Bizarni svet plotskog

To su „duševni predeli“, veli on. Shodno Kastelučiju, recimo odmah, ovi predeli izgledaju veoma tužno. Požuda je odvratna, prava ljubav neuzvraćena i na kraju se sve raspada u prah i trulež. Katelučijev „Tanhojzer“ je vizuelno putovanje kroz Vagnerov kosmos i svet umetnosti. On kreira ne samo kostime i celokupnu scenografiju, već i upečatljive slike i instalacije.

Kasteluči u dualizmu „Tanhojzera“ između plotske i uzvišene ljubavi, između individue i zajednice, između antike i moderne, pagansko-nordijske i hrišćanske kulture, vidi oveštali stereotip bipolarnosti i specifičnu ikonografiju renesanse. On nastoji da tu materiju ironično prelomi, štedro i često hiperbolizujući, što mu sa distanciranošću prema Vagneru (kao rođenom Italijanu) ne ide teško od ruke. Uostalom Vagner nije sankrosanktan. Mnoge njegove opere su u međuvremenu „profanizovane“. Razume se, pri ovakvom „novom čitanju“ ideje moraju biti koncizne, precizne i konsekventne. U Minhenu su one kod Kastelučija, i mimo zadivljujućeg esteticizma, ostale pri asocijacijama, na površini mnogobrojnih simbola i umetničkih citata, koje „dekorišu“ fabulu. Kao lajtmotiv fungiraju luk i strela: još u uvertiri na bini je u koreografisanom elegantnom lovačkom plesu strelaca – gologrudih Amazonki ili boginje Artemide/Dijane – koje zapinju lukove i strelama ciljaju u okruglu sliku, na koju video-dizajner Marco Giusti naizmenično projektuje ljudsko oko i uvo.

Kasteluči, koji je ujedno režiser i kostimograf, ovde asocira na poznatu fresku Andree Mantenje „Martirijum Sv. Hristofora“, koja se nalazi u Eremitani – crkvi u Padovi. Ovde se u pozadini prepoznaje tiranin Dano čije je oko probodeno strelom. Docnije će Kasteluči jednu Amazonku postaviti da sedi na pravom konju.

U drugom činu će Elizabeta probosti strelom Tanhojzerova leđa (Klaus-Florijan Fogt je Tanhojzer a Anja Harteros Elizabet). To je Amorova strela. No u ovoj inscenaciji sve treba videti kao igru, te najzad i groteskno korpulentnu Veneru. U prvom činu Venera sedi kao „pramajka“ u amorfnoj telesnoj masi, u nekakvom nedefinisanom prelazu između debelog creva i Star Wars-univerzuma. Iz tog bića će izmileti minezenger Tanhojzer, da bi ubrzo napustio Venerin breg u pravcu Vartburga. Venera je u Kastelučijevom viđenju veoma malo čulna, te nije čudo što je smelom Tanhojzeru pored nje postalo dosadno. Teškim i vibratom zasićenim tembrom je Ruskinja Jelena Pankratova dala ovoj kreaturi prikladan glas, napose u smislu dramaturgije ove inscenacije.

U drugom činu pri nadmetanju „pevača“ – minezengera na Vartburgu – briljira Kristijan Gerhaher kao Volfram fon Ešenbah, koji je svojim lirskim baritonom i nekakvim afektivnim, ali visoko kultivisanim tonskim „parlandom“, osvojio minhensku publiku. Svaka pojedinačna reč je ovde bila zvuk. Kiril Petrenko je na pultu Bavarskog državnog orkestra kongenijalno dirigovao. Najfinija pianissimo nijansiranja, kao i vagnerovski crescendi i decrescendi dobijaju u Petrenkovom dirigovanju poseban elan i akcenat. Ulogu Elizabet je Anja Harteros pevala sa temperiranom strašću. Koreografiju je radila Cindy Van Acker koja je na momente podsećala na antropozofske euritmičke vežbe.

U trećem činu je Kastelučijeva tema samo smrt, transcendencija ljudskog života, beskraj. Tanhojzer i Elizabet će biti predstavljeni u različitim stadijumima telesnog raspadanja – dok oboje još pevaju duete, što scenično nije sasvim uverljivo. Ovde je pre reč o sceničnim instalacijama, koje Kasteluči kao slikar-umetnik izlaže. O pitanju da li je to zbilja primereno pozorištu ove večeri je vladao oštri disens u publici.

Petrenko je svojim dirigovanjem oscilirao između celebriranja, artikulisanog fraziranja i suptilno nijansiranog „otkrića usporenosti“. Na kraju bura antitetičnih emocija: vehementni protestni „bu-uzvici“ režiseru Kastelučiju i odobravajući „bravo-uzvici“ Petrenku, Fogtu, Harteos, Gerhaheru. Možda su protesti bili izraz nemoći da se talasi simbola, metafora, citata iz mitologije i istorije umetnosti koherentno slože u smislenu celinu. Ali nije li to možda i sekundarno? Nije li čarobno to što je Kasteluči u stanju da animira mišljenje i imaginaciju? Duh Vagnera i genius loci Minhena lebde nad Bavarskom državnom operom, te je teško ugoditi kapricioznoj publici sastavljenoj od kriptične falange dogmatičkih vagnerijanaca i njihovih klakera, kao i luksuzom blazirane operske publike. Minoritet onih kojima se ova inscenacija dopala kao trijumf mitopoetske fantazije i njenog lirskog heroja Tanhojzera, našli su se ove večeri na sedmom nebu.