”Braća Karamazovi” u minhenskom Folksteatru: Dostojevski na crnom Maljevičevom kvadratu

Stringentnu konstelaciju figura je scenograf i kostimograf Stefan Hagenmajer situirao na postmodernu binu, koja asocira na crni kvadrat Kazimira Maljeviča.

Taj tamni kvadrat je ominozna metafora ponora i sunovrata protagonista na njemu.

Nad ovim tamnim prostorom sija neonska lampa u vidu kvadrata, koja je ujedno kontrast tami i nekakav simbol stepena svesti u kome deluju dramatis personae.

Tamno tle na kome agiraju protagonisti – Fjodor, Dmitrij, Ivan, Aljoša Karamazov, Smerdjakov, Katarina Injanovna i Grušenka – nije ravno, već talasasto, metaforično sugerišući da romaneskni heroji ne stoje na čvrstom i sigurnom tlu, već su u postojanom duševnom vijanju sa jednog na drugi talas egzistencijalnog vrtloga.

Publika sedi oko bine, te i prostorno ”participira” u drami kvintesencijalnog pitanja ”da li je, ako Boga nema, sve dopušteno?”.

Ovde se u svim fazama drame ekscesivno pije, konjak umesto votke, te se u takvoj alkoholom zamagljenoj mentalnoj redukciji svesti, ljubavne i verske opreke zaoštravaju i ogoljuju do brutalne agresivnosti.

Kostimograf tu duševnu dramu grupe ljudi koji kao da su preživeli kakvu prirodnu katastrofu ili brodolom odeva u kostime koji podsećaju na pohabanu, prosjačku odeću u dronjcima.

Samo je Aljošina ”rubaška” nešto duža od ostalih, nagoveštavajući asketsko monašku odeždu.

Drama sudara ideja ovde varniči od samog početka: Fjodor Karamazov u maniru ispičuture između ekstaze i lucidnih intervala je u filozofskim dijalozima sa svojim sinovima: da li je moguće voleti ljude bez vere u Boga?

I koja je ljubav prevashodnija, hedonističko-egoistička ili filantropska, prema svojim bližnjima?

Ivan je skeptik koji se vere odriče bog navodne slobode, a Aljoša iako smiren, nije otuđen iz realnog, te mu ”ništa ljudsko nije strano”.

Dmitrij, mladalački razvratnik, za kim obe žene čeznu, zbog čega ga otac najvećma mrzi, pokreće taj karusel strasti koji će odnose izvesti iz ravnoteže, te će se njemu pripisati ubistvo oca, iako je zapravo sluga Smerdjakov, ispranog mozga Ivanovim antidokazima o postojanju Boga, zacelo ubica Fjodora Karamazova, koji je verovatno i njegov otac.

”Ako Boga nema, da li je sve dopušteno?” – na ovo centralno pitanje romana Dostojevskog nema jednoznačan odgovor ni režiser Štikel.

Iako je sve tamno i beznadežno u ovoj inscenaciji – Aljošina etika ”ružičastog hrišćanstva”, kako ju je kritikovao ruski filozof Vasilij Rozanov – u ovoj dramatizaciji nije tematizovana, čime je kompleksnost romana ostala nedosegnuta u ovoj kamernoj varijanti, ona ipak pleni gustom psihološkom kondenzacijom i delom bravuroznom glumom, na prvom mestu Paskala Fliga u ulozi dvostrukog udovca Fjodora Karamazova.