Bojan Suđić: Razbijanje stereotipa o našem narodu kao „nekulturnom“

Nastupi pred desetinama hiljada ljudi u Beogradu, ali i u čitavoj Srbiji i okruženju, pokazali su koliko su ti stereotipi lažni i zlonamerni, te da u našem narodu postoji jednaka potreba i prijemčivost za kvalitetnim kulturnim sadržajima kao i u znatno razvijenijim i ”kulturnijim” zemljama.

Jer, Guča je Srbija, i u njoj žive i na Sabor dolaze isti ljudi kao i u drugim gradovima Srbije i okruženja. Pitanje je samo kakav se sadržaj nudi i koje su namere, čime se kreira i ponašanje publike – kaže u razgovoru za Danas dirigent Bojan Suđić povodom koncerta Simfonijskog orkestra i Hora RTS na 60. Saboru trubača u Guči.

Koncert je najavljen kao “Novo na Saboru”. Da li je ovo prvi nastup beogradskih “simfoničara” na ovakvoj manifestaciji i kako ste se našli na programu Sabora trubača u Guči na kome su do sada muzičari klasičari uglavnom bili svečani gosti i podizali saborsku zastavu na otvaranju?

– Organizacioni odbor je želeo da se kompletna manifestacija što više vrati inicijalnoj ideji i izgledu Sabora sa početaka, stavljajući akcenat na muzički i umetnički aspekt, bitno potiskujući sve komercijalne i ”vašarske” elemente koji su Guču gušili decenijama. Drago mi je da je Odbor ocenio da upravo prvi nastup Simfonijskog orkestra i Hora RTS u Guči treba da predstavlja očiti iskorak ka novom i kvalitetnijem Saboru, koji bi se tim pravcem i dalje kretao i razvijao.

Ovakav hrabar i odlučan stav mogu samo da pozdravim, smatrajući ga dalekosežnim po našu kulturu i unutarkulturni dijalog i razumevanje u narodu kome su se do skora nametale samo podele po svim šavovima, prirodnim, ali i onim kreiranim. Čini mi se licemernim da ”klasičari” sa nedodirljivih akademskih visina dižu zastavu i ocenjuju trubače u Guči, a da pri tom niti oni razumeju Guču, niti Guča razume i prepoznaje njih.

Da li je to samo utisak sa TV prenosa koncerta prošle subote da je publici, ipak, bilo bliži drugi – “etno” deo programa, iako su u prvom delu bili popularna “klasika” i filmska muzika?

– Sasvim očekivano, kao i u svim drugim prilikama. Muzika koja dublje živi u narodu i doživljava se kao ”svoja”, uvek zbog prepoznatljivosti izaziva i burniji odgovor publike. I tako je u čitavom svetu, od Austrije i Italije do Meksika i Kine. Pitanje je samo kakva je muzika kodifikovana kao deo kolektivnog kulturnog obrasca.

Negde je to Johan Štraus i valcer, negde – kolo, koje je još i Gotovac davno simfonizovao i koje se izvodi po svetu. Naš hendikep leži u malom broju umetničkih kompozicija u nacionalnom stilu, zbog istorijskih prilika, što donekle ispravljamo novim aranžmanima, do nekog većeg zamaha. Interesantno je da se i u svetu sve više ”klasičnih” kompozitora ponovo okreće prepoznatljivim motivima iz naroda.

Šta je Vama kao dirigentu bio najveći izazov na koncertu u Guči?

– Postavljanje pravilne percepcije, kod mene i mojih kolega – da blizina roštilja i zvukova iz luna-parka ne određuje naš umetnički nivo, već obrnuto – da smo mi ti koji šire kulturu željnoj publici i van postojećih muzičkih hramova, u koje, nažalost, sve manje idu oni koji sebe smatraju društvenom i kulturnom elitom.

Kakvi su Vam utisci o ovogodišnjem Saboru kao članu žirija?

– Sedamnaest orkestara se ozbiljno spremalo i nastupilo, svaki u svom kapacitetu, koji je žiri kasnije ocenjivao. Imam veliko poštovanje prema svakom orkestru i muzičaru, jer je očito da su uložili veliki trud i nezamisliv broj sati u druženju sa instrumentom.

Mnogi imaju muzičko obrazovanje, sarađuju sa našim uglednim profesorima i aranžerima, video sam i neke svoje bivše studente, što verujem da će dovesti do još boljih rezultata u budućnosti.

Da li ste ranije bili na Saboru u Guči?

– Do ove godine – nisam. Ali mi je drago da sam došao u priliku da nastavim ”dirigentski upliv” u Festival, posle maestra Živojina Zdravkovića, koji je bio u Odboru od početaka Sabora.

Ove godine navršava se 190 godina od kako je knez Miloš Obrenović osnovao prvi vojni trubački orkestar u Srbiji, u kome mnogi vide temelj tradicije trube kao instrumenta kod nas, a Sabor u Guči je proslavio 60. rođendan. Koliko su ove godišnjice bile obavezujuće za učesnike, pogotovo ako nisu iz “faha”?

– Godišnjice su se samo ”potrefile”, dajući nam priliku da se setimo početaka orkestarskog muziciranja u Srbiji i želje kneza Miloša da odmah iskorači u pravcu evropske muzičke tradicije, koju je Šlezinger sa početnih 16 muzičara uveo u Srbiju.

Taj orkestar je izvodio, čak pretežno, i srpsku tradicionalnu muziku u novim obradama i sa novim instrumentima, između kojih je bila i truba, koja je tek u oslobodilačkim ratovima postala simbol. Tih 190 godina nas uči da celokupnu tradiciju i ”izvornost” posmatramo kao neprekidni proces u vremenu, koji donosi i neprestane promene. Od nas zavisi kakve i u kom smeru.

Sarađivali ste sa velikim svetskim imenima poput violiniste Najdžela Kenedija, koji je poznat po eksperimentisanju sa etno muzikom, koja je bila inspiracija i mnogim velikim stranim i našim kompozitorskim imenima. Kako gledate na takva muzička preplitanja i spojeve i koliko dirigent ima prostora da u interpretaciji da i neki svoj lični pečat takvoj muzici?

– Pitanje dirigentske interpretacije nadilazi pitanja žanra i stila, već seže u prostor osobene ličnosti i opredeljenja, često vođenih širim trendovima. Lično se trudim da što više proniknem u duh i osobenost svakog dela, kako bi interpretacija imala što više pravih i potrebnih začina, a ne samo onih univerzalnih koji svakom jelu daju sličan ukus.

Da li i koliko ovakvi koncerti mogu da doprinesu popularizaciji klasične muzike i razbijanju stereotipa o njenom elitizmu?

– Vreme od nekoliko decenija, u kome je vrednost ”klasičnih” kompozicija bivala u ”upućenim” krugovima izjednačavana sa brojem praznih mesta u koncertnim dvoranama ostaje polako za nama. Kompozitori se vraćaju publici, uz još uvek prisutan strah da će tradicionalnija melodijsko-harmonska rešenja izazvati prezir i podsmeh sve malobrojnije ”elite”.

U čitavom svetu se ulaže ogroman napor da se nova publika upozna sa umetničkom muzikom, upravo koncertima sličnog sadržaja, posle kojih deo publike želi da i dalje izgrađuje svoj muzički ukus. Veoma složen zadatak u današnjem svetu prepunom novih snažnih nadražaja, dok su klasične kompozicije nastale još pre stotinak godina i dalje previše ”moderne” i ”neslušljive” za većinu čak i redovne koncertne publike.

Nezainteresovanost i prezir prema ”neobrazovanom kulturnom plebsu” otvorila je put drugačijim muzičkim sadržajima koji su danas dominantni svuda, a koje ne mogu da ocenim kao blagotvorne za pojedinca i društvo u celini.

Oduševljenje i komentari

– Po svim reakcijama, tokom i posle koncerta, verujem da je nastup u potpunosti opravdao nameru organizatora. Bio sam zaista dirnut oduševljenjem i zahvalnošću ogromnog broja ljudi koji su mi kasnije prilazili sa divnim komentarima. Da dodam i oduševljenje brojnih stranaca, češke grupe, turista iz Belgije, mladog turskog para… što svakako ostaje u sećanju. Moje kolege u ansamblu i ja neprestano ponavljamo ovakva divna iskustva, a da li ćemo ponovo doći u Guču zavisi od budućeg dijaloga organizatora i RTS-a – priča o utiscima sa koncerta u Guči dirigent Suđić, koji bi večeras sa Simfonijskim orkestrom i Horom RTS trebalo da nastupi na manifestaciji „Kulturno leto Zlatibor 2021” na letnjoj pozornici Kraljevog trga.

Trubači i BEMUS

Da li bi postoji koncepcijski okvir koji bi omogućio uzvratnu saradnju i gostovanje trubačkih orkestara na muzičkim manifestacijama poput Bemusa?
– O tome nisam razmišljao u okviru svog mandata kao umetničkog direktora Bemusa. Mislim da postoji dovoljno prostora gde trubači mogu da se čuju adekvatnije nego na Bemusu.

Godišnjice, planovi, pandemija

Simfonijski orkestar RTS iduće godine obeležava 85 godina postojanja, koliko i FMU na kome predajete kao profesor dirigovanja. Hor RTS je dve godine mlađi. Kako se pripremate za ove godišnjice i koliko je pandemija korone za muzičare ograničavajuća okolnost?

– Svaku sezonu i svaki koncert planiram sa sličnim ambicijama, a jubileji su prilika da se dodatno neki od reflektora usmere ka kvalitetnim nastupima. Pandemija je zaista potpuno poremetila sve planove u svetu, pa se čak ni veliki jubilej Betovena nije obeležio, iako je bilo planirano da čitava planeta svira čitave godine dominantno – Betovena. Plan Simfonijskog orkestra i Hora RTS predviđa čitav niz veoma ambicioznih i atraktivnih nastupa već od jeseni, kao uvertiru za jubilej iduće godine. Pre svega želimo da se stvari normalizuju što pre, pa da publika u punim dvoranama može bez ograničenja da prati nastupe naših velikih ansambala, po kojima smo i prepoznatljivi.