Bradić: Kulturna politika u Srbiji ostala bez kiseonika i respiratora

Odluku bi trebalo da narednih dana potvrdi i Krizni štab – kaže u razgovoru za Danas reditelj Nebojša Bradić posle nedavnog susreta sa odlazećim premijerom Srbije Anom Brnabić na kome je bilo reći o oživljavanju kulturnog, posebno pozorišnog života u uslovima pandemije virusa korona. Bradić je pripremio predlog plana koji bi omogućio da se život u srpski teatar vrati u najbržem roku – „Mapu puta – Kako ponovo napraviti bezbedno pozorište“.

* Da li ste sa Anom Brnabić o „Mapi puta“ razgovarali u svojstvu predsednika udruženja Kreativna Srbija ili je to Vaš lični angažman na „vaskrsenju“ pozorišnog života u Srbiji?

– Uvek „nastupam“ u istom svojstvu, bez obzira na formu, a koje za cilj ima podizanje svesti o značaju i neophodnosti održanja i razvoja kulture kao temelja našeg društva. Plašim se da je u ovoj pošasti koja je obezglavila i mnogo razvijenije i bogatije zemlje od Srbije, kulturna politika ostala na začelju, bez kiseonika i bez respiratora. Posebno kada su pozorišta u pitanju. Posle debate „Kultura posle virusa“ koja je održana u Dorćolplacu u maju, ispred udruženja Kreativna Srbija, koje postoji od 2012, predložili smo Vladi Srbije da razmotri načine i obezbedi interventnu finansijsku podršku za obnovu i razvoj kreativnog sektora, kontinuiranu podršku za slobodne umetnike i osnivanje Fonda za kulturu. Premijerka je pokazala dobru volju i želju da se uključi, pa je moj lični susret sa njom nedavno bio samo prilika da detaljnije i konkretnije nastavimo započet dijalog. Predlog mera i strategija koje sam tom prilikom predočio, vodi ka bržoj i adekvatnoj adaptaciji kulturnih institucija, posebno pozorišta, kako bi iste ponovo otvorile vrata publici koja ih željno čeka.

* U kom pravcu razmišlja odlazeći kabinet Ane Brnabić, koji ima i Savet i čitav Sektor za kreativne industrije, i da li će konkretni dometi Vašeg razgovora – eventualno ukidanje zabrana kulturnih programa, biti obavezujuće za novu vladu?

– Stekao sam utisak da gospođa Ana Brnabić shvata važnost kulture za državu, da želi da pomogne, a u kom svojstvu će ona to uraditi, ako uradi, za mene nije od presudnog značaja. Nisam pristalica polarizacije i rado bih sarađivao sa svim mislećim i kreativnim ljudima koji imaju cilj da pokrenu i ožive kulturni život u Srbiji.

* Da li pozorišta bez pomoći države mogu sama da se izbore sa izazovima rada u uslovima pandemije virusa o kome ni stručna, a ni šira javnost  nema prava i konkretna saznanja?

– Većina pozorišta u našoj zemlji je finansirana iz budžeta države ili gradova. Do sada, osim smanjenja produkcije, nisu umanjivane plate zaposlenih ili materijalni troškovi. Za naredni period su najavljeni određeni rezovi. Što se tiče pozorišta i trupa koje nisu na budžetu, njihova budućnost neće biti nimalo laka. Ona su, zbog zabrane rada, već pretrpela velike gubitke i onemogućena su da obavljaju osnovnu delatnost. Pitanje je da li će i kako moći da otvore svoje dvorane od jeseni.

* Kakva je u tome uloga Ministarstva kulture i informisanja i kako ste Vi doživeli zastoj u kulturi u proteklih pet meseci pandemije, koji pojedini umetnici definišu kao „negiranje čovekovih kulturnih potreba“?

– Na skupu kulturnih radnika i umetnika „Kultura posle virusa“, održanom krajem maja, upozorili smo da će se bura izazvana virusom pretvoriti u cunami, ukoliko ne bude podrške Vlade i nadležnog ministarstva. Sat još uvek otkucava. Propuštene prilike državnih službenika i nadležnog ministarstva da brzo i efikasno deluju, ugrozile su budućnost scensko-muzičkog sektora. Bez prilike da nastupaju, „izvođači pozorišnih radova“ ostali su u limbu. Samim tim postavilo se pitanje: koliko su pozorišta deo jedne zajednice? Odgovore ćemo, nadam se, dati podizanjem zavesa već u septembru. Što se mene lično tiče, zabrinut sam i tužan što gledam devastaciju kulture i njenih dobara svakodnevno i što ne vidim istinsku spremnost aktera sa obe strane, da se pogleda malo izvan i iznad ličnih interesa – tamo gde je zapravo kultura.

* Koliko su pozorišta u Srbiji, pa i u prestonici, finansijski, tehnički i tehnološki spremna za sprovođenje mera koje se predviđaju u predloženoj „Mapi puta“?

– Pozorišta su već suočena sa otežanim poslovanjem, očekivati od njih da sama urade složenije infrastrukturne zahvate nije realno. Međutim, većina predloženih intervencija iziskuje male modifikacije postojećih praksi i resursa. Dakle, nije neophodno premazivanje zidova i podova specijalnim antivirusnim bojama. Mnogo toga se, za početak, može postići podizanjem svesti i ažurnijim korišćenjem čiste vode i vazduha.

* Uvodni deo „Mape puta“ ranije je objavljen u dnevnoj štampi. Kakav je odjek imala u pozorišnom svetu?

– O tome kako napraviti ponovo bezbedno pozorište razgovarao sam sa gospođom Madlenom Cepter. Pozorište Madlenianum ima odlične uslove koje može da unapredi primenom novih mera i protokola. Što se tiče drugih, obavešten sam da će Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije uzeti u razmatranje predložene mere. Važno bi bilo da svako pozorište prepozna strategije koje može primeniti u odnosu na sopstvenu zgradu, osoblje i publiku.

* Koja bi svetska iskustva u pozorišnom životu pod koronom domaći teatri mogli najlakše i najbrže da primene?

– Nedavno je ser Endrju Lojd Veber otvorio londonski Paladijum sa trećinom kapaciteta gledališta i u njemu demonstrirao higijenske metode koji će omogućiti da se otvore ostala britanska pozorišta. Eksperiment je uspeo, ali se pokazalo, da u uslovima komercijalnog pozorišta, to ne može biti finansijski isplativo. Za njih je rešenje da sva mesta moraju da budu popunjena. Budući da je naše pozorište zasnovano na drugačijem modelu, moguće je primeniti iskustva koje uključuju fizičku distancu i nošenje maski.

* Da li će biti teško da se publika sa maskama i neophodnim merama zdravstvene bezbednosti vrati u pozorište posle višemesečnog komoditeta besplatne onlajn kulture u kući da bi gledala produkcije prilagođene „korona“ uslovima?

– Nošenje maski je u ovom trenutku obavezno i na tome će se i dalje insistirati. Moguće je da će publici pod maskama nedostajati ona „hemija“ koje uobičajeno ima za vreme predstave, ili će jedinstvo između publike i izvođača delom biti ometeno. Ali, to publici nedostaje u još većoj meri kada gleda onlajn predstave. Zaključak ja da je nesavršeno pozorišno izvođenje ipak bolje od savršenog snimka. To je po meri čoveka, a ne savršene i nerealne predstave o njemu.

Tašmajdan nije srpski Epidaurus

* Među umetnicima svi su gotovo jednodušni u oceni da je bila greška iz policijskog časa ući na predstave na stadionu Tašmajdan. Ko je za to odgovoran i šta se iz tog lošeg primera može izvući kao pouka u nastojanjima da se pozorišta ponovo otvore?

– Stadion Tašmajdan nije srpski Epidaurus. On nema ambijentalne i tehničke uslove za pozorište. Na njemu su, pored povremenih koncerata, izvedene korida, fudbal fićama i jedan pučki spektakl. Odluka za se pozorište preseli na stadion nije bila adekvatna i uvremenjena. Gradske vlasti su potrošile veliki novac koji je bio namenjen za kulturu i uprkos ažurnom tabloidnom spinovanju, poverenje je izigrano – ostala je gorčina skandala. Ali, to je sada već u prošlosti. Aktuelan je pred svima zadatak kako da prestanemo da gledamo na pozorište kao na mesto koje donosi opasnost. U narednom periodu važno je  uključivati publiku u oblikovanje novih pozorišnih praksi. Deset gledalaca, pedeset gledalaca… Pozorište ne sme da čeka.

Izbor publike

* Da li je predstava Maje Pelević u Ateljeu 212 „Lounli planet“ na tragu onog što se predlaže u „Mapi puta“ i kako se „bira“ sedmoro ili bilo koji ograničeni broj ljudi u publici, imajući u vidu eventualno prisustvo medija?

– Verujem da jeste. Publika, uobičajeno, kupuje karte. Svako pozorište bi trebalo da odredi kapacitet svoje sale koji će poštovati pravila fizičke distance. U Britaniji je to jedan metar, što omogućava pozorištima da operišu sa oko 40 posto kapaciteta. Naravno, gledaoci će odlučivati da li predstavu gledaju sami, u paru ili u manjim grupama. Prisustvo medija je dobrodošlo jer bi trebalo da ohrabri nove gledaoce da su pozorišta pronašla načine kako da podele svoju umetnost sa publikom. Pitanje izbora publike moglo bi da bude i deo kreativnosti, a svakako i promišljenosti autora.

Umetnost kao terapija

* Na obeležavanju 35. godišnjice smrti Zorana Radmilovića, uprava Narodnog pozorišta Timočke Krajine najavila je mogućnost da se krajem avgusta ipak održi „Antika fest“. Kakvi su Vam konkretni planovi za ovu godinu u Gamzigradu?

– Ovogodišnji „Antika fest“ sa odrednicom „Umetnost kao terapija“  trebalo bi da se održi u tradicionalnom terminu 27. i 28. avgusta. O detaljima ćemo uskoro.