Bogdan Diklić: Ja sam u ovom svetu neprilagođen

Film Ivana Marinovića koji će u Srbiji premijerno biti prikazan 12. decembra u Sava centru govori o stanovnicima malog sela Luštica u Boki Kotorskoj, koji su na pragu da prodaju veliku zemlju i time reše sve svoje probleme. Jedina prepreka na njihovom putu je tvrdoglavi pop Petar koji odbija da proda svoj deo. Pored lukavih seljana koji mu svakodnevno zagorčavaju život, Petar mora da se suoči i sa demencijom svoje majke, zaljubljenošću opsednute Mare, buntovništvom sina tinejdžera i konstantnim preispitivanjem sopstvene vere.

Diklić u filmu igra Donda, Petrovog prijatelja koji želi da mu pomogne. Ili se bar tako čini.

* Dondo je dvostruka ličnost. Ima skrivene namere…

– To je „dijalektika” svakodnevnog življenja.

* On je čini se jako blizak svakodnevnim životu…

– Nije on nikakav specifikum. Kad sam ja kao glumac u pitanju, on je scenaristički zadat. A zadat je odlično. Koloritno. Zaokruženo. Moje je bilo da to pred kamerom odživim i napravim onako kako piše.

* ”Igra ispod praga” nosi neku pozitivnu ideju o dobroti i prijateljstvu. Takav je i film ”Ime: Dobrica, prezime: nepoznato”. Fali li nam više takvih priča o lepšoj strani života?

– Ja mislim da postoji samo jedna strana života i to je ta lepa strana, na koju je nama danas nabacano svega i svačega. Nametnuto štošta. I u tom bombardovanju nekim besmislicama, što kroz medije, što kroz, nažalost, odnos nas samih jednih prema drugima… Automobilske sirene u Beogradu, ja to nigde nisam ni čuo ni video. Svaka ta sirena je psovka i omalovažavanje onog kome je upućena, jer bože moj, otkud pešaku pravo da prelazi preko pešačkog prelaza kad se ja vozim u svom audiju zatamnjenih stakala ili be-em-veu. Čast izuzecima. To statusno samoodređivanje svakog od nas je tolika samoobmana. Poistovećujemo se sa količinom onog što imamo u materijalnom smislu te reči, a ne onog što je prava strana nas. „Dobrica” je film o tome. Ovaj čovek koga ja igram, misleći da čini dobro, postaje koristoljubiv. Jer činiti dobro u opštem smislu te reči je jedno, a činiti dobro sebi i za sebe misleći da je to opšte dobro je nešto što bismo nazvali negativnom inverzijom. Mi smo predodređeni za dobro i to svi imamo u sebi. Čime mi to zatrpavamo i čime potiremo sopstvenu savest i svest, mora da razmisli svako od nas ponaosob. Zašto smo toliko surovi prema sebi samima, a onda i prema bližnjem, što bi se biblijski reklo?

* Može li film da podstakne ljude da se preispitaju?

– Mislim da oba ova filma to mogu. Može. Ima filmova. Ali to smeće koje nam se nameće po raznoraznim kanalima kablovskih televizija nema nikakvu svrhu. Vi tamo gledate kako neko nekome seče lobanju pa mu jede mozak. Taj Hanibal Lektor. Pa onda gledate neka bića od ko zna kud, koja ne postoje. Mi se bavimo nekim sotonolikim bićima, a ne bavimo se dobrotom živućih, postojećih stvorenja. Njihovim osobinama, njihovim životom, lepotom njihovih ličnosti, njihovim dobrim delima. Samo daj što više zla, što više krvi, pištolja, alkohola, incesta… da ne idem dalje.

* Da li ste zato imali želju da se ljudi sete serije „Grlom u jagode”? Vi ste inicirali nedavno obeležavanje jubileja…

– Nije to bila samo moja ideja. Prošlo je toliko godina. Ja jedva da mogu sebe da osetim kao nekog ko je učestvovao u tome. To je lepota života. To je poetika življenja kroz te male ali čestite ljude, kroz ljubav između tih ljudi. Kroz jednu epohu i jedno vreme koje je bilo kudikamo čestitije i bezazlenije. Isto tako nije bilo novca, isto tako se nije lako živelo, ali je život bio lepši. A to je bilo pre samo 40 godina. To vama zvuči mnogo, pošto ste mladi. Ali nije. I onda… ima nas. Ja ću pričati o sebi. Ja sam u ovom svetu neprilagođen, ja ne mogu u ovome da živim. Na mene eto, hvala bogu, taj internet nije uticao, koji je sam po sebi u redu, ali dolazi do zloupotrebe ljudi kroz te društvene mreže. Može svako da vas razapne, da napiše šta hoće, da izmisli… I to ostaje. Onda umesto da uzmu knjigu u ruku, ta deca okreću Vikipediju. Moj kolega Irfan Mensur mi je rekao kako nije mogao da se načudi kako tamo piše sadržaj „Zločina i kazne”. Da je neki student „ukokao” babu… I to ne student… bila je to neka terminologija ulice u najgorem smislu. Suština života je lepota koju svi sa sobom nosimo. Ali toliko nam je ružnog nametnuto, da se to zatrpalo. Kad slušam kao ljudi govore –  ta kultura svakodnevne komunikacije – kad čujem kako zvuči javna reč, ja bih doneo zakon o javnom govoru. Ne samo o standardu, nego o lepoti ophođenja. „Dobar dan”, „Doviđenja”… Ulazi čovek u prodavnicu i kaže „Daćeš mi…” , kaže se „Dobar dan, molim vas”… Lepši je život tako. To nije pitanje isprazne kurtoazije. Meni je lepo kad kažem „Dobar dan”.

* Kome se onda serija “Grlom u jagode” danas obraća, ako u  živimo u svetu zatrpanom smećem?

– Pa oni ne repriziraju tu seriju, kad smo već kod toga.

* Da, ali je se ljudi rado sećaju. I jubilej u Kulturnom centru Beograda imao je veliki odjek…

– Da, ali znate ta kakofonija gluposti… Koliko ima kanala danas, 50-60… u toj kakofoniji se utopi. Čak i da je repriziraju, mislim da bi mladi ljudi radije gledali „Sulejmana”. Opet kažem – čast izuzecima. Ja znam da je prijateljici moje ćerke koja ima 15 godina mama kupila karte da gleda „Grlom u jagode”. Prethodno joj je pričala o tome i dete je jedva čekalo da vidi seriju. Bilo ih je dosta. Ali to znači da treba neko da im kaže da postoji još nešto osim Hari Potera i ne znam čega, nekih izmišljotina. Deca žive u tom nekom virtuelnom svetu. Ta prijateljstva preko interneta a nikada se nisu ni videli. Znam da su se ljudi venčali a da se nikada nisu ni videli. Izvinite, je l’ to normalno?

* Vi kažete da ste neprilagođeni u ovom svetu, a kako bi se Čombe ili drugi junaci „Grlom u jagode” tu snašli?

– On bi bio tamo što bi Karanović napisao. Ja ne znam gde bi on bio. Slutiće o njemu… Svi su oni dobrice, dobri momci i dobre devojke. Ja verujem u dobro. Bavili bi se nečim čestitim i dalje bi bili dobri, jer imaju osnovu a osnov dolazi iz srca i iz porodice.