Boris Miljković: Snimanje „Otpisanih“ je bio prvorazredni holivudski događaj u ondašnjoj Jugoslaviji

U obrazloženju priznanja navedeno je da je renesansan čovek kako bi se dočarala njegova svestranost u najrazličitijim oblastima umetnosti i pop kulture.

Zaslužan je za kultne emisije „Rokenroleri“, „Niko kao ja”, ekranizaciju jednog od naznačajnih pokreta na ovim prostorima – „novog talasa”; kao autor brojnih antologijskih video spotova među kojima je i Laibachov “Across The Universe”.

Radio je u pozorištu, na fakultetima, u advertajzingu, napisao je nekoliko knjiga, režirao je filmove među kojima i naročito zapaženi „Povratak kući – Marina Abramovič i njena deca“.

Deo njegovog savremenog video rada je predstavljen na izložbama Muzeja moderne umetnosti (MoMa) u NJujorku, mada se pokretnim slikama zarazio slučajno, kada je postao asistent režije na filmu i seriji “Otpisani”

Kako ste se našli na tako velikom projektu kao što su „Otpisani“ i imali privilegiju da budete asistent režije?

– Potpuno slučajno. Prijateljica moje mame je bila prijateljica Ace Đorđevića. U to vreme sam bio na onom najdužem raspustu između srednje škole i fakulteta. I odjedanput „ako hoćeš da radiš, snimaju nešto na Kosmaju, treba neko da potrči“. Meni je to bila idealna prilika. Ništa nisam znao o filmu u tom trenutku, niti sam imao nekih velikih želja da studiram Akademiju. Naprotiv, ja sam se u to vreme naciljao na istoriju umetnosti ali mi je bilo uzbudljivo da uletim u takvu priču, da zaradim neku kintu i da prisustvujem snimanju, pogotovo u takvom jednom okruženju u kojem je bila sasvim zrela prilika da ću sresti Tihog i Prleta. Za jednog dečka koji je imao 17, 18 godina je to bio veliki događaj. Osim toga, snimanje „Otpisanih“ u to vreme je bilo prvorazredni holivudski događaj u ondašnjoj Jugoslaviji. Kad je ta serija izašla, u tom svom prvom nastavku, to je bila zaista televizijska revolucija.

Šta je vama donelo ovo iskustvo?

– Na Kosmaju sam, naravno, dobio mesto u hotelu i to je prvi put u životu da sam imao svoju hotelsku sobu. Upoznao sam velikog Acu Đorđevića. Ako biste hteli, a ne znate ništa o filmu, da opišete holivudskog reditelja na osnovu repertoara izmišljotina kako bi on trebalo da izgleda to je bio Aca Đorđević. On je bio apsolutni gospodar situacije, jedan vrlo šarmantan čovek i izgleda jednog vestern junaka, čovek ogromnog autoriteta koji je tu veoma raznoliku ekipu filmskih i televizijskih reditelja držao na okupu. I, ispalo je, na kraju, pola veka posle, da je to jedno od odlučujućih iskustava, događaja koji su mene u jednom trenutku i usmerili.

Na koji način?

– Snimanje filma uopšte je jedan veoma poseban događaj u životu čoveka. Ja zapravo ne poznajem nikoga ko ide na snimanje kao da ide na posao. To je jedno vrlo posebno uzbuđenje, stanje koje je prepuno raznih emocija. Prvo, od lojalnosti prema ekipi. Možda zvuči kičerski ali vi se u ta dva meseca dok ste tu osećate kao deo porodice. Drugo, postoji i to bratstvo po oružju. Tu ste sa tim ljudima koji rade isti posao, na neki način u posebnim situacijama i hoćete da pomognete, da se žrtvujete i da prihvatite žrtvu iako to možda zvuči preterano, zaista je tako. I, na kraju krajeva, koliko ste puta čuli da se puno veza, ljubavi i brakova sklapa unutar takvih posebnih okolnosti kao što je snimanje. To je sve jak, daleko od bilo kog drugog posla s fiksnim radnim vremenom. Ta vrsta situacije se meni kao klincu, koji je inače čitav život želeo da bude uvek u takvoj jednoj treperavoj atmosferi, veoma dopala.

Pamtite li neki događaj?

– Na prvom ili drugom vikendu koji smo imali na snimanju, kad smo mogli da se vratimo kući na jedan dan, ja sam se vratio sa Kosmaja tako što me dovezao Voja Brajović, koji je u to vreme imao sportski fijat 850, jednu vrstu sportskog fiće ali, svejedno, za mene je to bio dvosed i spektakularan auto. Voja Brajović me je odvezao sa Kosmaja do ispred moje kuće u Dimitrija Tucovića ulicu gde sam boga molio zadnja dva kilometra da nekog bude da bi mogao da me vidi sa Tihim kako izlazim iz kola.

Često pominjete automobile, naveli ste da je u to vreme umetnik Dušan DŽamonja mogao sebi da priušti jaguara, a da bi danas bila senzacija kada bi, recimo, Basara kupio ferari. Međutim, sada avioni nose imena naših značajnih glumaca. Mislite li da nema umetnika koji bi sada mogli da priušte sebi nešto tako skupo i luksuzno?

– Gotovo da sam siguran, ako izuzmemo nekoliko ljudi koji su granične pojave u umetnosti. Ali, kad sam to pominjao, nisam mislio na tu vrstu industrija. Vrlo je teško da čovek baveći se umetnošću zaradi nekoliko stotina hiljada evra da sebi može da kupi sportski auto. Ja bih strašno voleo da umetnici mogu dobro da žive od svog rada ali to jako malo zavisi od njih.

Vi ste napravili film sa umetnicom koja može baš dobro da živi od svoje umetnosti. Mislim, naravno, na Marinu Abramović.

– Ali taj njen uspeh, ako gledamo merilima običnog čoveka, došao je posle 40 godina vrlo teškog rada. To ona čak u našem filmu i kaže: „Ja sam došla u NJujork sa 60 godina i došla sam u grad gde se svakog jutra budi 350.000 ljudi koji hoće da postanu umetnici.“ U takvoj jednoj atmosferi se iskovala Marina Abramović i morate da znate da je ona došavši u NJujork bila evropski poznata umetnica ali daleko je to od njene slave koja ju je iskovala u zvezdu 2010. godine sa performansom „Umetnik je prisutan“.

Šta biste rekli da li Marina, pored nesumnjivog umetničkog dara, poseduje veštine i u tome da samu sebe promoviše?

– Naravno. Deo uspeha počiva i na određenim veštinama koje možda ne pripadaju samom domenu umetnosti ali, za razliku od atmosfere i situacije kakva je bila u nekadašnjoj Jugoslaviji ako govorimo o Marini ili o Srbiji kao naslednici te priče, ovde je umetnik na jedan drugačiji način potpuno sam. Ta njegova samoća će se na kraju ogledati u formi, veličini evropskog ili svetskog uspeha. Čitav tim ljudi, svugde u svetu, radi na ideji uspeha nekog i od tog uspeha taj tim živi. U taj tim, u ovom konkretnom slučaju, spadaju galeristi, publicisti, istoričari umetnosti, kustosi, selektori, direktori festivala, tim ljudi koji prepoznaje rad umetnika, koji ga smešta u istorijsku kategoriju, koji ume da ga proceni i koji ume taj rad da prezentuje, da ga iznese na videlo i napravi komunikaciju sa publikom. U takvom procesu nastaje novac. Svi imaju interesa da se taj novac napravi jer svi na kraju žive sa tih jasala. Procenat, naravno, dolazi prema zaslugama.

Koliko su umetnost i advertajzing danas povezani, kako vi doživljavate termin kreativne industrije za koji bi se možda moglo reći da je oksimoron po sebi?

– Napravio sam sad jednu seriju koja će se prikazivati od proleća, koja se zove „Kreativne industrije“. Ja sam krajem osamdesetih godina izašao sa teritorije, uslovno rečeno, umetnosti iz nekoliko razloga. Pre svega, zbog raspada Jugoslavije i rata. Usled tih turbulentnih vremena morao sam da se snalazim. Pitao sam se kako ćemo ja i moji prijatelji čitavu tu stvar preživeti, čime ćemo se uopšte baviti. Posao umetnika je vrlo osetljiv i fragilan. Često to nije roba koja se može zameniti za hleb, od čijeg se plasmana mogu platiti računi, kirija. Zbog toga je dosta nas moralo da se sa te seli na druge teritorije. Ja sam otišao u advertajzing u vreme kada je on pokazivao znake kreativne vitalnosti. Odnosno, to je možda mogla biti teritorija o kojoj Bodrijar, doduše sa puno ironije, govori kao raskršću mnogih umetnosti. Za mene koji sam svaštar je to bila idealna priča, da se bavim svim i svačim u istom trenutku i da to dobije određenu formu i ima rezultate. Sama moja selidba iz teritorije umetnosti na teritoriju kreativnih industrija je od mene napravila profesiju – kreativnog direktora. To je bio trenutak kad sam prestao da budem reditelj i počeo da budem kreativni direktor što znači da sam počeo u svoj domen da usisavam razne kolateralne stvari. Obučen tim novim saznanjima i iskustvima otišao sam iz zemlje i neko vreme proveo u Africi radeći taj posao, pokušavajući da sebe i svoju porodicu od toga izdržavam i da se distanciram od prilično malignog procesa koji se u to vreme dešavao u društvu.

Kako se danas i ovde, kada imamo Savet za kreativne industrije, percipira ova oblast?

– Termin kreativne industrije se danas pojavljuje u nekom drugom svetlu i naša ga publika i javnost razume, usvaja i povezuje sa politikom ili opredeljenjem društva da krene u određenom pravcu, sa mogućnošću da se na toj teritoriji zaposli velika količina mladog sveta. S druge strane, čitava ta stvar čim je tako blizu politike i kalkulacije počinje da gubi svoju supstancu. A supstanca je stav prema određenim stvarima i on mora biti potpuno autohton. Stav jednog dizajnera, arhitekte, stav pisca, stav slikara, reditelja mora da bude ličan. Ako je mnogo oslonjen na politiku on to lično gubi i postaje kolektivan, alat u rukama jedne jedine javne misli, a ona je uvek opredeljena ka onome ko u tom trenutku drži konce. I zato meni lično sam termin kreativnih industrija, kada se poveže sa kulturnom politikom, ne daje veseli rezultat. S druge strane, zainteresovanost države za kreativno nije loša i ona se ne može, koliko god mi bili na bilo kojoj strani, onoga što je u modi ili što je na vlasti, apriori nazvati pogrešnom.