Bojan Đorđev: Plovidba Ušćem je svojevrsni vremeplov istorije evropske kulture i društva

Manifestacija je započela juče, plovidbom brodom “Kej 2” po ušću Save u Dunav u Beogradu.

Na ovom događaju objavljena je lista umetnika i umetnica koji će učestvovati na plovećim rezidencijama, prezentovana su četiri „Jedra“ – otiska na tekstilu za svaku plovidbenu rutu, uz premijeru pesme „Motility“ Marije Balubdžić.

Domaćini ovog događaja ispred grupe kustosa i producenata su bili uz Bojana Đorđeva i Siniša Ilić i Dragana Jovović iz organizacije Udruženi umetnički rad, Annette Mees i Naomi Russell iz Stichting Passaros/espaco agora now.

O ovom uvodnom događaju, kao i o čitavom projektu koji je zapravo putujući paviljon u obliku četiri broda koji će tokom jeseni ploviti po četiri evropske reke – Dunavom, Rajnom, Vislom i Težom, pre konačnog susreta u Lisabonu u okviru završnog umetničkog programa u novembru 2024, razgovaramo sa kustosom Bojanom Đorđevim.

Lansiranje manifestacije Liquid Becomings desilo se 29. juna u Beogradu, na Ušću Save u Dunav. Premda će se putovanja u fokusu ove manifestacije odigravati tokom jeseni, i sam početni događaj ima određeni kustoski koncept – na koji način ste o njemu razmišljali za ovu priliku?

Život Beograda je neraskidivo vezan za njegove reke, pogotovo leti kada se u noćnim vožnjama, preseljenjem na gradske sojenice i plaže traži predah od žege. Želeli smo da inauguracijska vožnja, to simboličko „porinuće“ bude baš na Ušću.

Bilo je i tematsko vođenje na ključnim istorijsko/kulturnim punktovima. Poznato je koje su ključne istorijske tačke na Ušću, a možda je zanimljivo reći – kako ih kustoski doživljavate u kontekstu teme manifestacije?

Plovidba Ušćem je svojevrsni vremeplov istorije evropske kulture i društva – neverovatna je koncentracija materijalnih artefakata koji svedoče o evropskoj „civilizaciji“ – od Kalemegdanske tvrđave, palimpsesta nekoliko imperija: rimske, austrijske, osmanlijske, do ostvarenja jugoslovenske modernističke arhitekture i urbanog planiranja, od kojih jednom – Beogradskom sajmu – preti trajno uništenje zbog gentrifikacije i pretvaranja javne imovine u luksuzne privatne rezidecijelne komplekse; od brojnih plaža, vikend naselja i rezervata prirode na Velikom ratnom ostrvu do bivšeg logora na Starom sajmištu… U tom smislu i sama ova inauguracijska vožnja postaje svojevrsni privremeni primer za evropski paviljon, paviljon evropskog života između kreacije, destrukcije i svakodnevice.

Na koji način se pesma „Motility“ Marije Balubdžić tematski uklopila u kustoski koncept?

Pesma je osmišljena kao zvučna identifikacija projekta – ona će biti korišćena u našim zvučnim i video izveštajima sa plovidbi. Osmišljena je kao meditacija na temu reke koja se naslojava i prelazi preko raznih površina, ali i kako nešto, po rečima kompozitorke, u čemu se „uho kupa“.

Projekat Liquid Becomings „na konstruktivan model propituje model nacionalnih paviljona i imaginarijuma“, prema rečima žirija koji je dodelio grant za ovu manifestaciju. Na pomen nacionalnih paviljona, čitaocu će prvo pasti na pamet Bijenale u Veneciji i slične manifestacije. Da li smatrate da je ovakav model paviljonskog predstavljanja danas prevaziđen, manjkav, ili jednostavno drugačiji spram onoga što ste u ovom projektu zamislili?

Paviljon je mesto kontemplacije, tako da ovakvim koncipiranjem paviljona kao brodova na paradoksalan način uvodimo i tu izvornu svrhu paviljona – dakle ne reprezentacije, već kontemplacije, posmatranja, procesa. Velike svetske izložbe su višestruki spektakli, nadmetanja, eksplozije… Ovaj koncept Evropskog paviljona okreće se na neki način na unutra, na „nervni sistem“ Evrope, njene reke, na konstantni pokret, promenu i prožimanje.

U projektu se dosta govori o fluidnosti evropskog identiteta. Ako govorimo o Srbiji kao geografskom delu Evrope, da li ovaj projekat progovara – ili bi mogao da implicitno progovara – i o fluidnosti ovog našeg, ovdašnjeg identiteta, na teritoriji kojom su istorijski gledano „defilovale“ razne velike imperijalne sile?

Fluidnost se nalazi na suprotnoj strani od identiteta kao nečega što teži određenju, utemeljenju, a zapravo je zasnovano na fikciji, čiji se istorijski izvor za svaki nacionalni, ili bilo koji drugi identitet, može utvrditi. Razmišljanje o Evropi kao o rekama, koje svojim tokom prelaze različite podloge, kreiraju različite tipove obale primaju u sebe pritoke, sav živi i neživi svet koji ih okružuje i koji prenose svojim tokom – ta vekovna konstantnost promene i prilagođenja između reka i obala – to je ono što nas interesuje kao umetničke pozicije i pozicije pripadnosti na ovaj ili onaj način Evropi.