Bojan Pečar: Ovako je govorio basista EKV-a, čovek bez kog muzika više ne bi bila ista

Prenosimo delove intervja iz magazina „Ćao“, koji je sa Bojanom uradila Biljana Šašić 1989.godine.

„Bojan Pečar je čudan tip.
Nekomunikativan. Neprijatan. Ponekad i grub.
Ne daje intervjue.
Voli da zeza novinare.
Mrzovoljan…
Tako kazu…
Zovem ga telefonom. Ljubazan je. Pristaje i na razgovor.
Iznenađena sam.
Odmah je stavio kaficu.

Bane (fotoreporter) i ja sadimo i čekamo Bojana, koji čangrlja šoljicama.
Nes-kafa je „dobra“.
Bojan je ljubazan.
..vi mladi, dobro otvorite oči, pogledajte šta se dešava i kod nas i u svetu, i da dobro razmislite da biste mogli da napravite pravi izbor. Pogrešan izbor može da bude koban po jedinku. A da bi ste napravili pravi izbor morate mnogo toga da znate. Prema tome, učite deco, volite se i budite pametni, ne podpadajte ni pod kakve uticaje…

BOJAN: Evo, pitaj me! Ne’znam šta baš hoćeš da ti pričam o sebi?

CAO: -Kreni, recimo od detinjstva: Kakav si bio kao klinac?

BOJAN: -Rodio sam se u Kneza Miloša, kod Londona. Kasnije sam se preselio u Dzordža Vašingtona, pa na Vidikovac, i na kraju evo me ovde, na Neimaru. Išao sam u muzičku školu, paralelno sa osnovnom. Svirao sam violinu u klasi profesora Bobića. Bila je to smešna slika, kad vidis nejako dete, s’torbom na leđima, blokom za likovno pod miškom, kesom s’patikama i violinom! Uz sve to i dnevni boravak. Naravno, kad si klinac ništa ti to nije teško, ali je „napolju“ uvek bilo zanimljivije. Plodovi svega toga došli su kasnije, samom mojom spoznajom zašto sam se ja toliko mučio, škripao tolike godine. Violina je jako nezgodan i težak instrument za koji moraš da utrošiš mnogo više vremena nogo za klavir, koji mnogo brze možeš da savladaš. Zato je i bilo problema kako dete sa šest godina naterati da, umesto šutiranja lopte, vezba violinu. Želeo sam napolje, a violinu sam voleo. Čak sam bio i talentovan za mnoge sportove.

CAO: -Da li si, već u to vreme, bio izrazito visok?

BOJAN: -Ja sam baš naglo izrastao, izdžigljao, i to u drugom razredu gimnazije. Posle violine, presao sam na violu. Kod kuće sam počeo da sviram bas gitaru. U to vreme upisao sam kontrabas, čisto da bih naučio i taj instrument. Sviram gitaru, ali sam ostao veran svojim instrumentima s’četri žice.

CAO: -Sviraš li ponekad, za svoju dušu, na violi, kontrabasu?

BOJAN: -Ne. Nemam instrument. Ne mogu da ga nabavim, bar za sada. Želeo bih da kupim violu, ali se ona jako teško nabavlja.

CAO: -I, u koju si se srednju školi upisao?

BOJAN: -U gimnaziju, naravno, i to Petu beogradsku. Nisam se proslavio na Saobraćajnom fakultetu, dao sam samo prvi stepen i video da to nije „moje mesto“, pa ga i napustio. Moje dečaštvo bilo je, možda i obično.

CAO: -A, kad se pojavio prvi bend?

BOJAN: -Prvi put je bilo u gimnaziji, 2 razred. Moj drug, Enes i ja, s’ par drugova, napravili smo gimnaziski orkestar, koji se zvao „BG 5“. U to vreme postojao je i bend „Limunovo drvo“ u kojem je bio i Milan. Postojala je grupa „Tarkus“ s’Bebi Dol- Draganom Šarić i Marinom Švabić. Okupljali smo se oko Doma omladine. U to vreme bilo je i „Beogradsko leto“, ako se sećaš pa smo satima čekali-do kasno u noć da bi smo svirali negde u sitne sate… Bili smo prateći bend Preletu (Preleviću). Mi smo bili klinci, a on je bio „veliki“ pa je to nama, naravno, mnogo značilo. A dosta dobro smo svirali, čak iz nota, što je za to vreme bilo vrlo retko – a i danas je… Klinci od šesnaest-sedamnaest godina pa sviraju iz nota?! Tako, to je bio moj prvi bend. Posle sam, kao pravi, rekao da mi je kao, dosta svega, i onda sam zajedno s’tadašnjom devojkom Mirom napravio bend. Prvo nas je bilo više u bendu da bi smo, na kraju ostali samo Mira i ja – kao duo. Bio sam mlad i imao sam neki pop-zvuk u glavi, u to vreme naravno.

Snimili smo i ploču, koja se zvala „Perfektan dan za banana-ribe“. Bio sam fasciniran Selindžerovim pričama u to vreme, i dao sam – u tom stilu – i ime ploči. Kad je ta ploča izašla, pojavila se, u to vreme i grupa „Katarina II“: Gagi, Milan, Dule svirali su ono, na nekim marginalnim svirkama na Topčiderskom brdu, i tako dalje… Međutim, sve je to bilo dosta neozbiljno. Praktično, bend postoji od momenta kad smo Margita i ja došli u bend, pa smo tako nas troje postali srž benda, a bubnjare, kao što znaš menjamo i to često (smeje se).

CAO: -A kako ste se vi našli, kako ste se osetili da možete zajedno, i to tako sjajno.

BOJAN: -Mislim da je to više bio srećni slucaj. Dule je hteo da prekine sa „Šarlom“, pa su svi otišli „kud koji mili moji“. Milan je pitao Margitu, pitao mene, pa smo se tako jednog dana okupili u „Dadovu“, kao na nekoj probi. Oni su imali dve-tri gotove pesme, od kojih je sve i počelo. Kasnije svi smo se uključili u stvaranje pesama. Bili smo uporni. Svirali smo.

CAO: -Prepostavljam da vam nije trebalo mnogo vremena da se uigrate jer ste, ipak bili dobri muzičari…

BOJAN: -Naravno, znali smo jedni za druge: znali smo da postojimo kao muzičari. Bilo je i nešto čudno u svemu tome. Svo troje smo bili totalno različiti: interesovanja su nam bila, u to vreme, vrlo različita.

CAO: -Da, ali je to sjajno za kreativnost. Obogaćujete svoje ideje, svako svojim stilom…

BOJAN: -Pa, jeste. Ali, čovek, kada je mlad – vrlo je isključiv! Pa, zbog toga je i čudno da se tri toliko različita čoveka okupe i pomire i nađu neki peti kolosek, na kojem će zajedno da funkcionišu, bez obzira što svako od njih ima po jedan svoj – sporedni kolosek.

CAO: -Negde sam pročitala da ste vi nešto kao high-society bend? Šta ti misliš o tome?

BOJAN: -Pa, mislim da je sasvim moguće da nas i deca fankcionera vole; međutim, to sigurno nema nikakve veze s’nekim elitizmom ili high-society, jer kod nas su: ta neka piramida odnosa i piramida kodeksa potpuno izokrenute, tako da o tome radije ne bih pričao, jer o svemu tome nemam neko pozitivno mišljenje. Ne elitiziramo stvar.

CAO: -O.K! Ali, slozices se da ste prilicno zatvoreni ljudi.

BOJAN: -To jeste, Ali, zatvoreni za sve podjednako.

CAO: -Da li bi ti hteo da ispričaš nešto, a ja te nisam to pitala?

BOJAN: -Pa, evo ispričao bih nešto o našem funkcionisanju na koncertima. To je jedna da tako kažem, anegdota s’našeg putovanja: Kad smo imali koncert u Boru, i došli kasno u noć, mrtvi umorni, a sutradan nas je čekao put u Varaždin, pitali smo se kako ćemo da održimo koncert kada ne možemo ni na nogama da stojimo, a Davor, naš vozač koji sve te naše priče uredno sluša, primetio je: „Kod vas se to nikad nezna, i taj umor ne mora ništa loše da znači. Možda će danas biti bolje nego juče.“ I stvarno je tako. Znači; nas emocije povuku. Imali smo fenomenalan koncert a ja stvarno ne znam odakle smo izvukli toliko energije. Proteklih dana užasno smo se trošili. Kad bi, kojim slučajem, došla u našu svlačionicu, pred sam koncert, i videla tu neku atmosferu ti bi rekla: „Kako će oni, uopšte, da izađu da sviraju?“ A mi izađemo i sviramo! Jednostavno: il’ se desi, il’ se ne desi.

CAO: -Da, ništa mi nisi rekao o tome – ko je gazda u bendu? Da li je ta funkcija samo Milanova ili je delite?

BOJAN: -Ovako, što se tekstova tiče Milan je čovek, koji neće, ne moze da peva nešto što ne oseća. A uzasno malo tuđih stvari oseća. Voli svoje stvari da peva. To smo svi mi odmah shvatili i prepustili to neko pisanje tekstova – baš njemu. Jer ja njemu neke reči ne mogu da stavim u usta, niti on može da doživi sedamsto puta na koncertima. On je pevač, i on je taj front-man. Ideje, uglavnom, zajedno pravimo. Recimo, za publiku on jeste nas vođa. Šef benda.

CAO: – Kako gledaš na nacionalizam, kao već dobro nabujalu pojavu?

BOJAN: -Srećom, nas su već odavno shvatili kao potpuno antinacionalnu grupu. Shvataju nas kao grupu, koja nema nikakve takve stavove, niti ih želi, niti ih upražnjava, tako da neke neprijatne situacije nismo ni imali. Gde taj nacionalizam može da nas dovede? U šta to vodi? U jedno – cepanje! Potpunu diskreciju. Ja se odavnina, od kad znam za sebe, izjašnjavam kao Jugosloven. Čuo sam informaciju u „Dnevniku“: „Od sada će u novom popisu, svi Jugosloveni biti neopredeljeni“. Ako stvarno ne mogu da se opredelim kao Jugosloven, opredeliću se da budem – „Marsovac!“, napisaću Bojan Pečar, Marsovac. Nemam nikakve nacionalne parametre u glavi. Nikakve! Otac mi je Slovenac, a majka Srpkinja; znaci „mješanac“ sam odnosno samo – Jugosloven!

CAO: -Šta si zaboravio da kažeš…

Bojan: -Nisam hteo ništa da kažem! Ja sam – ćutolog! Evo, kad sam se već raspričao, mogao bih da poručim, recimo, ovo. Svi vi mladi, dobro otvorite oči, pogledajte šta se dešava i kod nas i u svetu, i da dobro razmislite da biste mogli da napravite pravi izbor. Pogrešan izbor može da bude koban po jedinku. A da bi ste napravili pravi izbor morate mnogo toga da znate. Prema tome, učite deco, volite se i budite pametni, ne podpadajte ni pod kakve uticaje…
Voli vas ćutolog, Bojan Pečar!“