Bluz na bluz

Ne mogu da se setim kako smo išli, putovali na utakmicu, Nikšić – Titograd. Nekim kamionom s navijačima, ili autobusom, ili vozom, ili nekim kolima. Vodio me moj drugi brat Jagoš. S njim nikad nisi znao kako i kad ćeš da kreneš, ali stići ćeš na vreme.

Mangupi, svet postoji zbog vas. Prva dva gola Partizana – Kaloperović i Branislav Mihajilović, slabo se sećam. I trećeg – Zvezdan Čebinac kao kroz koprenu. Čebinac sam na čistini i šut sa deset metara pod prečku. Dobro se sećam samo četvrtog gola jer taj gol je dao Zoran Miladinović, glavni junak u mladom timu Partizana koji je vodio Stjepan Bobek.

Žan Lik Godar je video Miladinovića na utakmici Francuska – Jugoslavija, Evropsko prvenstvo, Pariz 1960. Godar je rekao Trifou da će za sledeć film uzeti mladog Beograđanina makar ne znao nijednu reč francuskog. Jer taj mladić prostor čini plemenitim.

Žilijet Greko je izabrala Zorana Miladinovića. NJih dvoje su se dobro razumeli, prepoznali, ali Zoran je, kako to mangupi rade, ćutao. Zato i ja ćutim. Ćutim i volim film Do poslednjeg daha jer znam da ga je i Miladinović voleo. Voleo je šetnju DŽin Siberg i Belmonda po pariškim ulicama. I onu poslednju uličnu trku Žan Pol Belmonda.

Od svih znamenitosti Pariza želeo sam da vidim, najpre tu ulicu. I šutio sam tu gde je Belmondo ubijen u filmu Do poslednjeg daha. I sećao se mladića koji je dao četvrti gol na mojoj prvoj utakmici kad je Partizan 1959. igrao u Titogradu. Zoran Miladinović, dete ulice, mangup, mangup kao Belmondo i Alen Delon zajedno. Vitez i melanholik. Melanholik želi sve i ne želi ništa. Melanholik zna svoj put i svoj kraj, mladi kraj. Konac.

Dopadalo mi se kako Z. M. hoda sa sinkopom u levoj nozi. Imao je neku zasluženu otmenost, stražilovsku. I mislio je Crnjanski na Miladinovića dok je pisao svoju poemu. Iz te stražilovske oholosti došao je i četvrti gol Partizana. Taj gol više od pola stoleća tako star i tako mlad.

Vidim kako se Zoran priprema, kako čeka golmana Boža Bjelojevića (branio je i u Partizanu) da se upeca na centaršut, da izađe, da krene prema drugoj stativi, a onda je levicom pustio iz lažnjaka, loptu na prvu, bližu, stativu. Bila je to poluvisoka, skliska lopta, uspela se kao po vodi ispred gola i uletela u mrežu. To nije očekivao ni golman Bjelojević, niko od saigrača, niko od gledalaca. Niko – osim jedan dečak. Bio je to 26. minut i već 4 : 0 za Partizan.

Stajali smo Jagoš i ja na platou ispred hotela Crna Gora. Onda su u nekom spontanom razmaku pristizali mladići iz mog sna: Jusufi, on je i u tom nehajnom ritmu nekud hitao, Srđan Čebinac, apolonijski Milutin Šoškić, pa gospodin Bruno Belin, Jončić, Kaloperović, Zvezdan Čebinac, kao ošamućeno proleće, Milan Galić u crno-belom pepita sakou, kao čigra koja plovi.

Jagoš mi je rekao da me upoznao, da sam se zdravio sa Galićem, ali ja se toga ne sećam. Vukelić u priči sa mojim najstarijim bratom Vojinom, i on tu odnekud. Ilija Mitić, brazilske puti, Branislav Mihajilović, lep kao Keri Grant i umeo je to da nosi s nekom veselošću. Svi su bili u lakim sakoima i mokasinama, hodali su plemićki, kao da su bosi.

I na kraju Zoran Miladinović, on je uvek kostimiran iz kontre, s džemperom preko ramena, boje višnje. Smešio se i hodao lagano kao Entoni Kvin u filmu Čovek sa zlatnim koltom.

Fusnota o smrti. Šekularac mi je u maloj bašti kafea Grinet na Bulevaru revolucije pričao da nije verovao da Miladinović može umreti. Kad je krenula povorka sa Zoranovim lijesom njegova devojka, njegova DŽin Siberg, gospođa Miladinović, išla je sama alejom na Novom groblju, skršila se u struku… Možda sam samo ja čuo, kako kaže Zorane, sine moj. U to čisto blago sunčano popodne Andromaha je bila na Novom groblju: Sad si mi, Hektore, sve, i otac i gospođa majka./ Ti si mi brat sada, i moj mlađani vojno…

Vraćam se još jednom na plato ispred hotela Crna Gora. I vidim dečaka bez težine. Još stoji taj dečak na istom mestu. I ja juče, danas, sutra, prođem pored tog dečaka sa malo zavisti i dosta stida. Stid je plemstvo.

Pitam se šta je tada radio jedan dečak u Kiš ma(h)ali, dečak M. R. Crtao je trip, strip nalik Asteriksu.
Bio sam siguran, onaj dečak sa platoa bio je siguran da će odigrati jednu noćnu utakmicu sa crno-belim mladićima sa stadiona Budućnosti. Mogao je, mogao sam, a nisam jer: Ja volim svoga bića polutminu/ u njoj se, kao iz pisama starih/ moj život jednom već proživljen zari/ u preboljenu odmaknut daljinu/ i katkad sam ko drvo čije grane/ šumi negdašnjem dečaku nad grobom/ drvo što onaj ispunjava san/ koji je dečak u daleki dan/ izgubio u pesmi punoj sete.

Preskačem fusnotu sa Mansarde: kako sam slušao prenos finala Kupa Jugoslavije. Partizan je gubio od Radničkog 3 : 0 a pobedio 5 : 3. I evo me u onoj prvoj fusnoti u koju ulazim kao u Crno jezero.

Sedim u Narodnoj biblioteci i dijagonalno prelistavam komplet Pobjede iz 1958, još ubeđen da sam prvi put gledao Partizan 1958. Pobjeda te godine izlazi jednom ili dva puta tjedno. Lovim sportske strane i tražim izveštaj sa moje prve utakmice. DŽems DŽojs kaže da liči(m) na čoveka koji se stalno spotiče, ali kad se sagne nađe ono što mu treba. Ne, ne, ne smeta mi ovo poređenje. DŽems DŽojs je 1907. bio u Virpazaru. Irci i Crnogorci to je to.

Listam požutele stranice, srednji stubac, Vijesti iz Republike, i naslov, Jedno nesvakidašnje samoubistvo u Nikšiću: U Nikšiću je prošle nedelje kelner Dragoljub, Miro, Vukadinović, oduzeo sebi život na jedan sasvim nesvakidašnji način. On je nožem sebi probo srce tako što je oštro sečivo tačno uperio u srce, držao lijevom rukom, a desnom ga tako snažno udario da se ono čitavo zarilo u tijelo poslije čega je ubrzo nastupila smrt.

Krajem 1955. preselili smo se iz LJubljanske ulice u Karađorđevu, pisma su dolazila na adresu Karađorđeva 12. Ovo, ono, samoubistvo desilo se u našoj kući u LJubljanskoj ulici. Tekst u Pobjedi nosi datum 20. jul 1958. I sva ova fudbalska priča je u stvari potraga za onim tekstom.

Staro kino Napredak bilo je na jednu ulicu od naše nove adrese. A kad sam išao u novi bioskop 18. septembar, ulicom Vuka Mićunovića, ili kad sam se vraćao s fudbala, iz parka, sa Malog stadiona video sam u dubini dvorišta našu kuću u senci velike loze. I veliki nož zariven u našu kuću. Nož sa drškom od grubog sveže tesanog drveta. Ponekad bi zatreperio. Tako je bilo u snu, i u stvarnosti.

I dugo sam sa strahom gledao put naše kuće u LJubljanskoj ulici. I sad kad prođem isti je to led. Let. Svaki otisak stopala rana. Devet godina kasnije moja sestra Mara odigrala je Ofeliju u našem dvorištu, val je rekom nosi, igralištu. Dvorište predratnog hotela Nikšić porodice Makrid. I otvorila sezonu Ajanta u našoj obitelji: I još huđe i još luđe./ Pa su svaku želju promašili/ i sve što su hteli voda je odnela.

Bio je 2. maj 1967. Trećeg maja Jugoslavija je pobedila Nemačku 1 : 0. Strelac je bio Sklobar, na centaršutu Bečejac. Fahrudin Jusufi odigrao je poslednju utakmicu u dresu reprezentacije Jugoslavije. I Georg Trakl sa mnom na groblju u gradu N. Tog 3. maja nisam pustio suzu, samo mi je krv krenula iz usta, iz grla, i prsnula po mojoj bijeloj košulji. I Jani Rico, prijatelj porodice Makrid, i moj daleki grčki učitelj: Samo su ti na slepoočnicama/ tanušne žilice/ nalik na splet plave svetlosti/ poigravale od vatre/ stisnutih usana.

Ova bluz priča može se rimovati samo sa bluz poezijom koja je uvek nadmoćnija. I majstor bluza Miodrag Raičević: Long Goodbye Blues.

Do đavola sve!
Ovaj naš jug sav zaudara na mir.
Ezra Paund

Idem da poginem u ratu koji nije moj,
(u ratu koji nije tvoj, izgubljen je boj)
Na mom grobu – ako mi ga udeli sudba,
niko doći neće, niti zapevati truba.

S metkom u srcu ležaće crnja u travi,
A duša će, crna, na nebo što se plavi.

Kad iziđem pred Gospoda ja ću mu reći,
(nadam se da ću time poštovanje steći):
“Gospode, smešno je, al prećutati neću,
Što za dušu, dole, ne pale veću sveću?”

Kad se već mre, da bar duša oseti slast,
da skinem kapu i kažem: “Svaka čast!”