Boro Drašković: „Sve je adaptacija i istovremeno sve je režija“

Stoga je kritičar Miroljub Stojanović predložio da počnu sa propitivanjem uvrežene teze u teoriji i među filmadžijama da su ekranizacije velikih dela svetske književnosti, po pravilu, obično davala promašaje. Takođe, dodao je Stojanović postoji i kontra -teorijska ravan koja kaže da su remek dela u istoriji filma obično bila minorna literatura.

Upitan da ovo prokomentariše Boro Drašković je rekao „da nijedno delo, veliko i malo ne može da bude prevedeno zato što svaki medij ima svoju unutarnju strukturu i svoju tajnu. Prema njegovim rečima se svodi na to da pravi reditelj prepozna svoje osećanje dela kojim se bavi, a negde daleko, uvek se dodirnu ako rade iskreno i sa darom. Drašković se osvrnuo i na vreme kad je radio za Sarajevsku televiziju Travničku hroniku, rekavši da je tada i interpukciju čuvao, pa su stigli do toga da su svi koji su čitali tekst rekli „to je Andrić“, međutim kad je reč o adaptaciji Tišme, tamo je sve doneseno od scenarista. Pa tako, kaže Drašković, film „Život je lep“ počinje s vozom kojeg nema u njegovom delu, a završava strašnim masakrom gde Rade Šerbedžija ubija Dragana Nikolića i Sonju Savić. Drašković je pričao i o svojoj saradnji sa Mirkom Kovačem, skrenuvši pažnju da je sve što su radili prolazilo kroz procenu Danila Kiša s kojim su se obojica družili. Tako su recimo on i Kovač negde u Hercegovini naišli na „stvarno- mitsku“ scenu u kojoj žene patkaju duvan , to jest, probijaju iglom njihove listove da bi ih sušile i pritom pevaju kao iz Vuka Karadžića Crvenog bana bezobrazne pesme jer su usamljene pošto su im muževi dugo odsutni

– Mi smo u scenariju to nakitili na pet stranica, a Kiš nam je kad je došao do tog dela kazao kako to na filmu traje taman onoliko sekundi koje su potrebne ženi da probode iglom list. – prisetio se Drašković. On je naveo da je o transponovanju literature u film veoma dobro pisao Tarkovski, i da on sam, naposletku, smatra da s tim u vezi uvek ostaju „neka dvojnost i tajna“.

– Dokle radim uvek ću verovati da je nemoguće pretočiti jedan medij u drugi. Možete zimu u proleće da pretvorite, možete kišan dan u svetao, ali literaturu u film ne možete bez posledica – konstatovao je Drašković. Govoreći o tome koliko određeni medij gubi ili dobija kada se transponuje u drugu izražajnu formu Nebojša Bradić je istakao važnost samog stvaralačkog procesa kada reditelj kreira, to jest, dodatno dopisuje delo.

– Imate scenario ili dramsko delo i proces rada koji je otvoren. U njemu kreativni ljudi istražuju, otvaraju nove puteve koji su implicintno u scenariju. Sve ono što se ne vidi ispod teksta, te dve trećine ledenog brega se istražuje i tu se pronalaze nove vrednosti – tvrdi Bradić. Njemu su sve ekranizacije Šekspira bile izvrsne, iako nisu sve imale veliki dobačaj, na osnovu njegovih drama su napravljeni antologijski filmovi. – Dakle, ako je Šekspir najveći, biće da je i to moguće – ukazao je Bradić. On je dodao da je bitno i pitanje o tome koliko smo kada koristimo određene teme prema njima obavezni, koja je naša dužnost prema onome što se zove originalni ili pozajmljeni sadržaj . Pitanje originalnosti ili kopije je prema Bradićevom mišljenju „uvek otvoreno „

– Za jednu od najstarijih sačuvanih drama „Persijance“ Eshilove se pouzdano tvrdi da nisu originalni, te da je sam Eshil govorio da uzima mrvice sa Homerove trpeze. To znači da je bitku kod Salamine opisao neko pre Eshila, a da ne govorimo o Šekspiru i tome, kako su se njegova dela adaptirala i prekrajala kroz različite epohe – ukazao je Bradić. On veruje da se po dobroj literaturi može napraviti i dobar film, a dokaz toga je „Ime ruže“ Umberta Eka. Na osnovu ovog dela počinje uskoro i snimanje serije u kojoj se mogu obraditi svi oni slojevi knjige koji nisu bili obuhvaćeni filmom. – smatra Nebojša Bradić.

– Kod ekranizacija i adaptacija se ništa ne gubi nego da se uvek stvara nešto novo – tvrdi Vule Žurić.

– Uvek postoje drugačija kreativna čitanja i ne vidim zašto bi neko zbog toga žalio ili bio razočaran. Recimo, Hičkok je za svoje predloške često uzimao knjige koje nisu ušle u korpus važnih dela. Ako su film, pozorišna predstava ili radio drama uspeli, onda su oni legitmna čitanja. – smatra Žurić. On kaže da njega kao gledaoca mnogo više nervira „to pošto poto htenje da se stvari modernizuju i pojednostave, jer je publika navodno površna gleda samo u ekran i ne ume da sagleda dubinu i treću dimenziju“.

– To se dešava kod adaptacija u svim medijima. Zašto ne napraviti napor da se rekonstruiše epoha – zapitao se Vule Žurić.

Boro Drašković se složio s opaskom Miroljuba Stojanovića da velike kulture mnogo više vode računa o svakom novom delu koje bi moglo biti eksploatisano, a da mi kao kultura, nedovoljno obraćamo pažnju na to, te tako postoji ogromni broj dela što savremenih, što klasike, koja potpuno izmiču pažnji naših filmadžija.

– Mada je veliki broj filmova koji se snimaju još uvek se više knjiga piše. Američki interes za knjigu je pomalo komercijalan a recimo, ja sam imao srećnu priliku da radim film o snimanju Seoba i video sam kako pravi majstor Saša Petrović, koji se po prvi put bavio ovim delom u snu govorio tekstove iz „Seoba“. Međutim on je potpuno promenio kraj i obesio glavnog junaka, dok ga je Crnjanski vratio kući, pa bi ga po potrebi ponovo vraćao iz mrtvih. Ali bez obzira na to Petrović je upravo zbog toga ostao veran onome što Crnjanski govori da nema smrti, nego samo seoba. – zapazio je Boro Drašković.

On je rekao da nijedan „Hamlet“ nije isti jer kad bi bio, automatski bio bi suvišan.

– Evo jedne možda sumanute ideje ja sam praveći adaptaciju Hamleta spojio njih petoricu u jedan film, Bili su tu Šerbedžija, Olivje, Visocki, čak i jedan nemi američki Hamlet i pokazao sam da je moguće u svim tim različitim jezicima i svim tim različitim konstrukcijama i dramskim tokovima naći zajedničku nit u kojima se spajaju tih pet različitih filmova. Prema tome, sve je adaptacija i istovremeno, sve je režija – zaključio je Boro Drašković.