Od bosonogog hipika do Don Kihota koji je zauvek ostavio svoje vetrenjače: Kakvu promenu je prvi odlazak u Holandiju doneo Džoniju Štuliću?

„Sve ti je ravno do dna, u zemlji tulipana, jer, sve si dalje od laži i demona Balkana“ peva bend Letu Štuke u pesmi „Tesla“, koja je, ispostaviće se kasnije, poruka pevaču benda Azra, Branimiru Džoniju Štuliću. I zaista, mnogi će uzeti za zlo Džoniju što je oterao Srbe, Hrvate i sve njihove ratove u pravcu gde sunce ne sija, i nastavio u svom smeru, kako je već jednom otpevao – „ja bih samo da sviram da se otkačim i to je sve“.

Veliki put je Džoni prešao od bosonogog hipika sa ulica Zagreba koji se opijen zvukom novog talasa i panka, ošišao i počeo da svira brže. Osniva „Azru“ 1977. godine, ali sve do 1979. i izlaska singla „Balkan“, držali su ga za teškog tipa, svojeglavog, tvrdoglavog, punog svakodnevnih paranoja i donkihotovskih borbi. Doduše, to mišljenje o njemu je ostalo i do današnjih dana, samo što je od ’79. bio uspešan muzičar koji puni hale širom Jugoslavije.

O Štulićevoj svojeglavosti pričaće kasnije i članovi bendova „Parni Valjak“ kao i „Film“, sa kojima je Džoni svirao, ali i sa kojima nije uspevao da opstane u bendu. Zato je u društvu prvo Miše Hrnjka i Borisa Lainera, a kasnije i Jurice Pađena, od 1980. do 1988. godine nanizao klasike domaćeg rokenrola, kako studijske („Azra“, „Sunačna Strana Ulice“, „Filigranski pločnici“) tako i koncertne („Ravno do dna“, „Zadovoljština“).

Kako je vreme prolazilo, delovalo je da je bio sve uporniji i uporniji da svoje ideje i stavove izgura po svaku cenu. Pesme o političkim prognanicima i revolucionarima nisu imale svoje mesto na radio stanicama, i da nije bilo onih sa lakšim ljubavnim temama, možda bi i ranije videli (zauvek) Džoniju leđa. Prvi put je otišao u Holandiju 1984, a vratio se par godina kasnije sa novom postavkom benda. Počeo je da istražuje muzičku zaostavštinu ovih prostora (što radi i do današnjih dana) od šlagera, do sevdaha preko izvorne narodne muzike ovih prostora.

Sa prvim mecima koji kreću da lete na sve strane, Džoni 1991. se i konačno zauvek seli u Holandiju, i sa jednim svraćanjem 1995. u Beograd nije se bavio više Jugoslavijom i njenim ostacima. Prevodio je grčke tragedije, tužio se sa „Croatia Records“ koja je bez njegove dozvole štampala diskove, snimao nove verzije starih pesama uz gitaru, uz one standardne urbane legende o njemu kako igra fudbal, vozi taksi i nema pasoš, a ako mu pozvonite na vrata da ga pozdravite oteraće vas uz psovke.

U Zagrebu devedesetih je bio hit grafit – „Džoni vrati se, Jajo nas je*e“ i to valjda govori koliko su fanovi ipak ostali na njegovoj strani, ali i onima koji su ostali da stvaraju muziku na ovim prostorima, i svako malo savijali kičmu i dodvoravali se širokim masama.

Pesme koje je izbacio na novom albumu tehnički zvuče loše, ali odišu prkosom, integritetom i principima koje Džoni nikad nije izgubio.