Branislav Dimitrijević: Godina pretnji i napada na savremene umetnike

– To je događaj koji će nadalje temeljno promeniti ljudske odnose, produbiti socijalne razlike i služiti kao alibi za opasne političke projekte. Ali o tome je teško govoriti jer svako danas postaje ovim povodom neka vrsta „lažnog proroka“ – konstatuje Dimitrijević.

Na pitanje ko je za njega ličnost godine, odgovara da je to svaki uzbunjivač i uzbunjivačica i da je, na neki način, danas, deplasirano praviti izbor među poznatima i moćnicima.

– Aleksandra Obradovića je NIN proglasio za ličnost prošle godine i ja predlažem da se to nastavi do daljeg. Jer zašto bi „ličnost godine“ bila neka uticajna, moćna ili popularna ličnost ukoliko svet izgleda ovako kako izgleda? Po nekoj uobičajenoj logici, ličnost godine u svetu bi bio Tramp, u Evropi Orban, a u Srbiji Vučić. I zato figura uzbunjivača, zviždača, kao i nezavisnog novinara i svakog drugog ko otkriva istinu u vreme postistine danas postaje simbol iskoraka i nepristajanja – kaže Dimitrijević.

On dodaje da, nažalost, samo pojedinci ne mogu da izazovu promene, već da je za tako nešto neophodno udruživanje.

– Ličnosti, koliko god hrabre i nepotkupljive, nisu dovoljne da se politike menjaju. Potrebna je kolektivna akcija koja istražuje, stvara i usmerava nove politike koje će se odupreti plutokratiji, kleptokratiji, partokratiji i kakikratiji. Za mene je zato „kolektiv godine“ organizacija Ne davimo Beograd – i uopšte takav model lokalnog organizovanja i delovanja – politička organizacija koja raste iz dana u dan i predstavlja pravu alternativu političkom začaranom krugu – ističe Dimitrijević.

Kada je reč o našoj umetnosti, za njega je najznačajniji događaj retrospektiva Želimira Žilnika u bečkom Kunsthaleu.

– Ovo nije samo izložba izuzetno značajnog filmskog stvaraoca, već i ubedljivo predstavljanje umetnika koji kroz svoj rad nije samo unapredio jezik i politiku filma, već i uticao na drugačije viđenje društvene uloge umetnosti i postao kultna ličnost za mlađe generacije umetnika i filmadžija. Izložba u Beču to najbolje pokazuje a donosi i zavidno kustosko rešenje kada je reč o predstavljanju obimnog filmskog i arhivskog materijala – konstatuje Dimitrijević.

Prema njegovim rečima, u Beogradu nije bilo značajnijih grupnih izložbi savremene umetnosti, one najbolje desile su se u Čačku i Pančevu.

– U Beogradu nije bilo značajnijih većih izložbi, što je pre svega rezultat epidemije, ali i pokazatelj veoma duboke krize u koju je zapao Muzej savremene umetnosti, koji sa svoja tri ovogodišnja projekta jedino projektom „Efekat pogleda“ nastavlja da neguje profil koji je ova institucija ustanovila posle 2000. Najbolje grupne izložbe su se dogodile izvan Beograda (Memorijal u Čačku i Bijenale u Pančevu) – kaže Dimitrijević.

Prema njegovoj oceni, najznačajnija promena na umetničkoj sceni tokom 2020. je došla sa novom upravom ULUS-a.

– Nova uprava ULUS-a je od Paviljona na Kalemegdanu napravila respektabilan izlagački prostor sa nizom uspešnih grupnih izložbi, proširenjem kruga saradnika i povratkom publike. Što je najvažnije, ULUS danas postaje najaktivnije umetničko udruženje koje predlaže i zagovara nove modele rešavanja izuzetno teške pozicije slobodnih umetnika – ukazuje Dimitrijević. Kada je reč o samostalnim izložbama, njih je kaže „bilo napretek“.

– Posebno se galerija Podrum počela izdvajati po negovanju „kanona savremenosti“ (pomenimo nedavne izložbe Miliskovića i Burića), a tu je i Salon MSU i galerija Remont, u kojoj je u toku Jamezdinova izložba. Od privatnih galerija izdvojio bih Novu galeriju u Krunskoj, orijentisanu prevashodno za žene umetnice, i tamo održane izložbe Milice Rakić i Nadežde Kirćanski. Odličnih izložbi bilo je i na manje očekivanim mestima, kao što je izložba Milene Putnik u Biblioteci grada, a da ne propustim da pomenem i jedan meta-umetnički projekat, fragment izložbe „Ne-sada“ u Ostavinskoj galeriji, koja uspeva da održi najdemokratskiji model izlagačke politike – konstatuje Dimitrijević. On skreće pažnju da su, nažalost, minulu godinu obeležili skandali i napadi na umetnike i to od resornog ministarstva.

– Nažalost, o savremenoj umetnosti smo ove godine više govorili u kontekstu permanentnih napada i pretnji kojima su izloženi umetnici od strane desničarskih portala povezanih sa državnim službama, kao i o primerima uništavanja eksponata od strane huligana, a koji su se odvijali uz blagonaklonost Ministarstva kulture, koje je tim povodom izdalo jedno od najsramnijih saopštenja i stavilo znak jednakosti između alternativne kulture i huliganskog nasilja – zaključuje Branislav Dimitrijević.