Bora Ćosić, foto: Aleks Dmitrović, KrokodilNa intervjuu smo sa Borom Ćosićem, gostom XV Festivala KROKODIL u Beogradu. Pre početka večernjeg programa drugog dana festivala, razgovarali smo o Beogradu, protestima, o Krleži, “porodici” i zajedničkom jeziku.
AN: Dobro došli ponovo u Beograd.
BĆ: Posle tri godine, obzirom na sve neprilike i koronu, ponovo sam tu gde sam i bio pedeset pet godina, od 1937. do 1992. godine.
AN: Postoji li nostalgija?
BĆ: Ne, nikako! Ovaj grad osećam kao i svaki drugi grad u Evropi i svetu. Vidim da ipak dovoljno napreduje bez obzira na sve i to mi je drago, ima još tu nekih oronulih fasada ali toga smo se nagledali u Zagrebu i u Berlinu, prema tome, to je u nekom tranzicijskom periodu neophodno.
AN: Pratite li vesti i događanja iz Srbije?
BĆ: U poslednje vreme manje jer onoliko koliko nemački mediji javljaju ali svakako pratim dešavanja oko ovih demonstracija jer to ima priličan odjek. Meni se čini da sada postoji velika šansa da se desi promena.
AN: Gde vas je zatekla vest o 5. oktobru?
BĆ. U Nemačkoj sam bio tada i to sam gledao sa čudom, jer sam mislio da je Milošević večan kao što sada mnogi isto tako misle da je i ovaj „šef“ večan.
AN: Bili ste učesnik studentskih demonstracija ’68.
BĆ: Ja sam pre svega bio svedok 27. marta 1941. godine, tu na trgu (Republike), imao se devet godina kada su me roditelji doveli. Zatim sam ’68 sam bio vrlo aktivan u auli, koja se tada zvala konvent i kako smo izdavali neku verziju lista “Vidici”, ja sam kao i nekoliko drugih prijatelja svaki dan nešto pisao. Tamo sam objavio državotvornu stvar koja se zvala “Privremena estetika demonstracija”. Družio sam se sa svima njima mada su se ljudi razdvojili pa jedan od vodećih govornika protiv režima Nikola Milošević, profesor, posle je skrenuo u nacionalne vode. Tako da nisu svi ostali dosledni. Kako je govorio pesnik Dušan Matić: Važno je održati se!
AN: U tom periodu objavljujete roman „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”.
BĆ: Da, “porodica” je izašla krajem ’69, u januaru sledeće godine odmah je dobila NIN-ovu nagradu, što je bio jedan mali skandal, naime bio sam jedan od najmlađih dobitnika te nagrade.
AN: Da li znate da se predstave prema motivima romana “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” i dalje igra u mnogim pozorištima u regionu?
BĆ: Ja to ne znam ali znam da knjiga i dalje izlazi u nekim egzotičnim zemljama, sad je upravo potpisan ugovor u Talinu, za Estonski prevod knjige. U Evropi me ima svuda ali ima nekih čudnih izuzetaka, nema me u Holandiji i u Češkoj. U Češkoj mi je posebno čudno jer Bohumil Hrabal je za mene bio književni stric. Negde sam čuo da u Americi postoji bend koji se zove „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”!
AN: Posvetili ste dve knjige Miroslavu Krleži, „Poslovi, sumnje i snovi Miroslava Krleže“ i „Doktor Krleža“ , šta je za vas značio Krleža?
BĆ: Krleža je nepobitna činjenica koja se nažalost minimalizuje u današnjoj Hrvatskoj ali bez obzira na to njegovih pedeset, šezdeset knjiga su fundament naše kulture. E sad, zanimljivo je to, što sam ja, toliko baveći se njime, naročito posle njegove smrti, imao prilike da ga sretnem samo jednom.
AN: U Sarajevu ’61.?
BĆ: Tako je, on mi je prišao, jer me je znao, znao je šta pišem i dosta me je dobro ocenjivao, da me obavesti o slučaju tuče između Vladana Desnice i Gustava Krkleca.
AN: Zašto su se potukli?
BĆ: Srpsko-hrvatska rasprava, ali ne nacionalistička kao što je danas već je to bio animozitet između dva pisca. Desnica je bio pisac grandioznih dimenzija a Krklec je bio pesnik, jednostavno nije imao toliki značaj kao Vladan.
AN: Prva dobitnica Ninove nagrade je Dubravka Ugrešić, kakav je ona ostavila utisak na vas?
BĆ: Ja sam vrlo brzo ostario, do devedesetih godina sam došao ne znam ni sam kako, pa sam zato sve one mlađe smatrao svojom decom a Dubravka je bila moja književna ćerka, kao što mi je i Irena Vrkljan, pesnikinja, bila književna sestra! Mi smo bili jedna mala familija, nije nas bilo mnogo.
AN: Jedna od tema ovogodišnjeg Krokolilovog festivala je zajednički jezik. Kakav je vaš pogled na tu ideju?
BĆ: Pazite, ja uopšte ne ulazim u političko-lingvističke diskusije i dileme, moj jezik je srpsko-hrvatski ali ne na jedan rigidan način. Prosto pišem srpskom ekavicom uz mnogo hrvatskih reči koje ostavljam u ijekavici, ne mogu napisati povest već povijest, ne mogu da napišem čak ni dete, jer mi se čini da to dete u srpskom jeziku nema noge pa napišem dijete. Ja te stvari ujedinjujem!
Aleksa Ninković, KROKODILov novinar na dan
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
