Foto: FoNet/ Aleksandar Levajković„Moje iskustvo nikada nije bilo mejnstrim koliko god da me ljudi sad tako doživljavaju. Kad pogledaš kako sam funkcionisao kroz karijeru, mada ne volim da koristim taj glup izraz, ona nikad nije išla ustaljenim putem nego nekim posebnim i postala je mejnstrim. Što je u redu, sada, kada imam 53 godine“, kazao je u razgovoru za Danas glumac, reditelj i producent Dragan Bjelogrlić Bjela.
On je nedavno na Dorćol Platzu ispričao mladima svoja iskustva tokom karijere apostrofirajući ona koja su predstavljala lomne tačke. Prva te vrste je iz perioda ranih osamdesetih kada je paralelno radio kao mladi glumac i stipendista Jugoslovenskog dramskog pozorišta i imao svoju trupu „Pleksus Boris Piljnjak“ s kojom je igrao kultni komad „Klasni neprijatelj“. Ova provokativna predstava je izvođena na večernjoj sceni „Buhe“ a kada je, prilikom usklađivanja termina, Bjela insistirao da njegova trupa ima prednost i bude pretpostavljena predstavama JDP, napravio je svojevrsni prestup. Znalo se da je to, kako je rekao, velika uvreda za kuću kakva je JDP, u kojoj ubrzo nakon tog događaja nije više igrao. Kaže da je bio svestan posledica, ali i da je već tada znao da mu je bitnije nešto manje što je radio sa svojim prijateljima i generacijom nego institucionalizovano pozorište u kojem bi gradio karijeru.
* Zašto si, govoreći mladima, konstatovao da si na strani onih koji izaberu teži put?
– Valjda zato što sam i ja tako izabrao, pa ga zbog toga i preporučujem. Kada odabereš teži put, ako na njemu dođe do rezultata i uspeha, svejedno, više ili manje, bićeš zadovoljniji zato što si ga ti izabrao i zato što nije nametnut.
* Da li ti je važno kako te javnost percipira, kao mejnstrim ili, ono što se kaže, kao autora?
– Pravo da ti kažem nije mi preterano važno a nemam ni vremena o tome da razmišljam. Ali, znaš, javnosti su različite i teško je imati jednu. Siguran sam da me, s jedne strane, zbog uspešnosti mojih projekata i njihove veličine, doživljavaju kao mejnstrim i ja to jesam. Kao što sam rekao, to je normalan put – da posle ovoliko godina iskustva želim da radim velike i ozbiljne projekte, a oni se ne rade ako nisi mejnstrim. Ja se u životu nisam mnogo trudio da objašnjavam svoj put kao što sam to činio danas. Da nije ovih klinaca, ti to ne bi ni čula a novinarka si. Nisam se mnogo trudio, nisam imao PR-ove, nekako, mislim, koga to interesuje – taj to zna, koga ne interesuje, imaće svoje zaključke. Prosto sam opsednut ovim što radim i nemam vremena da se time bavim, ali neću da kažem da te stvari nisu bitne. Važno je kako te javnost doživljava i moguće je da sam mogao malo više da radim na tome. Ali nisam…
* Da li ti je posao reditelja proširio vidike i da li se sad kad si u tim vodama uželiš glume?
– Kako da ne. Naučio sam mnogo, ali kad god negde dobiješ, negde moraš da izgubiš. Ja sam kao glumac verovatno izgubio mogućnost da odigram neki ozbiljni pozorišni repertoar i žalim zbog toga. Nije mi svejedno, ja sam ipak školovan za to. Pogotovo što te na FDU uglavnom uče da igraš veliki repertoar. Međutim, s tom vrstom odricanja sam raskrstio i naravno da ta praznina postoji i da s vremena na vreme osećam žal za glumom, ali ne može sve. Generalno sam ipak sledio svoj impuls i radio ono što me najviše zanima, pa mi je to onda izgleda bitnije nego da igram Hamleta.
* Mnogo si pomogao čitavoj generaciji mladih glumaca i glumica. Da li si se ikada zapitao kome je teže pao početak – njima ili tvojoj generaciji?
– Mladim glumcima je teže nego mojoj generaciji, ali ovi iz „Montevidea“ su se fino ovajdili (dobronamerni smeh).
* Rekao si „individualnost je naš problem i zato plaćamo svoj ceh“. Ali i ti si, iz svega rečenog danas, individualac. Gde je granica?
– Jesam individualac, ali kad sam rekao da plaćamo ceh mislio sam, ako se tako može reći, na naš mentalitet male sredine. Individualnost je neophodna, ali jednog trenutka shvatiš da moraš da radiš kao deo tima ili sistema koji praviš. Ali mi to ne radimo i ako pogledaš političku scenu mi tu najviše imamo individualce i samo tako i nastupamo. Mi nemamo partije, nego njihove lidere. Tako je i u umetnosti ali su političari, ipak mislim, sujetniji. Granica je da krećeš individualno, ali da valjda treba da se potrudiš da sam kreiraš sistem i da on tebi pomaže da radiš dalje. Ne kažem ni da sam ja uspeo sve to. I meni to ide jako teško, ali se trudim.
* Zaključio si da je, uprkos tome što se poseljačio, Beograd i dalje, u biti, urban? Na šta si mislio kad si rekao da se grad poseljačio?
– (smeh) A na šta nisam mislio? Pa, pogledaj samo bilborde šta se trenutno reklamira od koncerta na najvećim mestima, ali i dalje postoji jaka urbana scena i mislim da je još uvek u tom smislu Beograd broj jedan u regionu. Evo, i ovo mesto na kojem se sada nalazimo. Trenutno se dešava i Mikser. I ne mislim samo na ex-YU, nego i na Atinu. Ona je mnogo veća i bogatija i s dugom tradicijom, ali nisam siguran da Beograd nije čak urbaniji od nje.
Obaveza prema mladimaNa opasku da retko daje intervjue i nastupa u javnosti mimo profesije, a da je s mladima u Dorćol Platzu proveo sat i duže rado odgovarajući na brojna njihova pitanja, prokomentarisao je: „Ne pristajem da se pojavljujem u medijima previše, ali ovo nije to nego komunikacija sa mladim ljudima. Oni su uglavnom na početku profesije kojom se i sam bavim, a valjda je obaveza da podelim s njima svoje iskustvo“, kazao je Bjela za Danas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
