ iz patriotskih, ali je napušta zbog političkih razloga. Kako to objašnjavate?

– Ideja je bila da glavni lik bude pozitivno nastrojen, s tim što u životu ima i nešto negativno predstavljeno. On nalazi opravdanje u tome da je, tokom ratova devedesetih, „radio“ iz patriotskih pobuda. Potom donosi odluku da se vrati sebi i književnosti kojoj pripada. Međutim, ispostavlja se da to nije lako i da odluka nije na njemu. Čovek koga tumači Laza Ristovski ima potrebu, zadatak, da ga vrati opet u službu. Tokom snimanja napravio sam izmenu tako da i on pred kraj života pokušava da pobegne i postane svoj. Da sebe očisti. Biva ubijen, ne zna se od strane koje službe, ali je štos u tome što mi nije ni bilo bitno da to definišem. Iako se u filmu ukapira, nigde se direktno ne pominje. Bio mi je bitan samo pojam, jer filmove stvaram na osnovu toga kako ja razmišljam i sami junaci preuzimaju deo mog mišljenja.

* Petar se zalaže za pravičnost, iznosi istinu u javnost i zato ga „jure“. Koliko je to aktuelno u realnosti?

– U trenutku preispitivanja svoje savesti Petar shvata da ono za šta se borio zapravo nije patriotizam već druga strana medalje. Zbog toga, on kao intelektualac, u jednom trenutku preseca i kaže ne. Ovo gde ja živim, nije ono što ja želim da živim i za šta sam mislio da se borim. Time što govori protiv sistema u stvari govori protiv sebe, kao intelektualca koji nije razumeo šta se u jednom trenutku u tom društvu dešava. Taj period Srbije, s kraja 20. veka, a u kome je smeštena radnja filma, zaista jeste tragičan. Mnogo ljudi je pobeglo. Beži i danas, međutim, tada je postojao ozbiljan egzodus.

* Ako postoje paralele sa realnim, šta to govori o društvu u kome živimo, koliko je ljudima omogućeno da stanu iza onoga u šta veruju i to i izraze?

– Onoliko koliko oni žele. Nema tu nikakvog opskurnog sistema – vi ako želite, vi kažete. Duboko sam ubeđen da izražavanje mišljenja pojedinca, intelektualca, koje je kritočki logično bez ičeg toliko radikalnog, nema toliki efekat, i to me malo zbunjuje. Vi možete reći da se ne slažete sa gomilom stvari. Na primer za mene je ovo što se radi po Beogradu frapantno. Bio sam napolju, znam kako se zida i gradi. Kad se to jednom napravi, napravi se za 50 godina. U centru Ciriha su radili deo pored reke. To je toliko dobro napravljeno da sam sebe uhvatio kako hodam kako bih pronašao grešku na kaldrmi. Ne, sve je bilo idealno. Ovde kod nas imam stvaran problem jer se 50 metara moje ulice radi godinu dana. Moje nezadovoljstvo oko toga je zaista ozbiljno.

* Radnja je smeštena u devedesete, koliko nas kao društvo taj period i dalje progoni?

– Devedesete su početak kraja. To što se ovde u tom periodu dešavalo nije se živelo već preživljavalo. LJudima je oduzimano desetak godina života koje nikada neće vratiti, a to je tragično pogotovu za mlađe osobe. Kada sam se vratio iz Nemačke, mislio sam da će Srbija dvehiljaditih krenuti užasnim brzinama. Bio sam ubeđen u to, jer kada krenete sa dna, onda je logično da mora ići na bolje…

* Film ima i antirasističku notu, Petar u jednom momentu kaže „mržnja prema drugima je mržnja prema sebi“.

– Moj pojedinac koga izvanredno igra Nikola Đuričko, kada to govori – u stvari govori sebi. Svestan je da to što govori neće imati puno pozitivnog efekta jer ljudi treba sami sa sobom da raščiste, da bi to rezultiralo boljom situacijom u društvu. Bio sam urednik na RTS-u, putovao po Srbiji i snimao. Primetio sam da veliki broj građana Beograda ne zna kakva je situacija na tom jugu i to je tužno. Jedan od mojih ciljeva, kao glavnog i odgovornog urednika Ekologije i naučnog programa, na tim putovanjima bio je da posle par godina, decenija, veći broj ljudi počne da razmišlja na drugačiji način. Godine svog filmskog stvaralaštva sam izgubio baveći se time. Shvatio sam da dalje ne mogu jer pojedinac mora sam da se menja. Mislim da trenutno kada ljudi govore bilo to politički ili ne, kažu dosta stvari, ali ne misle iskreno, jer nisu sa sobom raščistili. To neće doprineti poboljšanju situacije u ovoj zemlji, koja je zaista neophodna.

* U vašim filmovima se primećuje doza kritičkog i socijalnog osvrta. Zašto vam je to bilo važno?

– Ne možete biti indiferentni prema stvarima koje se dešavaju. „Bumerang“ je bio recept kako možete da prikažete neko ludilo, koje na prvi pogleda izgleda duhovito i prihvatljivo, dok je podtekst potpuno drugačiji. Imamo privilegiju da u sferi umetnosti i filma možemo da izrazimo neki drugačiji način. Film ima težinu jer ga ne vide samo ljudi odavde već i oni van. Oni doživljavaju filmove na neočekivan način. Amerikanci često uvide nešto u mojim filmovima, što meni nije palo na pamet. Mislim da film može da menja društvo. Da ljudi izađu iz bioskopa i počnu da razmišljaju šta se tu dešavalo…

* Aktuelno je da filmski radnici, glumci izlaze na politički teren. Kako to komentarišete?

– Glumci se dosta eksponiraju i mislim da to nije toliko beznačajno. Oni su uglavnom popularni. Voleo bih da je sve to do kraja iskreno. Dobar deo njih ima neke svoje zadnje ideje. Ima i onih koji zaista iskreno misle. Postoji neko ludilo kod nas i u jednu stvar sam potpuno siguran, a to je moj politički stav: Nije bitno da li će u državi prosečna plata biti 500 evra iako je to polemika koja non-stop traje. Mislim da bi narod želeo da živi u uređenom društvu i da je to suština. Ako je država uređena, da vi znate da ne postoje medijski problemi, problemi sa diplomama, u obrazovanju, železnička stanica… Mene kada zaustavi neki stranac, ja stvarno ne znam da mu kažem gde je železnička stanica. Kada bi sve bilo uređeno, kada bi znali da će autobus doći na vreme, kada bi postojala organizacija države, mislim da ta plata od tih famoznih 500 evra ne bi bila toliko bitna, jer biste se vi osećali sigurno, kao osoba koja živi u jednoj uređenoj državi.

Siže „Pijavica“

Film „Pijavice“ je rađen po motivima istoimenog romana Davida Albaharija, drame koja se bavi večnom temom neuništivosti špijunaže. Glavni junak je pisac Petar Mirić, koji u vreme velike društvene i političke krize devedesetih u Srbiji predstavlja stavove koji stvaraju konflikte sa vodećim političkim režimom. Bliski susret sa Državnom službom za bezbednost pretvara mu život u paranoju i potragu za istinom.

Nagrade

Film „Pijavice“ je premijerno prikazan na ovogodišnjem FEST-u. Posebnu pažnju privukao je američkoj javnosti na devetnaestom Beverly Hills Film Festivalu, gde je proglašen za najbolji igrani film. Na pedeset drugom Houston International Film Festivalu film je dobio „Platinum Remi Award“ za film i „Gold Remi Award“ za kameru.

Projekti u Srbiji

– Kada je film „Diši duboko“ trebao da ide na Berlin praktično su ga odbili, zato što, posle „Bumeranga“, nije bio ono što su očekivali. U Evropi to nije bio problem, ali je meni bilo interesantno zato što kod nas, u to vreme (2004.), jeste bio veliki problem da se dve devojke zabavljaju. Sada je jednostavnije, uostalom imate predsednicu vlade, pa je to valjda dovoljan pokazatelj. Tada mi je to izgledalo kao nezamislivo – ukazao je Marinković i dodao da je sa druge strane, u Americi film „Diši duboko“ imao odličan prijem. „Sećam se premijere u San Francisku, 1200 ljudi i razgovor sa publikom koji je trajao toliko dugo da je morao biti prekinut. Direktor Udruženja reditelja Amerike, koji je bio oduševljen filmom, napisao mi je pismo u kome je rekao da je Američko udruženje reditelja spremno da stane iza svakog mog novog projekta. Ja sam mu kratko odgovorio: Morate da shvatite da živim u Srbiji. Neću skoro dobiti novi projekat“.