Foto: Miroslav Dragojević„Dok se o nasleđu kriminalnih ratova ne saopšti puna istina, dok ratni zločinci i ratni huškači ne budu izmešteni iz javnog prostora, poruka mladima će ostati jasna – kriminal se isplati“, kaže između ostalog u razgovoru za Danas reditelj i scenarista Boban Skerlić.
Kriminalnu stvarnost devedesetih Skerlić je uspešno preneo na veliko platno u kultnom filmu „Do koske“. Ovaj put o srpskom podzemlju snimio je TV seriju „Klan“, koja krajem decembra stiže na male ekrane. Reč je o akcionoj drami sa elementima komedije, koja je, kako najavljuju producenti, zamišljena kao dubok uvid u samo srce kriminalnih organizacija i njihovih mnogobrojnih poslova. U fokusu su Šok i Paša (Aleksandar Dimitrijević i Nedim Nezirović), provincijalci i ne preterano uspešni sitni lopovi, koji tek počinju svoju karijeru, pa ipak sticajem čudnih okolnosti, dolaze do neslućenih visina.
* U hiperprodukciji televizijskih serija kojoj trenutno svedočimo uglavnom dominira kriminalistički žanr. Kako ste se vi odlučili da snimate seriju o tom miljeu?
– „Klan“ je sniman prošle godine. Pisan pretprošle. Bazičan koncept je još stariji. Hoću da kažem da nisam imao, niti sam mogao imati uvid u medijsku situaciju unapred. Drugo, čini mi se da je zapravo u pitanju privid, jer zapravo u serijskoj ponudi imate mnogo više epizoda sapunica, skeč-komedija, ruralnih drama, istorijskih serija…
* Šta vam je ovaj žanr doneo kao mogućnost u onome što ste želeli da ispričate?
– Moja osnovna namera je da srušim sliku o kriminalcima kao vitezovima asfalta, da ih pokažem u trenucima kad su slabi i nesigurni, ali i da naglasim da su nužni preduslovi za uspeh u toj privrednoj delatnosti beskrupuloznost i koruptivna prilika. To podrazumeva kontakt sa establišmentom – bezbednosnim, policijskim, političkim…
* O srpskom podzemlju pre dve decenije snimili ste vrlo uspešan film – „Do koske“. Po čemu se razlikovao vaš tadašnji pristup priči, od ovog sadašnjeg? Pojedini likovi, poput Malog, bili su inspirisani stvarnim ljudima, da li je i sada takav slučaj?
– Život je uvek inspiracija. Mi smo likove i događaje koristili u meri u kojoj je bilo dramaturški oportuno. Svakako nije u pitanju nikakva rekonstrukcija. Nismo želeli da nam fakta zamagle put u traženju istine dramskog dela.
* „Do koske“ je doneo brutalni sukob generacija. Opet su u fokusu mladi koje se bore za svoje mesto pod suncem. Da li vaši sadašnji junaci liče na ona stare – Mareta i Simketa? Šta karakteriše mlade generacije danas u odnosu na one koje su stasavale devedesetih?
– Zapravo ne liče. Junaci filma „Do koske“ su naivno poverovali da je pobuna moguća, ne shvatajući kolikoj hidri se suprotstavljaju. Tu naivnost su platili životima. Junaci „Klana“ stvaraju saveze i čine usluge moćnicima, čime obezbeđuju rast organizacije. Organizacije koja ostavlja krvave tragove.
* Šta nam to govori ako su i dve decenije kasnije kriminalci najvažniji uzor srpskoj omladini?
– Do početka devedesetih nije bilo organizovanog kriminala. Pojedini kriminalci su imali značke državne bezbednosti i bili stimulisani da „poslove“ rade van granica zemlje. Ratovi devedesetih su pružili priliku nekima od njih da resetuju svoje biografije. Srbija nije učestvovala u ratu, ali je zato u Srbiju dopreman pljačkaški plen, ali i kosti žrtava. Po završetku ratova, sačuvali su oružje, ali i logiku poslovanja. Dok se o tom nasleđu kriminalnih ratova ne saopšti puna istina, dok ratni zločinci i ratni huškači ne budu izmešteni iz javnog prostora, poruka mladima će ostati jasna – kriminal se isplati.
* Nedavno ste izjavili da ova serija neće nikoga odvratiti od kriminala ali da svakako neće nikoga ni regrutovati. Kako gledate na takva ostvarenja vaših kolega koja na neki način promovišu kriminal kao dopadljiv životni stil?
– Ne gledam takva ostvarenja.
* „Do koske“ je film koji osim slike kriminalnog milja prikazuje situaciju pod Miloševićevim režimom. U kojoj meri „Klan“ referiše na našu političku stvarnost?
– „Klan“ se bavi mehanizmima koji omogućuju da se organizovani kriminal „zapati“. U tom smislu predstavlja upozorenje na posledice koje koketiranje sa kriminalnim miljeom može imati. Ali, neposrednih referenci nema.
* U filmu „Do koske“ u fokus ste stavili mlade glumce – Nikolu Đurička i Nebojšu Glogovca. I sada ste birali neka možda ne toliko poznata lica. Zašto vam je to bilo važno?
– Njihova mladost je bila uslovljena scenarijem. Njihova poznatost ili nepoznatost nije bila kriterijum. Radili smo prilično temeljan kasting, potom i radionice. Ti kastinzi su odlična prilika da sretnete neke glumce, ali i prokletstvo jer na kraju neki divni glumci ostanu izvan podele. Uloge su dobili oni za koje sam poverovao da će mi pružiti maksimalnu autentičnost. I to mi se, videćete, isplatilo.
* Već neko vreme pokušavate da snimite film „Trpele“. Šta se dešava sa tim? I o čemu je tačno reč? Kakav odnos film ima prema uspešnoj predstavi, čiji ste takođe autor?
– Lepo ste sve rekli. Pokušavam, ali mi ne ide. To je film o problemu porodičnog nasilja. Predstava zasnovana na ispovestima žena koje su spas od porodičnog nasilja potražile u ubistvu nasilnika. Film se u odnosu na predstavu vraća korak unazad i prati proces u kojem te žene prave, naravno u zatvoru, predstavu o svojim sudbinama. Postupak ima za cilj da trauma i suočavanje s njom dobije i treću dimenziju, da se otvori novi set pitanja nad kojima se valja zamisliti.
* Čini se da ste se poslednjih godina više posvetili pozorištu („Trpele“, „Kad su cvetale tike“, „Utopljena duša“). Zašto?
– Volim. Film, kao što ste primetili, ne uspevam da „sklopim“. Ali, evo, već se neko vreme, a i neko naredno vreme, baviću se serijskim programom.
* U kojoj meri je kinematografija u Srbiji ograničena uspehom na konkursima Filmskog centra Srbije? Šta to znači za filmske radnike?
– Prvi preduslov za dalji razvoj projekta i obezbeđivanje daljih sredstava je uspeh na konkursu. To vam je legitimacija, početak i kraj.
Rodoljubac u skupštini je samo jedan od mnogih koji nas zatrpava smećem
– Mislim da je budućnost (a i sadašnjost) drugačija. Kada je Orvel tražio od Hakslija mišljenje o romanu „1984“, ovaj mu je napisao da će naša distopija izgledati drugačije od one u romanu, da nam niko neće braniti da mislimo i da saopštavamo istinu, već će ta istina biti zatrpana gomilom đubreta. Rodoljubac u skupštini je samo jedan mnogih koji nas zatrpava smećem. Seka njega i ne zanima – kaže Boban Skerlić upitan kako gleda na napade na glumicu Jelisavetu Seku Sablić u Narodnoj skupštini zbog njenih stavova, ali i da li to znači da će ubuduće umetnicima biti određivano kako treba da misle.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
