Ignorisanje struke je vrh ledenog brega: Producent Branislav Jević o izmenama Zakona o kinematografiji i ćutanju Ministarstva kulture

Naime, kako je Danas već pisao, Vlada Srbije je 12. januara prošle godine donela predlog izmene postojećeg Zakona o kinematografiji koji se prevashodno odnosi na funkcionisanje Filmskog centra Srbije (FCS), kojim umesto Upravnog odbora FCS odluke o predlogu konkursne komisije za sufinansiranje proizvodnje filmova sada donosi direktor FCS, a struka ni danas ne zna kako je i zašto ova odredba kreirana.

Od tada, iz Ministarstva kulture na pitanja filmskog esnafa stiže samo ćutanje, a „novi, funkcionalniji i moderniji zakonski akt kojim će se unaprediti rad FCS i čitava srpska kinematografija“, koji je ministarka kulture Maja Gojković najavljivala da će biti donet za nekoliko meseci, više se i ne pominje.

Izmene u funkcionisanju FCS koje su u najmanju ruku upitne i konfuzne, jer se velika odgovornost i velika moć sada prebacuju na samo jednog čoveka, direktora FCS koga na konkursu bira Ministarstvo kulture i imenuje Vlada Srbije, usvojene su a da pri tom struka nije konsultovana.

Prema rečima Branislava Jevića, člana Radne grupe za izradu Nacrta novog Zakona o kinematografiji, sada Zakona o filmskoj i drugim audio-vizuelnim delatnostima, predstavnika Grupacije za kinematografiju pri Privrednoj komori Srbije, producenta i diplomiranog pravnika po obrazovanju, ignorisanje struke je vrh ledenog brega, ispod kojeg se nalaze brojni ključni i suštinski problemi.

– Ne znamo šta se trenutno dešava, rad na Nacrtu novog Zakona je zbog pandemije trajao duže nego u normalnim okolnostima, od jeseni 2019. do leta 2021, a nije rezultirao zajedničkim tekstom Nacrta Zakona, jer mi kao struka nismo bili uključeni u njegovu finalnu verziju, i ona nije bila ono što smo tri meseca pre toga razmatrali kao Radna grupa.

Posle više od godinu dana, januara 2023, stigao je novi Nacrt koji su, pretpostavljam, izradile stručne službe Ministarstva kulture, u kom su uglavnom bili elementi na kojima smo radili, ali su neke ključne stvari nedostajale. Održali smo sastanke u PKS i mislim da je zauzet jednoglasan stav, da mi kao struka ne možemo da stanemo iza teksta u kome nema elemenata za koje smatramo da su suštinski – kaže Jević.

Osnovne stvari na kojima Radna grupa i predstavnici svih strukovnih udruženja i asocijacija insistiraju, i smatraju da neizostavno moraju biti deo Zakona o kinematografiji (Zakona o filmskoj i drugim audio-vizuelnim delatnostima, radni naslov novog Zakona), prema rečima Jevića su, pre svega, učešće struke u formiranju organa i izboru ljudi za važne funkcije u Filmskom centru Srbije.

– Mislim da je ovo bio najproblematičniji zahtev. I dok smo u okviru Radne grupe o tome razgovarali sa predstavnicima Radne grupe iz Ministarstva kulture, uvek su se čula mišljenja zašto to ne može. A kad smo u poslednjem predlogu uspeli da prebrodimo sva negativna zakonska ograničenja, taj predlog je stavljen na stranu, uopšte se nije pojavio u finalnom Nacrtu novog Zakona za javnu raspravu. Odgovora iz Ministarstva kulture zašto se to dogodilo i dalje nema – ističe Jević.

To se, kako navodi, najednostavnije može ilustrovati jednom rogobatnom analogijom, poređenjem sporta i politike.

– Šta mislite kad bi vlast za selektore postavila proverene partijske kadrove, umesto Svetislava Pešića, Žoca, ili Piksija? Šta mislite kad bi umesto Bogdanovića, Jokića, Mitrovića, Tadića – igrali odabrani kadrovi partije na vlasti, koja god bila? Zašto pravim analogiju? Pala mi je na pamet zbog Elektroprivrede Srbije, procene njene vrednosti kreću se od 3,2 milijarde evra (većina stručnjaka smatra da je to znatno podcenjena vrednost), do oko deset milijardi evra. U EPS-u je zaposleno oko 20.000 ljudi, najviše rudara i oko trista inžinjera raznih profila (slobodna procena), važnih za funkcionisanje sistema, plus još desetine visoko obrazovanih ekonomista, pravnika, koji u proseku u EPS -u imaju bar petnaest godina staža.

– Ali, i pored svih njih, na čelo najveće, najvažnije i najvrednije kompanije u Srbiji, vlast je dovela izvesnog gospodina Milorada Grčića, preduzetnika, ekonomistu po struci, koji je prvo postavljen na nižu direktorsku funkciju, a samo posle oko tri godine i na mesto prvog čoveka EPS-a – objašnjava Jević.

I pored verovatno bar 350 visokoobrazovanih ljudi sa velikim iskustvom rada baš u ovoj kompaniji, sa poznavanjem sistema i njegovih prednosti i nedostataka, napominje Jević, doveden je čovek sa strane, praktično bez ikakvog iskustva u radu takvog giganta, i bez znanja u oblasti inženjerstva (mašinskog, elektro), ili trgovine strujom, distribucije struje – što su sve važni poslovi koje bi trebalo da razume i kojima bi trebalo da se bavi osoba na čelu takve kompanije.

„Šta je posledica te avanture partijskog zapošljavanja? Najmanje oko milijardu evra štete i gubitaka koji su nastali,“ ističe naš sagovornik.

Ovu analogiju Jević dopunjava i drugim primerima:

– Dok smo u sportu, koji vode i kojim se bave uglavnom sportisti, negde između petog i možda tridesetog mesta u Evropi, u oblastima kojima rukovode politički (čitaj partijski) postavljeni ljudi – postižemo uglavnom katastrofalne rezultate. Onaj naš bruto društveni proizvod po glavi stanovnika svrstava nas duboko, u poslednju četvrtinu evropskih zemalja. U regionu smo, istina, nešto malo bolji od Crne Gore, BiH, Severne Makedonije i Albanije, ali smo skoro duplo slabiji od Hrvatske i skoro tri puta od Slovenije. Naravno da su države s kojima smo se graničili kao Jugoslavija, osim Albanije – sve ispred nas. A gde bi nam bio kraj da smo kao u sportu! Gde bi nam bio kraj da poslove u svakoj oblasti vode najstručniji ljudi sa iskustvom, a ne partijski kadrovi, kaže Jević.

Pritom, kako ističe Jević, trebalo bi da budemo svesni činjenice da je naročito u poslednjih desetak godina, ogroman broj ljudi „završio“ razne fakultete i dobio diplome, a da baš ništa ne znaju o oblasti u kojoj su diplomirali, a onda se u skladu sa zakonima, računaju kao „eminentni stručnjaci“.

„Jer, zakoni su često takvim terminima definisali ko će se naći u Upravnim odborima, ko će voditi Javne ustanove, Javna preduzeća, Javne institucije… Takvi „stručnjaci“ nas čak i dobro drže u toj poslednjoj četvrtini Evrope, jer sigurno može biti i gore. Eto, to je bila ideja za koju sam se uvek borio – da nije dovoljno da je neko završio nekakav umetnički fakultet, pa čak ni FDU, da bi spadao u red „eminentnih stručnjaka“ u svojoj oblasti, u našem slučaju u filmskoj delatnosti, nego da mora imati status znalca kod ljudi iz svoje struke“, naglašava on.

Kad bi struka, odnosno sva udruženja filmskih radnika, kako smo dali u predlogu Nacrta novog Zakona, predložila pet kandidata za direktora Filmskog centra Srbije, kada bi struka predložila tri od pet članova UO FCS (po pet kandidata za svako mesto), kad bi postojao organ koji smo u predlogu nazvali Savet FCS u kome bi po potrebi, periodično, radilo troje do petoro ljudi stručnih za poslove koji su u tom trenutku aktuelni, a po izboru struke, takav FCS bi, kako kaže, više i bolje funkcionisao u opštem interesu, interesu filmske umetnosti i filmskih radnika, radio bi stručnije i sigurno bi bilo mnogo manje problema.

To su zahtevi koje je Radna grupa za izradu Nacrta novog Zakona o kinematografiji, tražila od Ministarstva kulture.

– Ali, rečeno nam je da tako nešto – ne može da prođe! Čekajte, ako je u našem društvu takav zahtev i takva zamisao utopija, gde je tu patriotizam vlasti i drugih stranaka „Živela Srbija!“? Moje je mišljenje, što sam rekao i na Javnoj raspravi u PKS oktobra 2021, da je postavljanje partijskih kadrova za vršenje javnih poslova, početak i motor korupcije. Plus, stvara ogromno nezadovoljstvo onih koji godinama „nose“ posao u tim ustanovama, znaju, imaju iskustvo, daju sve od sebe, smatra Jević.

On pita šta od osobe koja dođe sa strane, najčešće i bez znanja i bez iskustva, može da se očekuje i kakav rezultat toga može da bude?

„To za sada ipak nismo imali na mestu direktora FCS, ali, postavlja se pitanje šta bismo radili da nam u sportskim reprezentacijama igraju predstavnici partije na vlasti, da li bi se zadovoljavali i pretposlednjim mestom u Evropi, sa parolom pa šta, nismo najgori!. Zamislite da nas operišu kadrovi koji su na brzopotezni način diplomirali medicinu, ili da nas voze ljudi koji su tako dobili pilotske dozvole“, kaže Jević.

Branislav Jević  kaže da ako kao društvo ne želimo da ugasimo domaće filmsko stvaralaštvo, moramo da se izborimo za zahteve iza kojih je stala Grupacija za kinematografiju.

„Da kinematografija, umetnost, kultura, čitavo društvo, što manje zavise od toga ko pobeđuje na izborima i ko je na vlasti. To bi bio dobar početak borbe protiv korupcije i nepotizma i uspostavljanja „normalnosti“. Zakoni koji obezbeđuju kompetentnost i stručnost, makar u javnim službama, i mi kao filmski esnaf nećemo odustati od borbe za njih – ističe Branislav Jević.