Bolja rešenja ili „prepisivanje“ odbačenog zakona

Od tada su svi ministri kulture u srpskoj Vladi – Ivan Tasovac, Vladan Vukosavljević, a sada i Maja Gojković, najavljivali izradu mnogo „bolje“ regulative koja će definisati sve što se tiče kinematografije, i u tim najavama – da „zakon stiže, samo što nije“ – prošla je gotovo decenija.

Podsećanja radi, zakon iz 2011. usvojen je u vreme ministra kulture Predraga Markovića, a pored predstavnika državne uprave i članova Radne grupe (tadašnjeg predsednika Upravnog odbora Filmskog centra Srbije Predraga Mikija Manojlovića, Darka Bajića koji ga je u vreme donošenja zakona zamenio na toj funkciji, reditelja Gorana Markovića i Gorana Paskaljevića), u njegovu izradu, putem nekoliko javnih rasprava, bili su uključeni i predstavnici udruženja i asocijacija filmskih i dramskih umetnika, autori, producenti, distributeri, i svi oni koji se profesionalno bave filmom, i u čijem je interesu da se oblast kinematografije konačno uredi po zakonskoj regulativi.

Za našu filmsku umetnost to je bio veliki korak, kako je u tim raspravama isticao reditelj Nikola Stojanović.

„Ovo je prvi put, posle skoro pedeset godina, koliko sam prisutan u ovoj profesiji, da se jedan zakon bavi statusom filmskih umetnika i finansiranjem filmske umetnosti, jer su se svi prethodni zakoni najviše bavili načinima kako cenzurisati i zabranjivati filmska ostvarenja. Sada će, konačno, precizno biti definisane sve oblasti – od proizvodnje filmova, obezbeđenja uslova za stvaranje filmske umetnosti, statusa filmskih radnika, do načina finansiranja i prikazivanja filmova, i obezbeđenja uslova za značajne koprodukcije. To neizostavno menja i poziciju autora, i same kinematografije u našem društvu, i stavlja ih u dostojanstven položaj“, govorio je Stojanović.

Zakon iz 2011. imao je 40 tačaka, njime je utvrđeno da stručne poslove u oblasti kinematografije (konkurse za finansiranje i sufinansiranje domaćih filmova) obavlja FCS, koji će Ministarstvu kulture podnositi godišnji izveštaj o svom radu, a njegove najznačajnije odredbe odnosile su se i na dodatna sredstva u finansiranju.

Tačkom 19. ovog Zakona utvrđeno je da se novac za razvoj kinematografije izdvaja iz dela naknada koje telekomunikacioni operatori plaćaju Republičkoj agenciji za elektronske komunikacije (RATEL), a emiteri Republičke radiodifuzne agencije (RRA) za pravo emitovanja programa.

U kasu FCS, ovom odredbom, svake godine trebalo je da stiže 20 odsto od prihoda koji ostvari RRA, 10 odsto od prihoda RATEL, a od RTS 1,5 odsto od ostvarene mesečne pretplate.

Novac je, međutim, stigao samo jednom, i samo od RRA, koja je 2013. na račun FCS uplatila suficit koji je ostvarila u 2012. Posle toga, Tačka 19. je vrlo brzo „slomljena“ – Ustavni sud je 2014. proglasio ovu odredbu neustavnom, u suprotnosti sa članom 34 Zakona o radiodifuziji, po žalbi koju je uložio ANEM (njegov tadašnji predsednik bio je Saša Mirković).

Već u julu iste godine, „slomljen“ je i ceo novi Zakon o kinematografiji, jer je Skupština Srbije usvojila Zakon o elektronskim medijima, kojim nije predviđeno izdvajanje dela prihoda za razvoj kinematografije, iako emiteri eksploatišu filmove domaće produkcije.

Na burno reagovanje i mnogobrojne javne apele UO FCS i filmskih radnika, koji su tu odluku nazvali divljačkom, jer je dovedena u pitanje egzistencija celokupne kinematografije, nije bilo zvaničnih odgovora.

Ministar Tasovac je pustio „beli dim“, kako je to tada opisivao reditelj Darko Bajić, i oglasio se tek posle nekoliko meseci ćutanja – najavio je „savremeniji“ pravni akt čija je izrada upravo „u toku“.

Tako je Zakon iz 2011, u koji su filmski radnici uložili višegodišnji rad eliminisan iz upotrebe, a ovih dana, deceniju kasnije od njegovog legitimnog usvajanja, Danas saznaje da bi u skupštinskoj proceduri uskoro zaista mogla da se nađe i ta „moderna“ verzija zakona, o kojoj će se izjašnjavati poslanici SNS.

U Ministarstvu kulture trenutno postoji Radna grupa, a prema rečima reditelja Srdana Golubovića, asocijacije i filmska udruženja su svoje predloge za izradu zakona prosledili Filmskom centru Srbije.

– Koliko sam upoznat, novi pravni akt zvaće se Zakon o audiovizuelnom delu, a što se tiče reditelja i producenata, za nas je najvažnije da se usvoji naš predlog, član 20 koji je u izradi, i koji podrazumeva da u budžet FCS određena sredstva uplaćuju emiteri, odnosno TV stanice, kao i ostali prikazivači i distributeri filmskog sadržaja.

To jeste odredba zbog koje je Zakon o kinematografiji iz 2011. „pao“, jer je bila sporna, kako je utvrdio sud, ali je ona u potpunosti u saglasnosti sa svim evropskim zakonima. Filmski radnici očekuju da će se novi zakon sa članom 20 uskoro naći u skupštinskoj proceduri, jer bi njegovom primenom budžet FCS za proizvodnju filmova bio značajno veći nego do sada. Bilo bi sjajno za budućnost našeg filma ako se to dogodi, ali nisam siguran da će naš predlog da „prođe“ – kaže Golubović.

Zakonom o kinematografiji iz 2011. bilo je utvrđeno i osnivanje nezavisnog fonda pri FCS (od dela sredstava koji bi se izdvajao od mobilne telefonije, igara na sreću…), a na pitanje da li to postoji i u predlozima za izradu novog zakona, Golubović kaže:

– Taj fond je neki naš krajnji cilj, jer finansiranje onda ne bi zavisilo od budžetne godine, nego bi sredstva mogla da se prelivaju iz godine u godinu. To vodi ka jednoj, u velikoj meri nezavisnoj instituciji, telu koje je osnovano od strane države, ali je u rukama ljudi koji prave filmove.

Verujem da svi mi kojima je film profesija treba da se borimo za što bolje uslove, i zaista gledam jako pozitivno na našu filmsku umetnost u ovom trenutku.

Uspesi srpskih filmova poslednjih nekoliko godina su vrlo vidljivi, mnoga ostvarenja ulaze u zvanične programe najvećih svetskih festivala, neka osvajaju i nagrade, i to zaista jeste veliki uspeh samih autora, ali i činjenice da je FCS uspostavljen kao institucija.

A vidite koliko godina čekamo na pravnu regulativu, i to je oduvek bilo tako, jer političarima taj zakon nije baš u prvom planu. U ovom trenutku, za nas je najvažniji taj „sporni“ član 20 – ističe Golubović.

Taj novac koji bi stizao od emitera, odnosno TV stanica i ostalih prikazivača i distributera filmskog sadržaja, kako objašnjava, nije veliki, ali bi ipak dosta pomogao.

– U ovom trenutku ima veliki broj kvalitetnih filmskih autora raznih generacija koji čekaju na finansijsku pomoć. Velika je gužva na konkursima FCS, nikada nema dovoljno sredstava i mislim da po pojedinačnom filmu i ne mogu da budu veća nego što jesu. A srpska kinematografija se probudila iz neke usnulosti – u samo šest meseci naši filmovi „Oaza“, „Kelti“ osvojili su svetska priznanja, do kraja godine će biti još nekoliko izuzetnih ostvarenja, i nadam se da će država imati sluha za filmske radnike. Jer, ako se ne usvoji član 20 koji smo predložili, onda slaba „vajda“ od novog zakona – kaže Srdan Golubović.

Audiovizuelna delatnost nije adekvatan termin

U izradi Zakona iz 2011, prema rečima reditelja Gorana Markovića, korišćena su iskustva i najbolje odredbe u zakonodavstvu nekih evropskih zemalja, naročito Mađarske, Rumunije, Grčke, čije kinematografije poslednje dve decenije beleže najveći uspeh u svetu. Radoslav Rale Zelenović bio je uključen u izradu tog zakona kao tadašnji direktor Jugoslovenske kinoteke.

– Tada sam se zalagao, a i sada smatram, da naziv Zakon o audiovizuelnoj delatnosti nije adekvatan, i da ovaj pravni akt treba da ostane Zakon o kinematografiji, jer u sebi nosi istoriju filma koja datira iz 1895, i sve ono što podrazumevaju filmska umetnost i proizvodnja filmova. Suština kinematografije su pokretne slike koje su audiovizuelna tvorevina čitav jedan vek, samim tim i ova odrednica audiovizuelno, koja se koristi poslednjih godina, nije ni savremena ni moderna. A kinematografija je centralna tačka, koja u sebi sublimira i sve najsavremenije tehnološke promene u razvoju filma – smatra Zelenović.

„Prisvajanje“ uspeha

Jedna od najvažnijih odredbi Zakona o kinematografiji iz 2011. bila je da se stranim producentima koji snimaju u Srbiji iz republičkog budžeta isplaćuje 20 odsto od ukupno utrošenih sredstava za snimanje kako bi se podsticao njihov rad, a bilo je utvrđeno i da Vlada Srbije donese program za popularizaciju naše zemlje kao lokacije za snimanje.

Za razliku od zakona koji se nije primenjivao, vlast SNS je „prisvojila“ ovu odredbu, i aprila 2016. donela „svoju“ Uredbu o podsticajima za strane producente, koju je Zorana Mihajlović, tadašnja potpredsednica Vlade, objavila kao veliki uspeh.

Od tada, do danas, gotovo da nije bilo filmskih zvezda koje su snimale u Srbiji, a da se predstavnici vlasti zarad svog marketinga nisu fotografisali sa njima.