Zeleno zvono, simbol otpora režimskom ludilu: Branislav Grubački Guta povodom jubileja legendarnog Pozorišnog kluba

Povod za razgovor je jubilej legendarnog prostora Pozorišnog kluba Zeleno zvono, koji se obeležava u subotu, 20. aprila, u Zrenjaninu, gradu gde je svoj rad započelo pre tri decenije.

Svojim delovanjem Zeleno zvono steklo je status simbola grada i otpora tadašnjem režimu. NJega je tih davnih devedesetih pokrenuo Grubački, sa tadašnjim ortakom.

Prema rečima Grubačkog, ideja o stvaranju ovog prostora rađa se u „najboljem periodu za preduzetništvo“, za vreme predsednika vlade Ante Markovića.

Kao tadašnji akviziter, prodavac knjiga, skupio je novac rešen da u staroj dedinoj kući napravi spektakularni objekat. Megalomanski nastrojen, napravio je objekat na preko 1.000 kvadrata, sa teniskim terenom i tada avangardnom pričom o ovom sportu, sa velikom baštom u kojoj su se dešavale svirke i galerijom unutar samog objekta i picerije.

No, iako je sam početak priče delovao idilično, dok se okrenuo, počeo je rat.

– Rat je za sve ljude sa ovih prostora tragična činjenica, pa tako i za mene. Znao sam da će se mnoge stvari jako teško popraviti posle toga. Rat nije išlo u prilog ni ovoj investiciji koju sam zajedno sa tadašnjim ortakom pokrenuo. Zeleno zvono bilo je spremo za jedan normalan, mirnodopski biznis, ne za ratno profiterstvo. Naši prvi antiratni slogani zato su bili „Izlaz uvek postoji, ovo je naš pokušaj“, koji je komunicirao sa ljudima kojima je bilo strašno ono što se spremalo i ono što se dešavalo. Mi smo pričali o exitu (izlazu) te su EXIT-ovci (osnivači EXIT festivala) na jednoj od tribina povodom godišnjice Zelenog zvona kazali da je upravo ono bilo EXIT pre EXIT-a – priseća se Grubački.

Naravno, Grubački sada uviđa tadašnju naivnost Zrenjaninaca i ekipe okupljene oko Zelenog zvona, ukazujući da, uprkos njihovim naporima, nisu mogli da se otklone od ratne pošasti. Ipak, njihov napor nije bio uzaludan, jer su se u Zelenom zvonu gajile normalne ljudske relacije.

– Od prvog dana smo produkovali kulturne sadržaje. Galerija koja je bila u okviru picerije je već u nekoliko meseci predstavila neke od najvećih zrenjaninskih slikara; na koncertima su nastupili i dan danas respektabilni bendovi, od grupe U škripcu, preko Pilota, Vampira, Jove Maljokovića… Naše pretenzije su bile bavljenje popularnom muzikom i kulturom. Zeleno zvono nije bilo andergraund mesto, već mejnstrim koji je zbog strahota koje su se dešavale poprimio alternativni karakter – priseća se naš sagovornik atmosfere sa prve lokacije Zelenog zvona.

Druga lokacija ovog pop-kulturnog objekta nakon tri godine postaje sam centar Zrenjanina, a Zeleno zvono biva premešteno u najstarije pozorišno zdanje u zemlji – Narodno pozorište „Toša Jovanović“.

– U okviru prostora pozorišnog kluba izgradili smo ideju nezavisnog kulturnog cenra, i to je bila glavna asocijacija mnogobrojne publike na Zeleno zvono. „Jahao“ sam na ideji da je Zrenjanin na 70 km od Beograda, i 50 km od Novog Sada – sve na 45 minuta do sat vremena vožnje. Zrenjanin je bio treća tačka tog „Bermudskog trougla“, u kom smo držali „eksluzivni klub“. I samim tim, Zrenjanin je postao nezaobilazna tačka tadašnje scene – priseća se Grubački.

On ukazuje da su ljudi voleli da dolaze tamo jer je sve bilo dobro organizovano, sa prijateljstvom u osnovi. To prijateljstvo se i dan danas oseti među ljudima sa kojima se naš sagovornik sada sreće u nekim njihovim „novim životima“. Kada se tokom susreta pokrene priča o legendarnom mestu, javi se seta i nostalgija.

O Zelenom zvonu su se stvarali mitovi, a stvorena je i ozbiljna tradicija koja je trajala 22 godine u samom pozorišnom klubu. Tada se znalo da, ako na primer Ortodoks Keltsi na Dan svetog Patrika nastupaju u Beogradu, sledeće stajalište je Zrenjanin.

Kako Grubački kaže, milion je takvih primera: Neno Belan pravi koncert u Beogradu, pa potom dolazi u Zrenjanin, Darko Rundek isto; Rambo Amadeus, Lajko Feliks, Del Arno bend… Svi ti muzičari vezivali su deo svoje karijere za Zeleno zvono, koje je igralo značajnu ulogu u stvaranju scene.

– Ja nisam muzički stručnjak, već sam muziku pratio kao fenomen. Želeo sam da se toj sceni nađem kao organizator jer sam smatrao da ona to zaslužuje. Devedesetih godina rokenrol je bio pokret otpora, a mene je to privlačilo – taj buntovnički momenat, nenacionalistički, antiratni i antifašistički, sve mi je to bilo, kao i dan-danas, važno. Muzika je bila detalj koji me je inspirisao. Bili smo podrška jedni drugima, i želeo sam da se ljudi, tih mračnih devedesetih, makar u Zelenom zvonu osećaju kao u svom utočištu – priča on.

No, baš zbog te oaze otpora za koju je važilo, Zeleno zvono je bilo konstantna meta napada, da bi na kraju, 2016. godine, završilo prognano iz Zrenjanina.

Tih godina je veliki pritisak vršen na upravu pozorišta da se Zeleno zvono izbaci iz pozorišnog prostora. A pritisak je vršila vlast, kako Grubački kaže, to je ista ona vlast koja je 1999. godine pucala na staro, matično Zeleno zvono u dedinoj kući, koje posle toga nikada nije proradilo.

Drugo je, samo sticajem srećnih okolnosti, opstalo do 5. oktobra u zgradi Pozorišta u Zrenjaninu. Prvo Zeleno zvono, u Prvomajskoj ulici, demolirano je, devastirano i na kraju spaljeno.

– Mi smo, ne svojom voljom, bili simbol otpora ludilu. Proradikalske vlasti, zvale se one SPS ili SNS, za njih je Zeleno zvono u javnom prostoru bio „protivprirodni blud“. Privatnu svojinu prvog Zelenog zvona su spalili, a prostor u pozorištu prisvojili – priča Grubački.

Baš zbog svoje buntovnosti, sadržajne jedinstvenosti u gradu, Vojvodini, celoj državi ali i u regionu i kvalitetnog kulturnog programa, Zeleno zvono je steklo veliki broj poklonika.

Ko su ti ljudi, pozabaviće se „hemingvejski“ nazvano okupljanje na sam dan proslave tridesetogodišnjeg jubileja. NJegov naslov se ujedno čita i kao retoričko pitanje – Za kim zvoni Zeleno zvono. A Grubački odgovara da su danas to ljudi okupljeni oko ideje Novog Optimizma.

– Ostavio sam da Zeleno zvono u glavama ljudi i njihovim osećanjima nađe mesto. Prošlo je osam godina od zatvaranja Pozorišnog kluba Zeleno zvono, sada postoji Novi Optimizam, koji za ovih 20 godina postojanja raste. A ta hemingvejska parafraza je pitanje za sve ljude i poruka – ukazuje Grubački, a mi možemo da zaključimo da je poruka ista kao i kod Hemingveja – „I stoga nikad ne pitaj: Za kim zvona zvone? Ona zvone za tobom…“

Play it again, Sam iliti – Kako je Sergej Trifunović obrnuo „muzičku turu“

Iz mora dogodovština koje je ta scena izrodila, isplivale su mnoge anegdote, a na predlog glavnog urednika Danasa Dragoljuba Petrovića, naš sagovornik se priseća večeri kada je Sergej Trifunović obrnuo „muzičku turu“ ispočetka.

Naime, Eva Braun – omiljeni bend Grubačkog iz Bečeja, svirao je 2000. godine u Zelenom zvonu, a gost je trebalo da bude glumac Sergej Trifunović. U planu je bilo da sa bendom izvede pesmu „Odvedi me iz ovog grada“, grupe Film. Zbog saradnje i drugarstva, pao je dogovor da Sergej gostuje na pesmi.

– Napravili smo veliki poster na kome je tri četvrtine prostora zauzimala glavudža Sergeja Trifunovića. Dakle, bio je bitan u najavi koncerta. Da bi na dan koncerta Sergej rekao da u sadašnjem Madlenianumu u Zemunu igra predstavu „Bure baruta“, gde je Narodno pozorište imalo svoj odeljak, ali i da neće biti problema, da ja dođem na predstavu i da ga posle predstave, koja se završava u 22 časa, vozim za Zrenjanin. Tako smo i uradili. Međutim, Sergej mi je posle predstave rekao da postoji još jedan problem, jer istog dana ima i svirku, u Festu u Zemunu, kratko, pola sata posle predstave, sa svojim bendom. Poludeo sam, ali šta sam mogao. Sačekao sam ga da završi oko ponoći svirku, seli smo u auto i stigli na poslednju pesmu Eve Braun. Čujemo, sviraju „Zmajevi“, ispred kluba. Kad smo se pojavili, odjedanput se osetilo olakšanje za stotinak devojaka koje su došle u tom trenutku da vide Sergeja. Odahnuo sam jer nije ispalo da je u pitanju lažna najava, Sergej se pojavio. Sergej je imao tu moć, verovatno je ima i sada, on je praktično pokrenuo priču da taj koncert posle poslednje pesme krene iz početka. Koncert koji je praktično bio dupli i završio se u pola četiri ujutru, gde niko nije hteo da ide kući, da ide u bekstejdž. Dragana iz Oružja (Oružjem protivu otmičara) svirala je bubnjeve – Dragana Mrkajić, moja prijateljica, sada Grubački, familija, Dada, isto iz Oružja i Velikog prezira, svirala je bas; na kraju su u nekom sešnu završili i one i Eva Braun i Sergej, koji je okrenuo situaciju tako da koncert počne posle poslednje pesme – ispričao je anegdotu Branislav Grubački Guta.