Boris Miljković: Samo naš film govori o Marini kao osobi

Film opisuje dileme koje su okupirale Marinu Abramović tokom mladosti u Beogradu, njenim ljubavnim izborima i posebnoj vrsti umetničke usamljenosti. Ovaj film je prvi put prikazan u okviru ovogodišnjeg 26. Sarajevskog filmskog festivala, a potom je uvršten u programe mnogih renomiranih međunarodnih filmskih festivala: od Jihlava u Češkoj, preko Mostra de Valencia u Španiji, Sao Paulo Mostre u Barzilu, do Filmskog festivala u Varšavi u Poljskoj. Sve navedeno, povod je za razgovor s Borisom Miljkovićem autorom filma o Marini Abramović.

* Svetski poznata umetnica Marina Abramović decenijama važi za kontroverznu ličnost. Šta je vas zaintrigiralo da o njoj snimite film?

Pripadam onoj grupi koji vole to što radi Marina. To potiče još iz zlatnih vremena SKC-a, kada su tu izlagali i radili još neki umetnici čiji je rad ostavio utisak na mene, sa kojima sam, kasnije, sticajem okolnosti, postao i drug. Braco Dimitrijević, recimo, koji nije direktno pripadao grupi oko Marine, a onda i Raša Todosijević, čiji rad neobično cenim. I svi ostali. Povrh toga, ona je bila jedina devojka u toj ekipi, i još plus, bila je gola u jednom od svojih performansa, šta još! A ja sam tada bio gimnazijalac, pa kako da me to ne zanima, od samih početaka? Izgleda kao šala, ali je tako. Naravno da je ovaj sticaj okolnosti rezultovao željom, da kada se ukazala prilika, snimim film. Šta bi drugo?

* U vašem filmu umetnica na intiman način govori o svom životu, ali kako biste Vi uveli publiku u radnju filma zašto je on značajan za razumevanje života i dela Marine Abramović?

Video sam sve filmove koji za temu imaju Marinu Abramović. Oni svi govore o Marininom konkretnom radu, ili su Marinin umetnički rad, ili predstavljaju njen rad. Umetnik je prisutan, o velikom istoimenom performansu u MoMA, Sedam lakih komada, o radu u Gugenhajmu, zatim jedan brazilski film koji opisuje njenu sklonost ka temi Brazila, kristalima, lečenju, šamanima… samo ovaj naš priča priču o Marini Abramović, osobi. Ne samo umetnici. Evo, to bi i bila moja preporuka. Naravno, mogu da izmislim još puno raznih stvari zašto ovaj treba pogledati, ali ova je najbitnija. Zatim, nije loše videti izbliza i taj fenomen reperforminga , taj čitav kosmos mladih ljudi kojima je ovaj način komunikacije životno važan. Takođe, sama drama povratka, gde god to bilo, prepuna je emocija. Ako svoju kućnu projekciju dopunite kokicama, plastičnom čašom vina ili perecom, biće kao da ste u bioskopu.

* Šta ste iz umetnice hteli da „izvučete“ i smatrate li da ste u tome uspeli?

Mislim da smo zajedno napravili film. Sa Marinom ne možete bez Marine, iako je ona bila, od samog početka, odvojena od projekta, nije želela da se meša. Ali, i bez toga, to je zajednički rad. I hteo sam to, da zajedno ispričamo priču o Povratku kući, i da na taj način ispričamo jedan zanimljiv život, beogradski. Važan nam je taj beogradski aspekt filma. U jednom delu, šetamo gradom i naprosto se vidi koliko je taj grad bitan za Marinu. Posledično, možda će biti bitan za generacije koje odlaze odavde, kao da hoće da kaže, pogledaajte gde šta sada, biće vam važno posle, kad odete od kuće. To je dramatično. Naravno, ako hoćete tako da gledate na stvari, dramatično.

* Prisetite se prvog susreta sa delom ove umetnice, koje emocije i reakcije je u Vama tom prilikom izazvala, i kako sada sagledavate njen opus?

Rekao sam to mnogo puta, kada pozivamo gledaoce u ovaj neverovatni, nepostojeći bioskop, kako sam upoznao Marinu, i pričao sam priču o svom adolescentskom doživljaju cele te stvari, no vama ću reći da sam, kao veoma mlad gledalac, bio pometen njenim Ritmom 5, plamenom petokrakom. Bilo je jako uzbudljivo. Ta petokraka mi je ostala, čini mi se da sam kasnije, kad sam sa Tuckom pravio svoj Ruski umetnički eksperiment, prvi dugometražni video, imao tu petokraku stalno kao vodič… Pokazao sam taj video Marini, jednom prilikom, i ona se nasmejala i rekla, pa nije bilo lako…

* Abramović je umetnik čiji ne samo rad već i život može da bude sagledan iz mnogo uglova. Zašto ste odabrali da se bavite njenim povratkom kući, koji je u javnosti izazvao različite reakcije?

Zato što je povratak kući, i za mene, i za vas, i za ogroman broj ljudi, poseban događaj. Pogotovo kada je prošlo skoro pola veka otkako ste otišli. Ta posebna vrsta treme, novi raspored uspomena, procene stanja fasada, ulaza, lica, trolejbusa i emocija su, odista, poseban doživljaj. Što se različitih reakcija tiče, mislim da su one sasvim normalne, sve što je bitno izaziva različite reakcije. Ono što mi je posebno interesantno bilo u ovom slučaju, što sam otkrio da imamo toliko eksperata za satanizam, to odista nisam znao. Celo tumačenje umetnosti Marine Abramović kroz tu ekspertsku prizmu, to je odista zadivljujuće.

* Koji je značaj Marine Abramović za srpsku kulturu?

Njen povratak kući, njena Čistačica, je ponovo vratila, na trenutak, Srbiju na kulturnu mapu sveta. Dugo smo se trudili i trudimo još uvek da nestanemo odatle, ali, eto, događa se da, za trenutak, budemo prisutni.

Čini mi se da nešto slično radi i Đoković, kada pobedi na nekom velikom turniru, vrati informaciju o našem postojanju, negde tamo. Doduše, to nije polje kulture, ali treba nam sve što će popraviti sliku. To je nemerljivo.

Život je negde drugde

– Umetnost je gotovo uvek u tesnom dosluhu sa vremenom, društvom, sistemom i politikom vremena u kojem se rađa, deluje. Nekad vidimo taj dosluh kao ljubavni zagrljaj, nekad je tako snažan, da neko iz te ljubavi klone, polomljene kičme. Uglavnom umetnost se ponovo rađa, kao feniks iz pepela- kaže reditelj Boris Miljković , za Danas zamoljen da opiše aktuelnu umetničku scenu u Srbiji. Ta metafora ponovnog rađanja je sada mnogo ubojitija nego ranije , smatra on.

– Teško je tome odoleti, mnogi su izazovi. I tako, kroz vekove. Tako je bilo i u zemljama na ovoj teritoriji, do pre nekog vremena. Onda je, odjednom, stalo! Bilo bi zanimljivo ispitati zašto je stalo. Danas mi se čini kao da niko nije zainteresovan za taj proces, državu to ama baš ne zanima, a umetnici bi negde drugde, gde je, čini ime se, život. Tako da je odgovor na vaše pitanje – život je negde drugde, za sada – primećuje Miljković.