Foto: Privatna arhivaBočeli u našem gradu, na otvorenom? Sjajno. Tek smo se vratili s mora, moj muž i ja, te kasno saznajemo za koncert. Ali, ako su karte rasprodate, razmišljam, biće sigurno video-bima, prići ćemo blizu koliko je to moguće, čućemo svakako, a nešto ćemo valjda i videti. Ne propušta se Bočeli samo zato što nemaš kartu.
Proverim za svaki slučaj na sajtu tickets.rs da li ima još karata i koliko koštaju. Piše 50.900 dinara.
Dosta nula ima ovaj broj, kažem mužu.
Greška? Nije greška.
Pomnožim čudni broj sa dva i dobijem 101.800 dinara. Kao pola letovanja. Ili celo letovanje, zavisi kuda ideš i koliko se razmahneš.
Zaključujemo da ne želimo karte, ali složimo se da svakako treba otići, barem da osetimo atmosferu.
I krenusmo s mnogo optimizma, puni morske energije…
Šta nas čeka na zimu, to ćemo tek videti, pogotovu nas koji se ogrejasmo na morskim plažama.
Ali, ko sad da misli na zimu kada je Bočeli u gradu i samo što nije zapevao.
Usput razmišljamo gde parkirati. Odlučujemo se za parking u Beogradu na vodi, dosta je veliki, biće sigurno mesta.
Ovolika količina naivnosti može se objasniti samo time što smo tek doputovali i što još nismo ni izašli iz uloge turista koji uvek misle da je tamo gde su stigli sve podređeno njima.
Prva neprijatnost čeka nas kod skretanja ka Starom savskom mostu. Tamo se ne može, policija je tu, most je blokiran.
Još ne gubeći nadu, sa Brankovog mosta spuštamo se u Karađorđevu, kad i tamo policija. Ništa od parkinga u Beogradu na vodi.
Treba ipak tražiti neki na kopnu.
Slučajno nas posluži sreća i parkiramo u uskoj, strmoj ulici nedaleko od Karađorđeve, te ne moramo u garažu.
I, evo nas najzad ispred lepo osvetljene zgrade Geozavoda na čijem platou će se održati koncert.
Do početka ima više od pola sata, taman dovoljno vremena da zauzmemo dobra stajaća mesta.
Međutim, i tu je ograda, i tu je policija.
Dva uniformisana mladića propuštaju samo određene ljude, što ne sluti na dobro.
Oni koje ne propuste, gomilaju se ispred rampe.
Još verujemo da ćemo mi ipak proći, fini smo ljudi, veliki smo ljubitelji klasične muzike, Bočelija obožavamo, doduše nismo obukli svečanu odeću, ali ipak smo pristojno odeveni.
Računamo da je ovde samo bezbednosna provera, a tamo dalje postoji još jedna ograda, e, tu će već propuštati samo one s kartama, što je sasvim u redu.
Ali u tom međugraničnom prostoru, u toj ničijoj zemlji, dozvoliće pristojnom, bezbednosno ispravnom narodu bez karata da koncert prati na video-bimu.
Inače, koji je smisao video-bima?
Nažalost, kaže mladić na rampi, ulazi se samo s kartom.
Nema, dakle, međuprostora, ni ničije zemlje. Ovo je zemlja Beograda na vodi.
Čuvši da moj muž razgovara s mladićima, nekoliko ljudi iz našeg plemena, takođe fanovi Bočelija, ali nespremni da daju onih 50 hiljada i 900 dinara pride (da bar nema tih 900 dinara), prilazi i komentariše cene karata. Ne psuju, ali su vidno iznervirani.
Mladić u uniformi saoseća s narodom, kaže, jesu skupe, zaista, ali šta da radimo… Najjeftinije su prodate za 23 hiljade, dodaje onaj drugi.
Kasnije ćemo iz medija saznati da su najjeftinije prodate za 13.000 dinara, a najskuplje za 37.000 dinara.
I, kome da veruješ?
Kako god, sad tih najjeftinijih koje uopšte nisu jeftine svakako nema.
Dok narod bez karata gunđa, pristižu u parovima ili u nešto većim grupama – oni. Ljudi sa kartama. Hodaju lagano, svečano odeveni, ozbiljnih i važnih lica.
U tom času izgleda kao da se otvorila druga dimenzija odakle kulja neki drugi svet. Pokazuju karte i nastavljaju dalje, okrećući nam leđa.
Dok prolaze pored nas bez karata, ne gledaju nas. A što bi nas i gledali. Mi njih gledamo, ne znam zašto.
Osmatram zakratko damske toalete – dugačke haljine, tanke štikle koje bockaju po vrelom betonu, frizure, nakit…
Razmišljam kako će sutrašnja žuta štampa opisivati njihov „autfit“ do najsitnijih detalja. Kakav Bočeli, važno je bilo ko je tu bio i kako se obukao. Biće i one neizbežne rečenice – svi su samo u nju gledali.
Osmatram im i lica i čini mi se da prepoznajem dve kategorije, jedni su stranci, ljudi iz diplomatije, elegantni, ali prirodni, jednostavni. Oni drugi su naši. Oni bi se mogli svrstati u više potkategorija.
Tu i tamo prepoznajem poneku javnu ličnost. Za neke od njih gotovo sam sigurna da karte nisu platili iz svog džepa.
Uzgred se pitam koliko li je karata besplatno podeljeno. A pošto ništa nije besplatno, za njih je morao neko da plati.
Ko drugi, nego narod, što znači i narod koji sada ostaje ispred rampe, koji nema pristup teritoriji Beograda na vodi. Nije to njihova zemlja.
Za to vreme, dok ja osmatram, moj muž razgovara s nekim čovekom.
Prilazim im i shvatam da je reč o tapkarošu.
Nudi nam karte za 150 evra, što pomnoženo sa dva daje 300 evra.
Ne dolazi u obzir, kažem. A i nemam kod sebe, reče on kroz osmeh.
Dobro je da nemaš, razmišljam u sebi.
Zato što odjednom nemam nikakvu želju da budem na tom koncertu, čak ni besplatno, ali o tome nešto kasnije.
Da vidimo šta je ovo dvoje turista u sopstvenom gradu još pokušalo, nakon što je mladić iz obezbeđenja rekao da treba probati s druge strane Geozavoda, možda se odande vidi video-bim. Sad i taj video-bim počinje da me nervira.
Hodamo Karađorđevom pored reke automobila, zatim prolazimo kroz nekadašnju dolaznu autobusku stanicu, pitajući se usput gde sada staju autobusi koji dolaze u grad.
Ali, ko sad na njih da misli, treba požuriti, da samo budemo među prvima s te druge strane platoa Geozavoda.
Hodamo pored visoke ograde prekrivene folijom koja zaklanja gradilište. Dok obilazimo čitav taj prostor, ograđen što zbog gradilišta, što usled blokada postavljenih zbog koncerta, pada mi na pamet logor. Ako su oni u logoru, ko smo onda mi?
Mi smo slobodni ljudi kojima je baš po toj vrućini palo na pamet da obiđu logor, pa ga, eto, bukvalno obilaze, što čine u koloni jedan po jedan, jer je staza prilično uska.
S desne strane je ta visoka ograda prekrivena šarenom folijom, a s leve je niz klupa koje su čudno postavljane, kao da su okrenute na pogrešnu stranu – leđima ka ulici.
Ako tu sedneš, gledaćeš na metar od sebe u paravan koji zaklanja gradilište. Ali, dobro, to je samo privremeno.
Kad se radovi jednom završe i ova ograda podigne, poput pozorišne zavese, ako već ne živiš u Beogradu na vodi, moći ćeš kad god poželiš da dođeš ovde i sedneš na jednu od tih klupa.
Nije važno što će ti tik uz leđa prolaziti vozila i bljuvati otrovne gasove u vrat, važno je da ćeš moći do mile volje da gledaš Beograd na vodi i sve čarolije koje njegova scena nudi. Ostaje samo da vidimo koliko će koštati karte za te klupe.
I, eto nas konačno na cilju. Pedesetak ljudi već stoji pored ograde, tu je i policija. Dalje se ne može.
I, kakav je pogled? Nikakav. Vidi se jedno parčence video-bima, ali pod tupim uglom. Čak i da zauzmeš mesto odmah uz ogradu, proturiš glavu i dobro iskriviš vrat, opet ništa nećeš videti.
Tad shvatam da je video-bim zapravo takođe namenjen publici s kartama. Njima Bočeli uživo, njima i Bočeli na ekranu. Nama ograda.
A mene je, kako rekoh, još kod rampe gde sam osmatrala ljude s kartama i razvrstavala ih u kategorije, prošla želja za koncertom.
Pitam se zašto Beograd na vodi?
Ako tu nije bilo tehničkih mogućnosti da koncert prati šira publika – šta je 3.500 mesta za Bočelija i za dvomilionski grad? – zar nije mogao biti održan na Ušću ili Kalemegdanu, gde bi se obezbedila vidljivost video-bima za još nekoliko hiljada ljudi koji ili nisu imali novca da kupe kartu ili nisu želeli da izdvoje toliko para, zato što je to neprimereno njihovom standardu.
Ili zašto jednostavno koncert, kao i 2005. i 2013, nije održan u Areni, sa šest-sedam puta većim kapacitetom, pa bi i karte bile pristupačnije.
Da podsetimo, tada su se prodavale po ceni od dve, četiri, pet, šest hiljada… najskuplje su bile oko 20 hiljada dinara.
Ovoga puta nije izgleda bio toliko važan Bočeli, u glavnoj ulozi bio je Beograd na vodi.
Koncert je zapravo imao Beograd na vodi – ovo je bila svečana i vrlo skupa promocija te države u državi – a Bočeli je bio specijalni gost.
Vratili smo se odmah, nismo ni sačekali početak koncerta. Prolazeći ponovo Karađorđevom, čusmo kako nas doziva neka žena iz auta u svetlucavoj večernjoj haljini.
Pita gde da parkira, ne poznaje grad. Iz Knjaževca je, kaže, drugarica joj je već ušla na koncert.
Uputismo je na javnu garažu što smo mogli preciznije. I onda se popesmo na Obilićev venac. Nađosmo slobodan sto u bašti jednog kafića sa živom muzikom. Nije bilo video-bima, samo nekoliko ventilatora koji su mlatarali ogromnim glavama, duvajući nas u lica, naoko s namerom da nas vrate u realnost. Bočeli je već uveliko pevao, ali nismo ga mogli čuti. Umesto njega, slušali smo neke fine balade… Čolić, Dragojević, Balašević… I pili rashlađeni roze.
Tad pomislih da smo konačno izašli iz uloge turista. Vratili smo se u našu stvarnost i sada smo ponovo svoji na svome.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
