Naslovna strana knjige Foto Privatna arhiva„Napisati knjigu, kažu, može svako. Ali napisati pet knjiga, od kojih je svaka gradacija one prethodne po kvalitetu, zrelosti i temi retko uspeju i oni kojima je zanimanje biti pisac“ stoji u recenziji knjige „Brale“ najnovijeg romana Majdanpečanina Dejan Zlatić.
Iako bi slobodno mogli da ga nazovemo književnikom, a to o njemu misle brojni prenumeranti zahvaljujući kojima je štampan ovaj roman, Zlatiću pisanje nije zanimanje, već potreba. Kako to primećuje recenzent on diše kroz priču, oseća običnog čoveka, oživljava mala mesta „kojih sve manje ima u vestima, u dnevnim dešavanjima, ali su zato svoje mesto zauvek našla u njegovoj literaturi“.
-Samo pisanje meni predstavlja zadovoljstvo, mali beg u neku drugu stvarnost – objašnjava Zlatić ne želeći da poredi da li je lakše, napisati knjigu ili naći izdavača i novac. U Srbiji nema puno velikih izdavača koji mogu da finansiraju knjigu, ali do njih je praktično nemoguće doći, jer su toliko zatrpani rukopisima da je nemoguća misija očekivati da knjiga nekoga ko nije afirmisan dođe na red tek tako, da ga niko ne pogura, pokazalo je desetogidšnje Zlatićevo iskustvo u književnim vodama. Naravno da ima izdavača koji će kako kaže „štampati bilo šta, samo ako autor to plati prilično papreno“. I tu na scenu stupaju prenumeranti ili pretplatnici.
-Novac sve lakše i lakše sakupljao za svaku novu knjigu. Za to su zaslužni čitaoci čije sam poverenje svojim pisanjem verovatno vremenom zaslužio. I tako, mogu da se pohvalim da sam novac za ovaj poslednji roman sakupio za svega nekoliko dana ili hajde da kažemo da se radi o dovoljnom broju ljudi koji se prijavio da pomogne ili kupi knjigu, tako da sam mogao mirne duše da uđem u minus na računu i da znam da ću ga namiriti. Došao sam tako do toga da mi se čini da će mi biti teže da napišem sledeću knjigu koja bi trebalo da nadmaši prethodnu po kvalitetu, nego da je posle objavim – ispričao je za Danas Zlatić.
Ovaj Majdanpečanin ne živi od pisanja, već od profesorske plate u Tehničkoj školi u kojoj predaje mašinsku grupu predmeta. Iako je pre škole naučio slova da bi čitao stripove, pa bajke i ozbiljnu književnost, matematika i mehanika bile su presudne za izbor fakulteta i profesije mašinskog inženjera. Mašinstvo i književnost samo su na prvi pogled nespojive.
-Preciznost koju iziskuju tehničke nauke pomažu mi da organizujem svoje romane – pravim šeme i algoritme, ko je kome rod, ko se kada i gde sa kim sreo, ko kakvu kafu pije i kakve navike ima -pojašnjava Zlatić koji se oprobao u novinarstvu: „Jeste, imao sam i tu sreću da budem novinar, i moram priznati da mom mentalitetu to zanimanje najviše prija. Imao sam privid da sam slobodan po vasceli dan, a u stvari sam čitav dan radio. Ta rečenica sve objašnjava“.
Kao dobar posmatrač Zlatić je u tri svoja romana opisivao Palanku, rudarsku varoš, njene kolektivne priče, pokazujući da jako dobro poznaje ljude koji žive u malim gradovima. U najnovijem romanu „Brale“ kako kaže napravio je iskorak i vratio se, kao u prvom romanu „Bezimena“ pripovedanju jedan, na jedan, jer je jedan od glavnih likova, sam pripovedač.
„Brale“ je susret dva čoveka na zalasku života, istovremena i dva sveta – sela i Beograda. Svoju inspirativnu Palanku i njene stanovnike ovog puta ostavio je po strani. „Brale“ je već stigao u ruke prvih čitalaca – pretplatnika, a njegovo zvanično predstavljanje moraće da sačeka.
– Moje promocije se mogu svrstati u prilično posećene manifestacije iz kulture kada je Majdanpek u pitanju, na poslednjoj je bilo oko 200 posetilaca, a u vreme mera protiv pandemije nisam siguran da bi to bilo moguće. Ipak, nadam se kao i svi, da će život najzad opet ući u neke normalne tokove i da će i promocija biti moguća. Jer, osim samog čitanja i priča o knjizi je neki vrhunac njenog postojanja – zaključuje Zlatić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
