Bled

Mirjam i njen Tim su još kraj ruba jezera i trude se oko Timove nove kacige, gledam ih i procenjujem da li će uspeti sami ili treba da odem da im pomognem. Negde pod ledenom pločom vode odjekne rezak zvuk, u trenu prekine idilično popodne i istovremeno načini nevidljivu pukotinu dole pod snegom i u mojim živcima. Uplašim se za Ulu i pojurim za njom, iako bi trebalo da je led debeo skoro dva centimetra, plašim se da u njemu svakog trenutka može da se razjapi pukotina u koju će skliznuti mala i nestati pod površinom. Viknem da me sačeka, ali za nju je to samo znak da ćemo sada da se jurimo, i krene da kliza još brže, smeje se brzo poskakujući sa jedne na drugu klizaljku dok jedva hvata dah i ravnotežu. Brža je nego što sam mislio, sav zadihan uspem da je uhvatim i podignem u vazduh tek nakon nekih deset metara, kada se od grupe ostarelih engleskih šetača skloni na rub ledene staze.

Ovo nije ljubljanska bara, kažem joj klizajući natrag ka obali, ovde ne smeš sama da klizaš, smeš samo sa tatom, razumeš?
Odmahne glavom, ne slaže se sa mnom, opet ću ti pobeći, kaže prostodušno i popravlja kosu koja joj ispod kacige upada u oči.
Ne sumnjam da će to pokušati čim je budem spustio. Prošle nedelje je bila sa školom na kursu klizanja, bila je najbolja u razredu i sada misli i da je najbolja na svetu.

A šta kažeš da odemo na krempite, pokušam da za promenu plana pridobijem najpre Tima kada sa Ulom u naručju doklizam do obale i pokažem ka hotelu koji se sa zastakljenom terasom nedaleko od nas diže nad jezerom.

Pa tek smo došli, umesto njega odgovori Mirjam koja se, nagnuta nad Timom, i dalje bavi kaišićem njegove kacige.

Je li nešto nije u redu, upita nakon što se okrene i vidi me kako u naručju držim Ulu.

Ne, samo mi ide na živce pucketanje leda, odgovorim.

Gleda me nesigurno, napola se osmehne na zna da li se šalim ili sam ozbiljan.

Led uvek malo puca, ali… slegne ramenima i pogledom pokaže na jezero, puno ljudi.

Barem deset godina nije bilo takvog leda, nastavi strpljivo, od sredine novembra temperatura je neprestano ispod nule, noću je bilo veoma retko toplije od minus deset.

Vidi, i da je cele zime bilo minus trideset ne sviđa mi se kada led puca, kažem i pritom osećam kako, zapravo, već popuštam.

Mirjam se smeje, kao da mi čita misli i odmahuje glavom, smiren, gledam njen osmeh i živahne oči. Lepa je, dobro se osećam kad sam kraj nje, ne vređa me to što se smeje mojim strahovima.

U daljini neko motornim sankama po snegu pravolinijski vuče skije za takmičarsku stazu, sa hokejaškog igrališta dopire vika domaćih klinaca, po ledenim stazama šetaju i klizaju nedeljni izletnici, u svim mogućim pravcima preko jezera kreću se grupe starijih engleskih turista i svojim kamerama beleže ono što očima vide lošije i ispuštaju usklike divljenja pri pogledu na tvrđavu, vrhove planina i crkvu na ostrvu. Za njih smo Mirjam i ja deo idilične scenografije koju love u svoje kamere staromodnim pokretima prstiju kao da u rukama drže šoljice za čaj. Na njihovim snimcima mi smo srećan par sa ljupkom dečicom, u njihovim predstavama postajemo modeli srećne porodice domorodaca kakvih skoro da više i nema na njihovom engleskom Ostrvu, zimi po čitave dane harmonično klizamo po jezeru i leti po čitave dane veslamo ili plivamo u njemu, samo zato jer se to sasvim slaže sa njihovim predstavama o idiličnim mestima i idiličnim domaćinima kakve je najavila turistička agencija.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je poznati slovenački pisac čiji je roman LJubav u vazduhu nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs