Brajan Koks: Ako moram, igrao bih Putina, nikako Trampa

LJubazan je, ima divan somotski glas i morate se zapitati zašto su mu reditelji najčešće dodeljivali uloge zlikovca, kada zrači srdačnošću i toplinom. Doduše, kad se zamislite nad nekim od anegdota sa audicija koje je Koks rado podelio sa publikom, pomislićete da selekcija kandidata za uloge i nije naročito ozbiljan posao.

Recimo, baš ulogu Trockog Koks je dobio, kako je ispričao, tako što su mu posle prvog intervjua rekli da, ipak, dođe na još jedan razgovor, pa će znati učestvuje li ili ne. On je tako i učinio. Došao je sledećeg dana, prethodno, izmučivši se u prevozu. Kada je konačno stigao i ušao u prostoriju o kojoj se sve odvijalo neko ga je blazirano upitao: – Opet ti? – Koks je objasnio da mu je rečeno da dođe ponovo i nastavio da strpljivo čeka svoj red sve dok ipak nije odlučio da pita reditelja: „Izvinite, o kojoj ulozi je reč“? Reditelj mu je tad doslovce i razvikano odgovorio: – „Korenski, Trocki – kao da je bitno? U filmu si“!

Od Trockog pa dosad Koks je odigrao više od 200 filmskih i televizijskih uloga, briljantan je pozorišni dramski umetnik, zaljubljenik je u film i dobar imitator Donalda Trampa. Demonstrirao je to i tokom razgovora za Danas.

* Šta vas je i kad privuklo profesiji glumca?

– Od kad znam za sebe zanima me gluma. Rođen sam 1946. godine. Kad sam bio mali, imali smo bioskop, ali ne i televiziju. Zabavljali smo se sami. Obično u krugu rodbine. Nova godina je oduvek važan praznik u Škotskoj. Sećam se kad sam imao oko dve godine otac bi me stavljao na sanduk za ugalj, tu iznad je bio i prozor sa zavesama i to je bila moja prva pozornica. Pevao sam popularne pesme iz filmova, ljudi su to odobravali, a meni je to jako prijalo. Poželeo sam da postanem glumac.

* Da li su vas roditelji podržavali u vašem izboru ili ne?

– Otac mi je umro kad sam imao osam i po godina. Majka je imala težak nervni slom, a terapija elektrošokovima razorila joj je pamćenje. U školi sam bio neuspešan, jer sam bio sanjar. Kad sam rekao da ću biti glumac, službenik iz Zavoda za zapošljavanje se tome čudio i govorio mi: „Ali, sinko, treba da nađeš pravi posao.“ A za mene je to upravo bila i ostala gluma. Moja majka se čudno ponašala zbog terapije koju je dobijala. Na početku moje karijere sakupila je u jednoj kao knjizi više od stotinu potpisa, zapravo peticiju, koju je želela da pošalje BBC televiziji ne bi li mene uvrstili u svoj program. Rekao sam joj: „Mama, to je tako drago od tebe, ali stvari tako ne funkcionišu“ i nekako sam je odgovorio od te namere. Da, roditelji su me podržavali u mojim interesovanjima za glumu.

* Igrali ste Trockog, Geringa i Čerčila. Koji lik vas je najviše namučio i zašto?

– Gering me je najviše namučio. Čerčil je bio komplikovan, ali Gering je bio još komplikovaniji. On je smatran zlikovcem i za to postoje razlozi, ali niko nije zao do srži… Kao glumac morao sam da ga razumem. Gering je bio krupan čovek i težak zavisnik od morfijuma. Kad je bio ranjen, ironija je htela da ga neguju dve Jevrejke i on ih je spasao tako što im je omogućio da pobegnu u Ameriku. Hitler je naravno zao, ali u ono vreme on je smatran i spasiocem Nemačke. Danas postoji ta automatska reakcija Hitler je loš, ali da je recimo Versajski mir bio malo blaži prema Nemačkoj, ko zna šta bi bilo. Trebalo bi da imamo na umu da u vreme Geringa i Hitlera nije bilo demokratije. Kada glumim, moram saosećati sa svojim likom, čak i kada ga ne odobravam. Tako sam postupao i sa Geringom. Stavio sam ga u kontekst. Gering zaista nije znao za strahote koncentracionih logora i Holokausta. Kada su mu u toku suđenja pokazali filmove, zgražao se, a u toku Nirnberškog procesa ukinuli su mu morfijum i onda mu je proradio mozak. Razumno se obraćao svojim sudijama.

* Kako ste se pripremali za ulogu Hanibala Lektora?

– Hanibal Lektor je čovek lišen saosećanja. Izuzetno poremećen. Pati od kompleksa spasioca, ali je veoma brzomislen. Kao dečak bio sam opsednut ubicama, a u Škotskoj je postojao jedan zloglasan ubica koji je masakrirao porodicu. Kada je uhvaćen, suđeno mu je. Kao dečak mnogo sam se plašio tog čoveka, a istovremeno on me je opčinio. Posmatrao sam ga i razmišljajući o tom ubici ušao sam u lik Hanibala Lektora.

* Političari često glume. Ko vam je u tom smislu ubedljiviji Tramp ili Putin?

– Nijedan. Ali u pravu ste da glume. Kad razmišljam o Trampu, ja vidim slike bebe, ali on čak nije ni beba, nego fetus – zametak. (Imitira ga) Na njemu se vidi da je kao dete bio zlostavljan. Otac ga je ismevao, brat mu je umro od alkoholizma, njegova majka potiče iz jedne zatvorene sredine odakle je pobegla. Tramp se ponaša idiotski pokušavajući da glumi. Putin je zaljubljen u mit o samom sebi. Tašt je i sujetan. Glumac ne sme biti sujetan. On mora da koristi sujetu u svom radu, ali ne sme biti sujetan. Putin je izuzetno opasan. On je sitan čovek, koji očigledno pati od napoleonskog kompleksa. Ta njegova parada muževnosti smešna je. Izgleda mi šašavo. On potiče iz tajne policije i sveta špijunaže. Tradicija te ruske službe vuče korene u duboku prošlost još u vreme cara Aleksandra Trećeg. Ti ljudi, uključujući i Putina žive izolovani od zbivanja u društvu i od promena vlade. Kad se vlada menja, oni nastavljaju sa svojim radom. Snimao sam film u Peterburgu u vreme kad se on više nije zvao Lenjingrad, u jednoj velikoj zgradi koja je nekad bila policijska stanica. Ona je imala samo jedan lift u koji sam slučajno ušao i koji je vodio do prostorija KGB-a. Odmah su zaustavili taj lift i izvadili me odatle, a to je bilo na početku njihovog perioda otvaranja. Ali, stare navike su ostale…

* A kada bi se snimao film o Putinu i Trampu, koga biste radije igrali?

– Ne bih igrao nijednog. Teško da bih igrao Trampa jer ga nimalo ne volim. Aleks Boldvin bi ga odlično igrao jer ga sjajno imitira, ali ja ne bih podneo ni dvadesetak minuta koliko je potrebno da se unesem u lik Trampa. Tako da bih možda pre igrao Putina.

* Da li ste u iskušenju da veštinu glume primenite i u običnom, svakodnevnom životu?

– LJudi uvek glume. U jednom trenutku kad sam se zasitio rada u pozorištu, prekinuo sam da se bavim glumom i zaposlio sam se na recepciji jedne teretane. Sa mnom je radio još jedan glumac, izvanredan čovek. Video sam tada mnogo taštih žena koje ističu svoje telo. Video sam neke koje su kokete, video sam muškarce koji se trude da izgledaju muževno. Sve su to loši glumci. A gluma se tiče istine, a istina je teška. Kad god radim, pokušavam da doprem do te istine. Ne bih mogao da glumim Trampa zato što imam jaku averziju prema njemu. Osećao sam je i prema Geringu. Znate, gluma je prodiranje u suštinu onog ljudskog – kako se ljudi ponašaju, na to sve utiče mizanscen, okolina. To je draž glume i zato volim što se njome bavim.

* „Trainspotting“ je kultni film nekih generacija ovde. Ovde je viđen sredinom devedesetih i mladi su se veoma identifikovali s junacima tog filma.

– To je divan film. Pet godina pre njega sam u Škotskoj snimio film o dilerima droge, a radnja se odvijala u Edinburgu, koji je kao luka ogrezao u droge…

* Pitala sam vas za „Trainspotting“ u stvari da bih vas pitala postoje li neke sličnosti između Škotlanđana i Srba?

– O, da! Ima sličnosti. Male nacije su nacionalističke, ali ono što hoću da kažem jeste da je kod malih nacija identitet veoma bitan. Drugim rečima, ljudima je bitno ko si. Ja sam prigrlio svoj škotski identitet, ali istovremeno i patim kroz njega.

Protivnik Bregzita

* Zbog toga ste iz Laburističke partije, čiji ste dugogodišnji simpatizer, prešli u Nacionalnu škotsku partiju?

– Da, prešao sam u NSP i priznajem ne volim tu reč nacionalistička. Znate, ne slažem se sa tim u osnovi feudalnim sistemom koji postoji u Engleskoj. Škotska mora biti kadra da stoji na svojim nogama, da bude ono što jeste. Istovremeno, ja sam protivnik Bregzita. Kao i većina Škota, ja sam pristalica ostanka u Evropskoj uniji. Možda vam zvuči kontradiktorno da neko ko podstiče identitet Škotske istovremeno želi da ostane u Evropi ali to je sasvim prirodno. Dakle ta dva stava izgledaju suprotstavljeno, ali zapravo nisu.