Bolje biti u Kafeu nego u Istoriji

Istina nelagode i sutona – pa i našeg. Pretendovati na život tipično je za megalomane. Da, put uz obalu visoko nad morem, koji se najednom pruža posle Sistijane… čarobno obećanje, neće biti ispunjeno.

Kada se mi mrtvi podignemo.

Da li je dovoljan tek neki film da bi se to shvatilo?

Njihov život zaglavljen u ondašnjem vremenu, kao kada se zaglavi projekcija nekog filma i slike stanu, ukočeni osmeh na prelepim ustima, nepomični pogled.

Samo se ona, misli nastavljajući da čita i iščitava scenario, čini se, kreće u drugačijem prostoru.

Samo je ona, tuđinka koja će otići, u Beč, u Milano, u Berlin i ko zna gde, imala budućnost. Njih trojica, pak, već pokojni, njihov život sagoreo u iščekivanju i pripremanju života, pre no što je stigao.

Crvena boja zore, ne, crvena boja večeri. Onaj ondašnji mladić, on, ja, ostao je u prekinutom filmu – nedovršena slika, ukočena na granici poslednje stranice ili poslednjeg kadra, poput onih noćnih mora kada si zalepljen za tle, kada bi hteo da potrčiš, ali ne možeš. A ona… U suštini, ne zavidi joj.

Otići, pobeći, verovatno nije dovoljno.

Nije sigurno da je njena slobodna i opipljiva sudbina bila srećnija od one na hartiji njih trojice. Hartija ima nabore gde možeš da se sakriješ, magareće uši previše male za skrivanje, ali prijatne na dodir, onako zgužvane. Sve u svemu, bolje biti u Kafeu, nego u Istoriji.

Ne sviđa mu se da živi u nestvarnosti. I u scenariju Trsta nema; nema nijedne pozadine niti švenka grada, naslućuje se tek perspektiva krovova, profil kakvog neoklasičnog kipa s nebom u pozadini, komadić mora iza glave u prvom planu, unutrašnjost nekog ulaza liberti.

Režiser mu je objasnio da je reč o manjku sredstava: TV nije Paramaunt, da bi se sklonili automobili i ulicama podario verodostojan izgled Prvog svetskog rata potrebne se ogromne cifre i režiser je odlučio da se snalazi u datim okolnostima, snimajući po koji detalj što podseća, daje utisak, omogućava da se nazre ondašnji Trst. Stvorena je slika prelepog grada koji ne postoji i gde je srećan što živi.

Zatamnjenje.

Film ga je naučio. Lep kraj, zatamnjenje, dopustiće sebi da to predloži režiseru.

I naših života, moga života.

Dopalo mu se, ipak, da prisustvuje snimanju i ponovo vidi scene pre montaže.

Uvek lažac, zašto unosi red u nešto što nema i ne može – ne treba? – da ima reda: godine, minuti, priče, kapljice kiše, razbijanje talasa, glatka koža i izborana koža.

Hartija ili celuloid, nema mnogo razlike. Sviđa mu se da gleda, ali nije dovoljno. Da, njene zelene oči, njene grudi – obe, jedne što ne zna ništa o drugoj i druge što o njoj ne zna gotovo ništa, zna samo da glumi ulogu.

Da, rado će pogledati taj film, na kraju svega; slike, boje.

Ali gledati, samo gledati, nekako je malo. Dodirnuti, opipati, osetiti miris… Kako je mirisala ona onda, penjući se oznojena po onim stenama, njen vrat blizu moga lica…

Ne znam, ne sećam se, mirisi kratko žive.

Prevod sa italijanskog: Snežana Milinković

Autor je poznati italijanski pisac, autor romana „Dunav“ i „Obustavljen postupak“ i knjige priča „Zakrivljeno vreme u Kremsu“, koja je nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs