Foto: Ljubaznošću Doplgenger„Snimak pejzaža termita“, rad umetničkog dua Doplgenger, koga čine Isidora ilić i Boško Prostran, u okviru izložbe 60. Oktobarskog salona, koji je postavljen u Muzeju afričke umetnosti otvoreno se bavi ekstraktivizmom a, imajući u vidu da je jedan od mnogih gorućih problema sa kojima se suočava naše društvo Rio Tinto, čini se više nego aktuelnim.
Međutim, u “Snimku pejzaža termita” Doplgenger, kako se skreće pažnja u katalogu izložbe, pokušava da probije horzont budućnosti izvan medijskog spektakla i da paralelno protrese sopstvenu umetničku poziciju i svoj pristup prepoznatljiv između ostalog i po istraživanju i kopanju.
Srećom, ne po zemlji, nego po arhivama.
Njihov rad, kako objašnjavaju, oslanja na zbirku pesama „Snimci“ jugoslovenskog, revolucionarnog i nadrealističkog pisca Oskara Daviča, a u njemu se bave i arhivskim snimcima RTS-a iz osamdesetih godina, „Vlaškom bunom“, koja se smatra prvim ekološkim ustankom na tlu Evrope.
O tome zašto baš Oskar Davičo, Doplgenger objašnjavaju da oni već neko vreme prave radove i aludiraju na zbirku pesama „Snimci“ u kojoj se ovaj književnik bavi pejzažem.
– Davičo ga koristi pre svega kao podlogu za opisivanje svojih initimnih, odnosno, kako sam kaže, „unutrašnjih predela“.
Čini to jezičkim sredstvima, a nama je bilo zanimljivo da filmsko-montažnim sredstvima u našim radovima preispitamo odnos pejzaža i određenih istorijskih trenutaka – kažu Doplgenger.
Prema njihovim rečima, zbirka pesama „Snimci“ im je inspirativna i zato što je na neki način filmska, naravno, kroz poetsko-nadrealistički jezik Daviča po kome je prepoznatljiv.
– Počeli smo od „Snimka pejzaža bez predistorije“, ali i u ostalim Davičovim pesmama postoje ti neverovatni nadrealistički spojevi koji su nama otvorili mnogo perspektiva.
Jedna od njih tiče se i Rio Tinta i zebnje građana da bi otvaranjem ovog rudnika priroda ove zemlje bila opustošena, a Srbija pretvorena u rudarsku koloniju.
– Ovaj rad je i proizašao iz naše potrebe da reagujemo na društvenu situaciju i vrlo se otvoreno bavi ekstraktivzmom i njegovim pojedinačnim manifestacijama u istoriji – ističu Doplgenger.
„Snimak pejzaža termita“ je predstavljen kroz dvokanalnu video instalaciju, a čine ga dva ekrana međusobno sukobljena i postavljena pod uglom od devedeset stepeni.
– Na levom ekranu su dokumentarni snimci koji su nastali na kopu u Majdanpeku. Ono što nas je u njima najviše zanimalo je pejzaž i to što se zapravo na njemu ne vidi šta se suštinski na tom tlu ili ispod njega zbiva. Tu su damperi, kamioni koji tu konstantno prolaze, ali se u tim prizorima ne vide ekonomske, kao ni političke veze, već prosto jedan protok kapitala koji permanentno cirkuliše i koji nikako ne možemo da lociramo – objašnjavaju umetnici.
Drugi ekran, kako kažu, baziran je na arhivskim snimcima.
Tu su slike i fotografije.
– Počinjemo od toga da se Vlaška buna koju je Đorđe Andrejević Kun 1935. godine zabeležio u svojoj mapi „Krvavo zlato“ smatra prvim ekološkim protestom na tlu Evrope. Tu su i arhivski materijali RTS-a, emisija Istorija, iz osamdesetih, koja je u to doba emitovana u okviru obrazovnog programa i koja je imala različite serijale. Ono što je nama bilo posebno zanimljivo je serijal o antikolonijalnoj borbi koja se emitovala na Radio televiziji Beograd, a u kojoj je artikulisana istorija antikolonijalnih borbi sedamnaest pojedinačnih zemalja. Način na koji se nekad radila ova tema podrazumevao je uzimanje u obzir pitanja političke ekonomije, antkolonijalne borbe i kolonijalne istorije na otvoren način. To što su se tada veze uspostavljale i u naraciji i slici danas nama deluje potpuno neverovatno – ističu Doplgenger.
Na ekranu koji se tiče prošlosti ih je, kako kažu, posebno zanimala emisija o Kongu.
– U ovoj emisiji naratori govore da se radi o uzimanju rude iz Konga i kako je Belgija bez i jednog grama rude bakra na sopstvenom tlu postala peti proizvođač bakra na svetu. Bilo nam je važno da pokažemo tu vrstu diskursa s jedne strane, kao što nam je bilo bitno da to, kao neku vrstu paralele, uporedimo sa onim što se danas zbiva – objašnjavaju Doplgenger, koji na performativan način takođe učestvuju u slikama koje se emituju na ekranima.
Na levom ekranu njihovo prisustvo je naznačeno kroz njihove ruke sa različitim elementima na kopu koji se pojavljuju i u arhivskom desnom ekranu, da bi u jednom trenutku došli i do montažnog stola na kome radi Doplgenger.
– Vodili smo se idejom ekstraktivizma rude koji se realno dešava, ali koja se može primeniti i na ono što mi radimo kopajući po arhivama tražeći značenja ili već zaboravljene priče.
Jedna od tih priča je i Vlaška buna iz 1935. godine.
– Ovaj događaj danas mnogi istoričari smatraju “prvim ekološkim ustankom u Evropi i u svetu” ali je zapravo bila politički organizovana pobuna seljaka iz okolnih sela Bora i radnika iz rudnika protiv francuske kolonijalne vlasti i njihovih pomagača oličenih u tadašnjim državnim službenicima i srpskoj buržoaziji. Povod bune je bio neprimereno ispuštanje dima iz topioničkih pogona koji je uništavao useve i zagađivao poljoprivredno zemljište, vode i vazduh. Seljaci su se organizovali, ušli u topionicu i prekinuli njen rad. Nakon bune je francuski konzorcijum, koji je i otvorio i pokrenuo rudnik u Boru, isplatio štetu seljacima – objašnjavaju Doplgenger.
Upitani kako vide to što se na državnoj televiziji u doba SFRJ na otvoren način govorilo o uzimanju rude, antikolonijalnoj borbi i kolonijalzmu Doplgenger odgovaraju da misle da je razlog tome to što je u tom periodu Jugoslavija pripadala još uvek koliko-toliko aktivnom pokretu Nesvrstanih.
– Poslednja sednica pokreta Nesvrstanih u kojem je Jugoslavija bila predsedavajuća desila se 1989. u Beogradu, dve godine pred sam raspad Jugoslavije. Emisije Antikolonijalne borbe, emitovane sredinom osamdesetih u okviru obrazovanog programa, otvoreno su govorile o aparthejdu u Južnoj Africi, Namibiji. I u nekom neobičnom obrtu, a možda i sasvim logično, redakcija obrazovanog programa se odmah nakon ovog serijala okreće uzdizanju srpskog nacionalnog identiteta i pripremama za ceremoniju 600 godina Kosovskog boja takođe planiranog 1989. godine – skreću pažnju Doplgenger.
Posmatrano na ovoj studiji slučaja, kako dodaju, interesantno je kako se ideja dekolonizacije kroz internacionalizam, prisutna u prvom serijalu, zapravo pretvorila u isticanje etničke posebnosti u istorijskim obrazovnim emisijama Televizije Beograd krajem osamdesetih.
– Možda bi trebalo podsećati da su kolonijalne sile u XIX veku sprovodile enciklopedijska drušveno-naučna istraživanja na osvojenim teritorijama i starosedeocima koji su na njima živeli, definišući i fragmentirajući narode, plemena, jezike i kulture ne bi li ih bolje podelili i lakše kontrolisali – ukazuje Doplgenger.
Na pitanje kako se oblkuje medijska slika o ovim istim pitanjima danas kada je tehnologija znatno napredovala, zar to ne bi trebalo da nam da prednost u odnosu na prošlost, u čemu zapravo regresiramo i šta ostaje te šta bi mogla da bude nada, kažu:
– Tehnofeudalizam današnjice kroz medijsku sliku i tehnologiju pre zamućuje, prikriva a onda i cenzuriše mnošvom informacija, nego što bilo šta jasno i direktno govori. Ono što jasno govori o stanju stvari su sami činovi razaranja, uništavanja čoveka i prirode i planete, čije medijske slike onda dovode do stanja očaja i bespomoćnosti. Regresiramo u psihičkom, političkom i moralnom smislu. Borba svih protiv svih i svako za sebe mora biti, na koncu, iznova prepoznata kao rad kapitalizma, a zajednička borba protiv imperijalizma kao najviše faze kapitalizma je jedina nada za čovečanstvo – poručuju Doplgenger.
U okviru jubilarnog 60. „Oktobarca“, koji se održava pod sloganom „Šta ostaje?“, u Muzeju afričke umetnosti 13. novembra u 18 sati biće organizovan razgovor sa umetnicima art dua Doplgenger.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
