Božo Vrećo će ostati moja lična sramota

A sve je kulminiralo njegovim samovoljnim prekrajanjem prethodno postignutih dogovora i napuštanjem predstave, što predstavlja ne samo kršenje svih moralnih i etičkih normi na kojima se zasniva život u teatru, već i potpisanih ugovora sa koproducentima predstave. Ubeđen sam da će i naša nova „Koštana“, sa Eminom Elor u naslovnoj ulozi, predstavljati trijumf ovoga ansambla, a Božo Vrećo će, s obzirom na uloženi trud, poverenje i žrtve koje su podnete da bi on nastupio u ulozi Koštane, ostati moja lična sramota“, kazao je u intervjuu za Danas Kokan Mladenović, reditelj predstave „Koštana“, odgovarajući na pitanje zašto je Božo Vrećo napustio projekat koji se priprema već više od godinu dana.

Podsetimo, bosanskohercegovački umetnik napustio je autorski projekat Kokana Mladenovića, u kome je prvi put „Koštanu“ trebalo da igra jedna transrodna osoba, samo pet dana pre premijere. On je saopštio da su uzrok zdravstveni problemi, te da je zbog stresa i pritisaka imao epi napad. S druge strane, producenti predstave (Centar za kulturu Tivat, Srpsko narodno pozorište i Studentski kulturni centar Novi Sad) najavili su da će protiv njega podneti prijavu jer je „samovoljno i neprofesionalno napustio projekat i time grubo prekršio po više članova prihvaćeni i potpisani ugovor“. Predstava će, bez obzira na sva dešavanja, ipak biti premijerno izvedena po planu – večeras na festivalu Purgatorije u Tivtu, a glavnu ulogu igraće glumica Emina Elor.

* Na koji način je promenjen vaš koncept predstave „Koštana“ sa Eminom Elor u glavnoj ulozi?

– „Koštana“ je priča o slobodi, o pravu da se drugačije živi, voli i doživljava svet oko sebe. To je priča o pobuni protiv jednog zatvorenog sveta palanke, sveta okamenjenih vrednosti i malograđanštine, sveta koji surovo kažnjava sve što ne može da podjarmi i sve ono što ne razume. Postoji mnogo načina da se ta priča ispriča i novonastala situacija uslovila je samo promenu težišta priče, ali ne i njenu samu suštinu. I ova Koštana će pevati na sav glas i razobličavati glib palanke koja je okružuje, dok je taj glib ne udavi.

* Može li uspeh predstave ugroziti činjenica da Emina Elor već igra Koštanu u postavci Andraša Urbana? Plašite li se poređenja?

– Emina Elor je vrhunska glumaca i imao sam sreću da sarađujem sa njom, kako u Novosadskom pozorištu, tako i na sceni drugih teatara i ubeđen sam da će, bez obzira na vremenske stege i obimnost posla, iznova biti Koštana koja će se pamtiti. Andraš Urban je, dostojno svog izuzetnog dara, napravio svoju „Koštanu“, stavivši u središte priče fenomene koji njega zanimaju. Naša „Koštana“ će biti potpuno drugačija i, nadam se, ne manje uspešna.

* Učešće Boža Vreće trebalo je da vam omogući da neke stvari o savremenom društvu kažete vrlo direktno. Da li mislite da je danas neophodno stvarati predstave koje su jasne i provokativne kako bi njihova poruka stigla do gledalaca?

– Naše pozorište se, usled svog kukavičluka, duhovne čamotinje i mefistofelovskog zagrljaja nove vlasti, gotovo odreklo hrabrosti, provokacije i postavljanja neugodnih pitanja o svetu u kome živimo. Ubeđen sam da teatar mora da bude mesto nepokolebljive hrabrosti, mesto umetničkog dijaloga i beskompromisnog obračuna sa devijacijama vremena u kome živimo i države u kojoj živimo. Odreknemo li se sopstvene hrabrosti i umetničkog integriteta, bićemo saučesnici u ovom kulturnom genocidu koji, već više od dvadeset godina, pretvara jednu zemlju u carstvo estrade, neukusa, vulgarne politike i rijaliti programa.

* Koštana živi svoju slobodu da bi je na kraju preskupo platila. Ima li svaka sloboda svoju cenu? Plaćate li vi cenu za vašu umetničku slobodu?

– Sloboda uvek ima svoju cenu. Ne treba od sebe praviti žrtvu i glorifikovati sopstvena odricanja, ako živite u zemlji u kojoj je, do ove poslednje rasprodaje morala i ideala, sloboda uvek bila reč koja je podrazumevala hrabrost i tražila žrtve. Mi smo potomci antifašista, onih koji su u sebi našli dovoljno smelosti da stanu na put najvećem zlu u istoriji čovečanstva. Ne treba se, dakle, busati u grudi, našim malim žrtvama za boljitak sveta, već se ugledati na one koji su u toj borbi uložili i izgubili mnogo više.

* Božo Vrećo je odustao od projekata, ali kako komentarišete to da je predstava prvobitno skinuta sa repertoara Pozorišta na Terazijama, te da je nedavno, pre svih promena u podeli, novi upravnik SNP-a Zoran Đerić izjavio je da on verovatno ne bi pristao da vaša „Koštana“ bude postavljena na sceni ovog teatra?

– Tim je veća moja zahvalnost Aleksandru Milosavljeviću i Aleksandru Gajinu iz SNP-a i Zdravku Vulinu iz SKC-a Novi Sad, kao i producentima iz Tivta, što su imali dovoljno građanske hrabrosti i umetničkog integriteta da na repertoar stave ovakvu interpretaciju „Koštane“. Umetnost podrazumeva rizik, a oni su rizikovali zajedno sa nama. Dalji život naše predstave odrediće mera hrabrosti i integriteta onih koji predstavu nasleđuju.

* „Doktor Nušić“, „Julije Cezar“… „Koštana“ nije jedina predstava sa kojom ste imali problema. Ima li umetnost i dalje subverzivnu moć kada upravnici pozorišta misle da može biti nekom pretnja?

– Gotovo je nemoguće napraviti predstavu koja se hvata ukoštac sa raspadom sistema vrednosti svuda oko nas, a nemati reakcije koje pokazuju primitivizam vlasti, oholost lokalnih moćnika ili kukavičluk ljudi iz teatra. „Dogvil“ je bio previše hrabar za beogradska institucionalna pozorišta. Gradonačelnik Kruševca, dojučerašnji ministar Bratislav Gašić, pod pretnjom otkazom, ne dozvoljava upravniku Kruševačkog pozorišta, Branislavu Nediću, da igra moje predstave sa redovnog repertoara. Somborska uprava sakriva predstavu „DR“ u svojoj trgovini sa lokalnim čelnicima, a meru njihovog odnosa prema „Juliju Cezaru“ određuje trenutni raspored moći u lokalnom parlamentu. Primera je mnogo. Neki izlaze iz Kafkinog, većina iz Domanovićevog šinjela, ali je rezultat isti – glupost i nerazumevanje.

* Vi ste zbog izjave u jednom intervjuu bili saslušani u policiji. Da li vas je nakon svega iznenadila izložba „Necenzurisane laži“? Kako komentarišete takvu postavku?

– U državi u kojoj je potpuno ukinut moral, kao kategorija u javnom i privatnom životu, državi kratkog pamćenja i slabog mišljenja u kojoj je moguće da se jedan četnički vojvoda, koji se nikad nije odrekao svoje ideologije, i jedan Šešeljev jurišni omladinac, Miloševićev ministar informisanja u vreme zatvaranja medija, progona i ubistava novinara, nađu na pozicijama predsednika i premijera a zatim, duboko ukorenjeni u sopstvenom nemoralu i sramoti svojih biografija, određuju društvene norme, moral i ukus, sasvim je logično očekivati izložbu poput „Necenzurisanih laži“. Oni koji su zapalili Rajhstag, potrčali su sa fotoaparatima i beležnicama da lamentiraju nad zgarištem jedne zemlje koju su uništili.

* Pojedini pisci ujedinili su se u svojoj ideji da proteste „Ne da(vi)mo Beograd“ treba pomoći, i to na način na koji oni najbolje znaju – pisanjem. Mislite li da se nešto slično može desiti i u pozorištu? Koliko su danas intelektualci spremni da se javno angažuju?

– Kako kaže profesorka Radmila Šalabalić u predgovoru Aristofanovih „Žaba“, a povodom Alkibijadove izdaje: „U Atini toga doba je razumne inicijative uvek bilo malo, a i kad ju je bilo – uvek je bila na prodaju.“ Eto rečenice u kojoj se može prepoznati javni život Srbije, sa njegovim kukavičkim univerzitetom, poniženim građanstvom, uništenim novinarstvom i kukavičkim teatrom. Sve ima svoju cenu i sve je na prodaju, dok državom vladaju mešetari i trgovci koje niko neće izbaciti iz hramova.