Bledo do neprepoznatljivosti

Najveći gitarski kuler svih vremena Sol Hadson, poznatiji kao Sleš, sa kompanjonima iz Guns N’Roses krajem 80-ih, kreirao je neponovljivo uzbudljivu hard-rok eru koja će se pamtiti po sjajnim albumima, mamutskim stadionskim turnejama, ali i brojnim nepodopštinama uzrokovanim preteranim konzumiranjem svih mogućih vrsta opijata. Nositi teško breme slave nije bilo lako uz tabloide koji su ih non-stop proganjali i zvali White N’ Noses (Belo i Nosevi), što je davalo (osnovanog) povoda i FBI-ju da se pozabavi njihovim životnim navikama. Bio je to stresni „Sex, Drugs and R’n’R“ život ispunjen konfliktima, naročito intenzivnim kad su u vidokrugu bila dva izrazita individualca kakvi su, nesumnjivo, pevač Eksl Rouz i Sleš. Sukob je kulminirao 1996. kada je Sleš napustio matični bend i od tada, kako legenda kaže, članovi jednog od najjačih rok autorskih tandema svih vremena nisu razmenili ni reč, ako izuzmemo one ne baš pristojne, koje su upućivali jedan drugom preko medija. U tom sukobu fanovi su mahom bili na Slešovoj strani jer se, pod jedan, radi o velikom gitarskom heroju, a pod dva, tako cool liku! Sleš je svoju rokenrol misiju nastavio osnivanjem dva benda: Slash’s Snakepit i Velvet Revolver te, konačno, objavljivanjem prvog samostalnog albuma pod imenom „Slash“.

Kao autor legendarnih rok rifova („Sweet Child O’ Mine“, „Paradise City“, „Welcome to the Jungle“) i neosporno fenomenalan gitarista, Hadson se tokom čitave karijere suočavao sa jednim ozbiljnim problemom – apsolutnim odsustvom talenta za pevanje, tako da je bio „osuđen“ na saradnju s pevačima. Sleš je tako za solo album angažovao čak dvanaest izvođača u rasponu od Iana Astburija, Ozija Ozburna, Krisa Kornela, Igija Popa, Lemija Kilmistera i Kida Roka do Adama Levina i Ferdži. „Poznavaoci“ su sigurno zapanjeni činjenicom da se poslednje dvoje nalaze na listi ali, neočekivano, „Beautiful Dangerous“ koju peva Ferdži najbliža je izvornom G’N’R zvuku, dok Levinova balada „Gotten“ zvuči pristojno što pokazuje da je Sleš, uglavnom, dobro procenio ko je najpodesniji pevač za određenu pesmu. Nažalost, ovaj CD svoje slabe strane ispoljava na poljima gde su očekivanja bila najveća: jedva da ćete na njemu naći par rifova ili sola koji će vam ostati u pamćenju duže od sedam dana, a pesme gde gostuju čuvena hard-rok imena zvuče ili isforsirano (Igijeva „We’re All Gonna Die“) ili kao njihove lične kompozicije, pa se stiče utisak da je Sleš gostovao njima, a ne oni njemu. Njegov autorski pečat tako bledi do neprepoznatljivosti, a album prerasta u, istina, solidnu rok kompilaciju pravljenu za, recimo, vožnju bjuikom američkim zapadom. Tako će neupućeni vozač za uvodnu „Ghost“ pomisliti da je dobra nova Cult stvar, na „Promise“ će se pitati „jel’ ovo povratnički singl Soundgardena?“, a na „Doctor Alibi“ će zaključiti da „ovaj Lemi ceo život peva samo o porocima!“ S obzirom na to da je već ranije najavio da će sjajni Majls Kenedi biti vokal na promotivnoj turneji, postavlja se pitanje zašto mu Sleš nije dao više prostora od samo dve pesme na albumu, jer je npr. „Back From Cali“ (prvobitno namenjena Džeku Vajtu) ona za koju odmah znate da iza nje stoji, loknama i kapom, mister Hadson. Fanovi koji uporno ignorišu činjenicu da „Chinese Democracy“ i bez Sleša zvuči fenomenalno sigurno su očekivali energičniji odgovor Ekslu, ali „Slash“ kao svojevrstan eksperiment ne izlazi iz okvira osrednjosti tako da njegovom autoru ne preostaje ništa drugo no da nastavi da traga za „poslušnim“ pevačem. Kako Amerikanci vole Kenedijeve, rešenje se samo nameće.