Bliski susreti spiritualne vrste

Duhoviti pankerski buntovnik ozbiljne muzike, sa sve svojom stršećom frizurom i prosipanjem viceva od kojih se koncertne dvorane i doslovno tresu u uraganima smeha, međutim, mnogo je više nego tek neki tamo komedijaš sa instrumentom u ruci, a umetnost koju isporučuje pri tom apsolutno je neoskvrnuta u svojoj serioznoj interpretativnoj nameri.

Izgleda da Najdžel Kenedi samo ne trpi da klasični muzičar na sceni mora da bude ukočen u svom koncertnom fraku i ne progovara ništa tokom nastupa, ukidajući sebi tako bliski kontakt sa kolegama i publikom. E, tu nepravdu, rokerski opredeljen Kenedi jednostavno ne može da podnese, pa su njegovi koncerti uvek višečasovno zajedničko druženje sa izvanrednom muzikom pride, gde je on srdačan domaćin koji iskreno želi da nas ugosti i počasti svim delicijama sa trpeze svoje raskošne umetničke erudicije, osluškujući dobrodušno sve vreme vibracije naših duša i reagujući promptno na njih onim plemenitim načinom jednog prekaljenog kreativnog asa. Šalu i Aston Vila/Partizan dresove na stranu …

U svom programu, pod originalnim nazivom „Bach meets Kennedy meets Gershwin“, Najdžel Kenedi zaista premošćuje stvaralačke udaljenosti od nekoliko vekova, ali su svi ti susreti bez sumnje bliski i spiritualne vrste. Razlog tome je njegova istinska ljubav za muziku, zvala se ona klasika ili džez ili rok ili pank ili – šta god. Ogroman Kenedijev talenat i duga muzička kilometraža na samom vrhu koncertne i diskografske prakse poslednjih decenija, učinile su od njega surfera koji izmiče zamkama prljavog biznisa što krade umetniku dušu, ali i omogućava sebi oštar pogled povrh svega onog što je u sviranju autentična vrednost.

Iz tih razloga, njegovi saučesnici ovom prilikom na sceni neverovatni su majstori svojih instrumenata (Rolf Busalb i Dag Bojl – gitare, Piter Adams – violončelo i genijalni Pjotr Kulakovski – kontrabas), za koje je jasno da ih je i doslovno ‘svojom rukom’ birao. Zajedno sa njima, Najdžel Kenedi upravo blista u ulozi vrcavog vođe benda i neukrotivog solo violiniste, sedajući bez ustručavanja i za klavir, gde demonstrira pak svoje perfektno sporazumevanje sa alternativnim instrumentom i to na jeziku kojim ispisuje potez od impresionističkih meditacija do glam rok simfoničnih vizija ranog Bouvija, pa dalje još ka bluz imaginarijumu DŽimija Hendriksa.

Ali, violina i autorski dodir samog Najdžela Kenedija, upravljen ka čemu god da ga se lati – Bahu, Geršvinu, Grapeliju – toliko su autentično srasli i sa izabranim kompozitorom i sa Kenedijem u isti mah, da ga zaneseno prati svita njegove braće po oruđu. Od uvodne Bahove Fuge iz Sonate br. 1 u ge-molu, preko njegovog sopstvenog dela „Mađioničar iz Lublina“ (po Isaku Baševisu Singeru), do besmrtnih kompozicija DŽordža i Ajre Geršvina i svega onog čime nas je još preko regularnog dela programa darivao – Najdžel Kenedi, od škripe do umilnosti, od ljutog folklora i drevne tradicije – pa i sa ovih prostora – do najmodernijih vibracija, od tenzija punih elektriciteta koje provociraju čistunce do najperfektnije dosegnute spokojnosti koju klasika uopšte može da pruži … izmiče svakom izveštačenom naučničkom kategorisanju i priznaje samo sud svoje partije, pardon ljudskog srca.

Zato ga baš slušate isključivo čulima, upijate njegov zvuk svim svojim duhovnim alatima koje još posedujete, slobodno i spontano i zaista vam onda nije važno, kao ni njemu, da razglabate o epohi, stilu, artikulaciji, tempu i sličnom, procenjujući sa knjiške distance njegove izvođačke domete. Jer, kod Najdžela Kenedija – sasvim u pank duhu – nema ni trenutka za gubljenje i ništa se ne svira virtuozno samo da bi se demonstrirala opasno savladana tehnika, već da bi se nesputanosti vašeg bića – kolicni god da je još preostao taj prostorčić slobode – direktno obratila ona mudra misao koja kazuje kako i najsitnija improvizacija treba da bude učinjena sa stavom i poštovanjem za velike muzičke pretke, kao i sa svrhom da pokrene osećanja. I DŽimi Hendriks, nacrtan na Kenedijevoj jakni, tu je da podseti kako predavanje muzici ‘do daske’ mora uvek voditi negde, obično ka nebu. I zato, dragi Najdžele, nemoj nikada biti dobar – samo nepokoran! Ura za tebe!