Boris Isaković: Puno mojih studenata dolazi na fakultet bez maltene ijedne pročitane knjige

Sa suprugom Jasnom Đuričić, nesuđeni mornar Boris Isaković više od dve decenije plovi kroz ova naša luda vremena, o čemu je pričao za N1.

„Ja sam završio srednju brodarsku školu u Novom Sadu, samo je taj rečni smer bio. Onda sam u vojsci bio kormilar na barkasi ronilačkoj, maloj i onda sam ceo vojni rok plovio brodicom od 20 i kusur metara… Ali pre toga sam ja već znao da ću da idem u Kotor u pomorsku školu. Pa to su bili verovatno mladalački neki snovi, neka idealizacija… Sada ću ja da plovim na brodu i da pišem… Brzo sam shvatio da tu nema nikakvog pisanja“, priča naš proslavljeni glumac.

Na Višoj pomorskoj školi ostala su mu dva ispita, a onda se vratio u Novi Sad i – u drugom roku upisao glumu. „Pošto sam u junu ostao u Kotoru da polažem ispite… Onda nije profesor Bora Drašković zatvorio klasu u junu, nego je ponovo septembarski rok bio. I onda sam hrabro uleteo i primljen odmah. Nisam mogao ni da zamislim da ne budem primljen“, priča Isaković.

Navodi da su brodovi bili njegov dečački san i da nikad nije tipovao na putničke, već na brodove koji prevoze robu.

Govoreći o današnjim mladim ljudima i onima koji dolaze na njegova predavanja, kojima je profesor, kaže da misli da je problem što mnogo ranije u srednjoj školi i u osnovnoj „ne dobijaju neka štiva, nekako da nauče da čitaju“, odnosno da razumeju. „Puno njih dolazi bez ijedne knjige maltene pročitane“, navodi. To dolazi odatle jer s druge strane, kako kaže, postoji navala sadržaja, dodajući da po internetu svakojakog đubreta, i da i oni najposle moraju da uče da „koriste taj internet koji je izuzetno korisna stvar, ali da ga ti upotrebiš korisno za svoju profesiju“.

U glumi, a i u životu je, kaže, važno da se moralna vertikala postavi i da se to poštuje.

„Nama glumcima jako pomaže to što radimo i što smo na taj način mislim zainteresovani za ljudsku sudbinu uopšte. Mi pokušavamo uvek da gledamo čoveka ipak iz neke plemenite pozicije. Da nešto vidiš u njemu, pa neka je i loš, ali mi moramo tako da ga sagledamo u ukupnosti njegovoj i da otkrivamo razloge njegovog ponašanja. I tu, obično su to neke rane koje svi imamo, koje sad mi u životu to vešto prikrivamo i skrivamo, a naš zadatak na sceni je upravo da tu ranu otvoreno podelimo sa publikom“, dodaje.

Na pitanje šta ga je naučila gluma, kaže – mnogo toga, a da mu je pre svega pomogla da razume sebe kroz druge ljude. „Što je Pepi Laković govorio kad mu kažu: pa, Pepi zašto tako ogovaraš i govoriš o drugim ljudima? A on kaže: Pa pazi, Lepi, govoreći o drugima govorim o sebi“, prenosi.

Kaže da ga je njegova profesija spasila u tom smislu što se i dalje nije zaustavio u tom nekakvom spoznavanju sebe.

Ocenjuje da smo u takvom vremenu da o drugim ljudima donosimo presude i zaključke, na osnovu onog što smo zamislili i na osnovu sopstvenih predrasuda. I da sve manje slušamo jedni druge. „Mi nismo naučili, očigledno, i nemamo vremena više da istinski čujemo drugog mislioca. To je galama, jedna konstantna buka koja sve ovo proizvodi. Pa onda i Skupština bude ovo što bude“, dodaje.

Navodi da smo se začaurili. „Odeš u Berlin i onda shvatiš da nekako udahneš. I mi smo se stegli, mnogo začaurili, teško je izaći iz toga, probiti… Pa i ja isto. Mislim, tražiš nešto – svodiš se, svodiš se, svodiš se, ali događaji se otvaraju, ukazuju na to da ne može to večno svođenje da traje… A svima treba da udahnu punim plućima“, naglašava gost emisije Da sam ja neko.

Navodi da ga je serija Sablja prisetila kako smo tada dok je bio Đinđić malo udahnuli i „taman nos promolili i videli horizont, neku perspektivu“, ali opet kratko i da imamo stalni taj pritisak.

„Stvarno jedva čekam dan da ne znamo, mislim, te političare… Mnogo su, bre, dosadni. Udaviše nas… Nije ostalo baš previše da bi trošio život (na to), hoću da trošim život na neku lepotu, da mislim, da gledam… U tom smislu mi fali događaja, fali mi genijalnih pozorišnih predstava, fali mi dobrih i plesnih, dobrih koncerata“, dodaje.

Anegdota sa aerodroma

Isaković je ispričao jednu anegdotu sa aerodroma, kada je žurio neki biznismen, faca velika, pa preko reda hoće da kupi kartu… „Moram da uđem u taj avion, objašnjava ovoj što radi tamo na šalteru, ona mu kaže – ne može. „Ma znaš ti ko sam ja“ i žena mu uključi onaj mikrofon i kaže – molim vas, ovde imamo jednog čoveka koji ne zna ko je. To je čuvena naša ovde „znaš ti ko sam ja“… Mislim da je došlo vreme da svi uključujemo te mikrofone“.

A da je on neko, na to pitanje odgovara da bi ljudima stavio na oči neke naočare koje bi im pomogle da vide lepotu. „A to se trudim kroz svoj posao, da ljudima ponudim nekakvu lepotu, neku veru u čoveka i – nekakvoj plemenitosti da se vratimo, daj Bože“, zaključio je Boris Isaković.